“Данас, 17 вјекова послије Миланског едикта, којим је хришћанима дато право да слободно могу да исповједају вјеру а да зато не страдају, и не само да исповједају вјеру, него да имају права и на своја богослужбена мјеста, и на своје храмове и имања, и на своју мисију, ми се у Црној Гори боримо за та иста права”, оцијенио је данас протојереј Никола Пејовић, парох момишићки.
Поручио је да се “боримо за своје мјесто под сунцем, боримо се да докажемо да мјеста у којима се слави име Божје припадају Богу, да не могу припадати ником другом сем онима који су у Богу, у Духу и истини”.
Отац Никола је ово казао на празник Светог равноапостолног цара Константина и његове благочестиве мајке, царице Јелене, у Цркви Свете Тројице у Доњем Острогу, гдје је са братством острошке светиње служио Свету службу Божију.
У литургијској проповједи прота Никола је подсјетио да се великом и дивном цару Константину, Господ у животним биткама и борбама јавио те да му је открио крст као тајну и симбол побједе, рекавши му: Овим побјеђуј.
“Није остао цар Константин нијем и глув на то Божје откривење и помоћ, него је духовно прогледао. Није остао духовни слијепац и зато је 313. године дао тај чувени Милански едикт”, бесједио је отац и додао да се он бринуо и о чистоти вјере. Као велики његов допринос навео је оно што ће се, неких 12 година касније од Миланског едикта, догодити на Првом васељенском сабору, истичући да су то истинска и права дјела Божија.
“За овај дан и за овај празник важно је да се и ми опоменемо, да не будемо духовни слијепци, да видимо да је крст сила и знамење, да видимо да кроз Светог цара Константина и царицу Јелену, и кроз све светитеље који су прошли ту тајну крста, пролазимо и кроз тајну васкрсења, јер свијет ће се радовати, а ви ћете бити тужни, али немојте да се бринете јер ће Бог ту вашу тугу окренути на радост.”
Све што чинимо, све што се дешава у нама и око нас, нека увијек буде заквашено том радошћу, казао је парох момишићки, подсјетивши да нам и Господ и апостоли поручују Радујте се, и опет велим: радујте се!
“Данашњи празник је прилика да се саберемо у тој радости и да ту радост носимо у све дане нашег живота”, нагласио је отац.
Он је у пастирској бесједи, након прочитаног Јеванђеља, казао да се налазимо у данима између два велика догађаја јеванђелска, два велика празника: Вазнесење Господње и Силазак Светог Духа на апостоле. Подсјетио је да је Спасовдан, Христос већ наговијестио својим ученицима и испунио то обећање, да ће се вазнијети на небо и да ће сјести са десне стране Бога Оца. Притом им давши заповијест, да иду и проповиједају свим народима и да их крштавају у име Оца и Сина и Светога Духа и да држе све што им је заповиједио јер, како је истакао, “Он ће бити са њима, и са свима нама, до краја свијета и вијека”.
“Дао им је и ту заповијест и обећање да их неће оставити када се вазнесе на небеса, него да чекају у Јерусалиму, да ће им послати Духа Светога који ће их увести у сваку истину”, казао је отац Никола, објаснивши да је свака Господња ријеч истина зато што је сам Бог истина.
Тумачећи ријечи Господње упућене ученицима још мало и нећете Ме видјети, и опет мало, и угледаћете Ме… због чега су се ученици питали, као што се и ми питамо, колико је то мало и каква је мјера Господња, прота Никола је нагласио да из Светог писма и псалама видимо да је мјера Божја другачија од људске пролазне мјере.
“Свето писмо нам открива да је 1.000 година пред Богом као један дан, а ми би смо рекли један дан је мало а 1.000 година је огроман период. Колико генерација само прође кроз тај период од 1.000 година пред Богом. Тих хиљаду година је као један дан и један дан је као хиљаду година, у томе је тајна тог мало. И овдашњи свијет живи управо то мало.”
По његовим ријечима живимо у том ишчекивању и зато је један од најинтересантнијих периода управо период ишчекивања Силаска Духа Светога на апостоле у Јерусалим, период између Вазнесења и Духова.
Дијелећи своје размишљање о томе шта се све у том периоду могло врзмати апостолима по глави, од тога: куда, како даље, шта ће се то десити, о. Никола је примјетио да су то питања која и ми често у нашим искушењима постављамо. Међутим, тада је једно потребно, поучио је отац, слушати ријеч Господњу и безусловно вјеровати.
“Нема једнога словца из те ријечи Господње која се неће остварити. Када ће то бити? Када Бог да. И у томе се огледа наша вјера и спремност да сав свој живот и једни друге и сав овај свијет предамо Христу Богу у руке и да чекамо, а то значи да се смиримо пред вољом Божијом”, казао је свештеник Пејовић.
Оцијенио је да су и ови наши дани пуни смутње, збуњивање, можда и страха, али да не треба да се бојимо, подсјетивши на ријечи кондака Вазнесења Господњег: Ја сам са вама и нико вам ништа не може!
“Управо у тој љубави, у тој радости, у тој вјери ишчекујемо и славу овога Светога храма, ишчекујемо рођендан Цркве, ишчекујемо Силазак Духа Светога на апостоле, који је уводи у сваку истину. Ми смо дјеца Цркве Божје, што значи да смо ми дјеца на коју је кроз крштење Дух Свети сишао”, казао је о. Никола.
Поручио је да ми немамо право да сумњамо, јер нијесмо духовно слијепи, док су апостоли сумњали зато што они нијесу још увијек имали Духа Светога.
Поучавајући сабране о Господњим ријечима да ако смо слијепи онда немамо гријеха, али ако нијесмо слијепи, ако смо видјели шта је све радио и шта нам је све учинио, онда је наш гријех велики, прота је појаснио да је нама Господ отворио те духовне очи, нама је Духом Светим отворио не само Њега као Пресвету Тројицу, не само Његове ученике, апостоле, него и Његове светитеље.
“Ако игдје човјек може да прогледа духовно и да се увјери да је истинита ријеч Господња, онда је то ово мјесто, ово гнијездо Светог Василија Острошког, слава му и милост! Зато ми увијек овдје долазимо да духовно отварамо очи и да се духовно кријепимо, да се духовно хранимо, и да духовно јачамо за нове битке и за нове побједе”, казао је у острошкој светињи протојереј Никола Пејовић.
Весна Девић