Nedelja pobede pravoslavlja liturgijski i litijski proslavljena u crkvi Svete Trojice u Starom gradu Budvi.
Načalstvovao je otac Nenad Ilić uz sasluženje sveštenstva ovog Svetog hrama.
Nakon Svetog Jevanđelja, besjedio je otac Nenad, a nakon Svete liturgije, litija je ophodila oko Starog grada.
Besjeda oca Nenada Ilića:
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!
Evo nas, braćo i sestre, u prvoj nedelji posta, u Nedelji pravoslavlja, nedelji pobjede nad ikonoborstvom, nad tim apstrakcijama koje se često dešavaju kad razum pokušava nešto da sam smisli bez duboke vere i bez Božje pomoći. Kako se završava ovo Jevanđelje: „Zaista, zaista vam kažem: ‘Od sada ćete videti nebo otvoreno i anđele Božije kako uzlaze i silaze na Sina Čovečijega.’”
Ušli smo u post. Post je podvig – dvig i po, kretanje i po. Nebo otvoreno Bog drži nebo otvorenim stalno, a na nama je da probamo da ga otvorimo koliko možemo sa naše strane i upravo je Veliki post ono u šta ulazimo da držimo to nebo otvorenim. Da budemo sa Bogom blizu, da ga dodirujemo, a dodirujemo ga uz pomoć ikona. Celivamo ikone, ljubimo i dodirujemo zato što su one upravo taj prozor ka Carstvu nebeskom, mesto susreta, mesto dodira Boga i čoveka.
Najveći dodir Boga i čoveka je u bogočoveku Hristu. Kada se On ovaplotio onda je u stvari omogućeno da pipnemo i dodirnemo Boga, da Ga vidimo. Ono što nije moglo da se zamisli nikada ranije, pre toga. Bog svuda neobuhvativ, nepojavan, nadvremenski, nadprostorni svuda prisutan, u svakom od nas, svuda oko nas. Kako Boga videti, kako Boga celivati, kako Boga dodirnuti?! A Bog dolazi nama, prilazi nam, rađa se u ljudskom telu da bismo mi mogli da Ga vidimo i da bi smo onda mogli da vidimo Boga i u ljudima oko nas, u ikonama Božijim.
Svako od nas je ikona Božija i svako od nas slika ikonu od sebe, a post je vreme kad upravo svi pravimo te ikone, možda više, jače nego što inače radimo. Kad se setimo i kad, što se kaže, sva svetla upalimo na tu ikonu koju pravimo, na nas same. Mi smo saradnici Božiji. Bog će to napraviti, Bog, Onaj koji jedini može da pokrije naše slabosti i naše grijehe i koji može da prosvetli kao što prosvetli na ikoni ono zlato u pozadini iz koga bije ta Božija svetlost. On će to napraviti od nas, ali i mi smo saradnici, ne može bez naše saradnje. I ne može ni nebo biti otvoreno stalno ako ga mi ne držimo otvorenim.
To što su ikone bile proganjane, to je bio rezultat domišljanja ljudskog: pa ne može to biti, pa kako, zašto bi, to je obično drvo, nećemo idole praviti, piše u Svetom pismu da ne treba idole praviti pa kako ćemo sada to… Onda je bilo domišljanje da to ne treba. Pobeda pravoslavlja je upravo to što smo sačuvali poverenje u to da je dodir Boga i čoveka moguć stalno, ne da je bio moguće samo onda kad je Hristos bio tu na zemlju. Ne! I ne da nas je On ostavio sada same i da sada samo treba da čekamo da se na kraju ponovo sretnemo sa Njim. Ne, taj dodir je uvek moguć. Ikone zbog toga i nastaju, zbog poverenja u mogućnost tog dodira, poverenja prvo da možemo Boga prikazati preko Bogočoveka, znači prikazati Ga, slikati, imati Ga prisutnoga pred sobom, dodirivati Ga i tim dodirom prenositi dodir na Bogočoveka koji je tu bio na Svetoj zemlji i osvetio je svojim životom.
To što je pred nama, taj podvig i taj put ka Vaskrsu u stvari je ona nada najveća svakog od nas, smisao svega što radimo. Šta ćemo ovde u crkvi, što dolazimo, šta ćemo?! Ali upravo ta saradnja je to što dolazimo i stajemo pred Bogom, čekamo Ga, iščekujemo, okrenemo se prema Istoku odakle očekujemo Njegov dolazak. Pa kako ćemo Ga dočekati ako ne da se spremimo, da se spremimo kao što se čovek sprema kad mu bilo koji gosti dolaze, a kamoli kad dođe taj najveći Gost od svih.
Kad bude Bog sve u svemu, kad ne bude više zla, kad Carstvo nebesko potpuno zavlada, kad mi budemo u Carstvu nebeskom, videćemo svetlost bez senki. Nema senki, nema bolesti, nema slabosti, nema zla i to je ono što zrači iz naših ikona. To je ono na šta nas ikone podsećaju, da znamo gde idemo. Da znamo da idemo tamo gde nema senki, gde nema zla, da je ljubav sve i sva. Ljudi često kad dođu ovako vremena kao što je ovo sada, pa se približavaju veliki ratovi, ne znaju šta će biti, i onda stalno zakukaju: Sad će kraj sveta! Rani hrišćani su govorili: Maranatha, dođi Oče! Nadali su se brzom kraju sveta, ne zato što nisu voleli ovaj život, ne, nego što su znali koliko je divota kad bude Bog sve u svemu. I oni koji se plaše Suda plaše se nekako kao doći će Sudija pa će da nas sudi, a neće nam suditi On nego ćemo sami sebi zapravo suditi kad Bog bude sve u svemu. Jer ako je Bog sve u svemu i samo Bog ostaje u nama, ono sve što nije Bogu na neki način se muči, višak je, otpada i naravno da onda dolazi Sud neki. Nema suda Vaskrsenju koje čekamo i ka kome idemo i koje je ceo pogon i privlačenje celog našeg puta, svega ono što radimo, kao neki magnet ka kome idemo, ka Vaskrsenju Hristovom i ka vaskrsenju našem koje nam On nudi.
I zato iskoristimo ovaj post, iskoristimo da pravimo ikonu svako od nas i da svi zajedno ne zaboravimo šta je pobeda pravoslavlja. Pobeda pravoslavlja je da svi zajedno pravimo ikonu Hristovu. Crkva je telo Hristovo i Crkva jeste ikona Hristova i onako kako je mi pravimo ta ikona onda deluje i na ostali svet. Na nama pravoslavnima je ne samo da sačuvamo tu ikonu, ne samo da je stalno obnavljamo, stalno osvežavamo, stalno doslikavamo, nego da je i svetu pokažemo, da damo i da je čuvamo za ceo svet i za sve ljude.
