Navršilo se dve godine od upokojenja mitropolita Amfilohija (Radovića) (1938-2020), episkopa koji je svojom pojavom obeležio istoriju Srpske Pravoslavne Crkve na razmeđu 20. i 21. veka. O mitropolitovom liku i delu će se – uz lik njegovog svetog savremenika, Patrijarha Pavla – u budućim godinama i decenijama tek pisati, a srpska crkvena istoriografija će imati priličan broj tema za istraživanje.
Kao doprinos istorijskoj građi na tom polju, dužan sam da ostavim nekoliko važnih podataka, budući da sam punu jednu deceniju imao priliku da budem direktno upućen na ovog episkopa u domenu misijskih delatnosti. S tim u vezi, na samom početku bih istakao da postoji na desetine ljudi koji su daleko bolje od mene poznavali mitropolita Amfilohija i neuporedivo više vremena provodili sa njim, i da njihovo svedočanstvo, sasvim prirodno, ima mnogo veću težinu. Sa druge strane, specifičnost svedočenja koje iznosim u ovom tekstu je u tome što je usko vezano za misiju Crkve i odnosi se na taj aspekat lika i dela mitropolita Amfilohija, uz sporadične i simpatične anegdote koje sam smatrao da treba sačuvati od zaborava. Pored potrebe da ostavim lično svedočanstvo, naredni pasusi su jednako i izraz poštovanja prema jednom čoveku svetog života koga sam imao čast da poznajem, kao i čin zahvalnosti prema episkopu koji me je rukopoložio u čin đakona i uveo u misijske dužnosti koje i dan-danas obavljam. Opisani događaji se zasnivaju na konkretnim istorijskim činjenicama, no uključuju i duboko ličnu notu – verujem da to nije mana ovog teksta, već naprotiv, da takav stil kazivanja dodatno potvrđuje autentičnost svega iznetog.
Sa mitropolitom Amfilohijem Radovićem sam u posredni kontakt došao za vreme akademskih studija bogoslovskih nauka. Sasvim neposredno, naš susret se desio sredinom avgusta meseca 2004. godine na Cetinju, tokom Četvrtog sabora srpske pravoslavne omladine, na kome sam bio jedan od izglagača i učesnika. Mitropolit je, inače, veoma polagao na misionarski rad – dobar primer je upravo časopis Svetogora, u kome izlazi ovaj tekst, budući da je taj versko-poučni časopis devedesetih godina prošlog veka imao ogromnu misionarsku ulogu na ovim prostorima i bio u to vreme verovatno najvažnije misionarsko štivo na srpskom jeziku. Sećam se da smo tog avgustovskog dana bili okupljeni na gumnu ispred cetinjskog manastira i razgovarali sa mitropolitom na razne teme. Ono čega se posebno dobro sećam je polemika koja se povela na temu liturgijskog života i redovnog pričešćivanja, što je tada bilo veoma aktuelno pitanje. Mitropolit Amfilohije je pažljivo saslušao sva naša mišljenja, a onda je skrenuo pažnju na podvižničku dimenziju koja je neodvojiva od liturgijskog života, navodeći da treba težiti što redovnijem pristupu Svetoj Čaši, ali da to mora imati odgovarajuću molitvenu i svaku drugu pripremu. Taj mitropolitov spoj liturgijskog i podvižničkog je, čini mi se, bio znamen čitavog njegovog života. Bio je onaj tip episkopa koji je u svojoj suštini ostao monah, stekavši monaško srce već u mladosti i podvizavajući se redovno i u starosti, svakodnevno služeći Svetu Liturgiju i pored ogromnog broja obaveza koje je imao u svojoj eparhiji i pri Svetom Arhijerejskom Sinodu. Ako je bilo srpskog episkopa našeg vremana koji je u podvižničko-liturgijskom smislu bio sličan Patrijarhu Pavlu, onda je to nesumnjivo bio mitropolit Amfilohije.
Misionarski pristup mitropolita Amfilohija je bio oslonjen na ravnotežu između ličnog podviga i bogosluženja sa jedne strane, a misionarenja i društvenog angažovanja sa druge. On je mogao znalački govoriti o molitvi jer je znao da se moli i molio se; mogao je sa autoritetom propovedati o postu i uzdržanju jer je bio podvižnik; mogao je autentično govoriti o čistoti duše i tela jer ih je očuvao još od rane mladosti. Tu vrstu svedočenja Mitropolitu nisu mogli osporiti čak ni ljudi koji se načelno nisu slagali sa njim. S tim u vezi, kada sam pre više godina razgovarao sa jednim istaknutim pravoslavnim intelektualcem i vodio razogovor na temu lika i dela Mitropolita Amfilohija, on mi je, u jednom trenutku, pošto je izneo svoju kritiku nekih mitropolitovih poteza, rekao: „Ja zaista ne mogu da se složim sa mitropolitom Amfilohijem oko nekih tema, ali jedno je sigurno – to je čovek koji živi podvižnički. Video sam više puta njegove ruke – to su ruke čoveka koji redovno radi metanije.“ Zaista, koliko god da je bio kritikovan – kadkad sa pravom, no češće neopravdano – niko od kritičara mu nije mogao osporiti duboku veru i dosledan život po veri. Upravo zato je mogao i biti dobar misionar i napraviti takav misionarski uspeh u Crnoj Gori, u kojoj je iz pepela podigao ogroman broj svetinja i, zajedno sa svojim sveštenstvom i monaštvom, privesti toliko duša Jevanđelju Hristovom.
Mitropolit Amfilohije je bio episkop koji je živeo potpuno u znaku krsta, uspevajući da spoji vertikalu istančane isihastičke bogoslovske misli i molitve sa horizontalom stalnog učešća u društvenim tokovim i izazovima. Ko se ikada našao u sličnoj situaciji, dobro zna da je pomenute realnosti veoma, veoma teško spojiti; ponekad – i preteško. No njemu je to nekako išlo za rukom. I, pritom, niko ga nikad nije čuo da se žalio zbog krsta koji mu je dodeljen. Upravo u jednom takvom kontekstu, koji je uključivao direktno društveno delovanje naše Crkve, bliže sam upoznao Mitropolita. Bilo je to tri godine posle našeg susreta i razgovora na gumnu ispred Cetinjskog manastira, u periodu kada su u Srbiji vođene finalne žestoke debate o biometrijskim sistemima identifikacije i njihovom pogubnom uticaju na privatnost građana. Srpska Pravoslavna Crkva je, podsetimo, bila prva koja je pokrenula to pitanje u javnosti, u trenutku kada nije postojala ni institucija Poverenika za zaštitu podataka o ličnosti niti nevladin sektor koji bi se stručno bavio elektronskom privatnošću građana. Istorijski gledano, prvi episkop koji je stao u odbranu srpskog naroda od društva pod elektronskim nadzorom bio je blaženopočivši episkop žički Hrizostom (Stolić) (1939-2012), a sa njim i sveštenstvo, monaštvo i verni narod eparhije žičke. Episkopu Hrizostomu pripada ogromna zasluga u ovom pogledu jer je kao episkop bio dominantna ličnost u tadašnjem pokretu narodnog otpora, koji se usprotivio uvođenju društva pod nadzorom. A prvi episkop koji je dao podršku hrabroj inicijativi episkopa Hrizostoma bio je – nije teško pogoditi – mitropolit Amfilohije. Usledile su ubrzo podrške drugih episkopa, među kojima treba izdvojiti episkopa banatskog Nikanora (Bogunovića), koji je dao svoj doprinos kroz organizaciju važnog stručnog simposiona u Vršcu, i episkopa bačkog Irineja (Bulovića), na čiji predlog je, na samom kraju ove borbe, odštampana studija o biometrijskim sistemima identifikacije, nastala na osnovu zahteva Svetog Arhijerejskog Sinoda.
U tom veoma dinamičnom društvenom ambijentu, kada je otvoren ozbiljan javni diskurs i na kraju usledila pobeda u borbi za odbranu jednog aspekta prava na privatnost, usledilo je i moje lično upoznavanje sa Mitropolitom Amfilohijem. Sve je počelo od susreta koji smo imali na promociji studije Biometrijski sistemi identifikacije: kritička studija, na kojoj je mitropolit govorio zajedno sa više univerzitetskih profesora iz Srbije i regiona. Već taj prvi susret je obeležila simpatična anegdota koju ću stalno pamtiti. Naime, za ceo događaj je vladalo veliko interesovanje, pošto je bilo dosta zanimljivih učesnika iz akademskog i stručnog svega, a stvar je bila još uvek veoma aktuelna. U patrijaršijskoj sali je tog dana bilo više televizijskih i novinskih ekipa. Mitropolit Amfilohije je imao centralno mesto na skupu i ubrzo po otvaranju je uzeo reč, govoreći o studiji i temi na koju se ona odnosila. U jednom trenutku, međutim, Mitropolit pređe na jednu moju raniju polemiku sa Čedomirom Jovanovićem, levo-liberalnim srpskim političarem koji je svojevremeno tvrdio da u Evropu ne možemo ići sa kandilom umesto sa računarom. Odloži tako mitropolit priču o biometriji na stranu i nastavi priču o tom političaru, te sve ode u nekom novom, potpuno nepredviđenom smeru. Tada prvi put u javnosti Mitropolit navede (sada već čuvenu) anegdotu o krštenju Čede Jovanovića i njegovoj minđuši. A novinari, ko novinari – čim čuše Mitropolitovu anegdotu i videše njegov osmeh, počeše da sevaju blicevima fotoaparatâ i da uključuju objektive kamera… Sutradan su gotovo sva štampana glasila prenela ovaj deo mitropolitove izjave (mnoga na naslovnim i udarnim stranama) i to sa maštovitim naslovima koji su bili sklopljeni tako da se ceo tiraž novina proda. Što se tiče moje studije o biometrijskim sistemima, koja je bila glavni povod skupa, mediji o njoj uglavnom preneše tek rečenicu-dve… Na tako simpatičan način započeh sa mitropolitom dalje druženje, a njegova duhovnost i duhovitost ostaše znamen svakog našeg potonjeg susreta.
Krajem te 2007. godine, na predlog episkopa žičkog Hrizostoma, postavljen sam za glavnog i odgovornog urednika časopisa Pravoslavni misionar, koji je tada, posle pet decenija postojanja, postao zvanično misionarsko glasilo za mlade. Iako me je mitropolit Amfilohije u to vreme samo površno poznavao, na sednici Svetog Arhijerejskog Sinoda je predlog mog imenovanja čvrsto podržao. Nedugo potom, imao sam čast da njegovom svetom desnicom budem uzveden i u čin đakona, u kapeli Srpske Patrijaršije u Beogradu, januara meseca 2008 (u to vreme mitropolit Amfilohije je, kao najstariji član Svetog Arhijerejskog Sinoda, zamenjivao patrijarha Pavla na njegovim dužnostima). Od tog trenutka počinje period u kome sam na polju misije Crkve bio direktno upućen na Mitropolita.
Mitropolit Amfilohije je redovno pratio Pravoslavni misionar. Bio sam oduševljen činjenicom da iz broja u broj primećuje mnoge detalje, što mu je izgleda bila praksa za gotovo svu crkvenu periodiku. Imao je neskrivenu želju da Pravoslavni misionar po svom kvalitetu i uticaju bude po ugledu na vreme kada ga je vodio vladika braničevski Hrizostom (Vojinović) (1911-1989), čovek čijim likom i delom srpska crkvena istoriografija tek treba temeljnije da se pozabavi. Pred Redakcijom časopisa je bio ozbiljan zadatak jer je posle redefinisanja koncepta i novog izgleda trebalo pronaći i autore za tekstove. No jednu veoma važnu podršku – mitropolitovu – već na samom početku smo sasvim nedvosmisleno dobili.
Bilo je tu raznih epizoda – i zanimljivih, i pomalo smešnih, ali i krajnje problematičnih – kao i uvek kada se nešto iznova pokreće i kada čovek nema dovoljno iskustva. Umeo je mitropolit Amfilohije i da se naljuti na nas i da nas dobro iskritikuje kada bi se potkrala neka ozbiljnija greška u radu. Sa druge strane, imao je zadivljujuću osobinu da brzo oprosti i zaboravi svaki propust – već sutradan bi se išlo dalje bez ikakvog opterećenja. Taj njegov kvalitet – da nije bio zlopamtljiv čovek šta god da je u pitanju – je nešto što treba posebno istaći. Oni koji su ga poznavali obično navode njegovu molitvenost, bogoslovski dar, hrabrost, srčanost… i sve je to nesumnjivo imao izobilno. No reklo bi se da njegova osobina nezlopamtljivosti i umeće oproštaja nisu dovoljno istaknuti u svedočenju savremenika. Pritom, imao je još jedan poseban kvalitet – umeo je sasvim spokojno da prihvati kritički intoniranu reč, ko god da mu je uputi. To mogu i lično da posvedočim na osnovu mnogih razgovora koje smo vodili na temu misije u vreme dok sam bio đakon, pogotovo kada o tim temama nismo imali isto mišljenje.
S vremena na vreme, mitropolit Amfilohije bi pitao za neki konkretan tekst ili se osvrnuo na neki broj Pravoslavnog misionara, redovno sa sebi svojstvenom duhovitošću. Sećam se, primera radi, kako je jednom prilikom duhovito prokomentarisao: „Đakone, ti objavi broj [Pravoslavnog misionara] o pravoslavnom monaštvu, a nijednog monaha nisi imao za autora teksta!“. Ja ga kao odgovor na to upitah šta misli o naslovnoj strani tog broja, koja je bila rečitija od bilo kog teksta (na njoj je bio blažene uspomene arhimandrit Joil (Bulatović) (1940-2022) sa guslama u rukama). Mitropolitu se odjednom razgali lice i reče zadovoljno: „A, guslara si stavio na naslovnu!“.
Sve te njegove duhovite dosetke kada je reč o časopisu su nam veoma značile – pred sobom smo imali episkopa koji je žudeo za unapređenjem misije naše Crkve, i pritom nas je redovno ohrabrivao kada bismo nailazili na teškoće u radu. Nekada nas je bodrio savetom, nekada podrškom, a nekada duhovitom opaskom. Tako, kada sam mu 2016. godine, na sastanku urednika štampanih i elektronskih glasila Informativne službe SPC, rekao sasvim otvoreno da sam posle devet godina vođenja Pravoslavnog misionara shvatio da srpsko sveštenstvo najvećim delom nije zainteresovano za misiju Crkve (povod je bila frapantna činjenica da su neki centralni beogradski hramovi poručivali samo dva-tri primerka Pravoslavnog misionara, a da su neke prigradske crkve po centralnoj Srbiji poručivale višestruko više), on mi je momentalno, sa osmehom i pred svima, odgovorio: „Čovječe, zar ti je devet godina trebalo to da shvatiš?!“. Te njegove duhovite opaske su podizale čoveka u trenucima malodušnosti i davale novu snagu da se ide napred.
Da kažemo sada nešto i o novim misijskim projektima koje je mitropolit pokrenuo, a u kojima sam lično uzeo učešće od samog početka njihovog osmišljavanja i o kojima mogu da govorim sasvim referentno, kao neposredni svedok. Sredinom 2008. godine mitropolitu je predloženo da Arhiepiskopija beogradsko-karlovačka pokrene organizacionu celinu koja bi proučavala savremene tehnologije za potrebe misije Crkve, budući da je internet već tada postao glavni komunikacioni medijum. Pritom, ta organizaciona celina bi bila spremna ne samo za ostvarivanje misionarskih šansi, već i na sistematičan odgovor na tehnološke izazove koji su imali šire društvene implikacije. Crkva je u periodu borbe za odbranu elektronske privatnosti i slobode građana Srbije već stekla ozbiljnu reputaciju na polju tehnoloških tema koje utiču na čovekov život i bilo je pravo vreme da oformimo jedno stručno telo koje bi ozbiljno radilo na tom polju, što bi u posrednom smislu otvorilo sasvim novi dijalog sa srpskim intelektualcima iz tehničke sfere. Kada mu je dostavljen detaljan elaborat za projekat, mitropolit ga je pregledao, u naziv dodao jednu korekciju i odmah dostavio nadležnim eparhijskim službama da ga sprovedu u delo! Tada sam se jasno osvedočio da Mitropolit Amfilohije nije bio čovek birokratskog duha – ukoliko bi primetio misionarski potencijal neke ideje, odmah bi gledao da je i realizuje, bez odugovlačenja i složenih procedura kojima crkvena administracija ponekad ume da bude sklona. Blagodareći njegovoj dobroj volji, od 2008. godine Arhiepiskopija beogradsko-karlovačka (a preko nje Srpska Pravoslavna Crkva) je dobila Centar za proučavanje i upotrebu savremenih tehnologija, prvo stručno telo te vrste u celom pravoslavnom svetu. Koliko je pomenuti Centar bio avangardan u svoje vreme, svedoči i činjenica da su njegovi članovi bili redovni učesnici na desetinama domaćih i međunarodnih stručnih skupova na temu uticaja digitalnih tehnologija na život savremenog čoveka, a da je stručna ekspertiza Centra povodom noveliranja Zakona o zaštiti privatnosti čitana čak i u srpskom parlamentu kao referentan dokument. U međuvremenu, pomenuti Centar je zbog svoje važnosti već 2011. godine postao sinodalno telo, u čijoj tradiciji je do danas ostalo da ga vodi sveštenik koji pored bogoslovskog ima i informatičko obrazovanje.
Drugi veliki misionarski iskorak koji je urađen uz direktno zalaganje mitropolita Amfilohija bilo je pokretanje sinodalnog Misionarskog odeljenja Srpske Pravoslavne Crkve 2014. godine. Slično prethodnom projektu, i u ovom slučaju je bilo dovoljno da se Mitropolitu obrazloži potreba za takvom strukturom (po ugledu na slične misionarske strukture koje decenijama pre nas ima Moskovska patrijaršija i Atinska arhiepiskopija) i da mu se dostavi na papiru detaljan stručni elaborat. Bila je to odlična prilika da se iskusni misionari naše Crkve organizaciono objedine i da po prvi put u svojoj istoriji priđemo strateški temi spoljašnje misije. Već na prvoj sledećoj sednici Svetog Arhijerejskog Sinoda mitropolit Amfilohije je, na osnovu stručnog elaborata koji mu je dostavljen, predložio osnivanje Misionarskog odeljenja SPC i tako je doneta sinodalna odluka o osnivanju tog strateški važnog misionarskog tela. Nažalost, i pored entuzijazma članova (među kojima je bilo prekaljenih misionara, poput arhimandrita Gavrila Lepavinskog, o. Dušana Kolundžića, o. Save Janjića, o. Ivana Cvetkovića, Stanoja Stankovića…), poboljšane koordinacije između najboljih misionarskih projekata (poput Pouka, internet portala Svedok verni i Misionarske škole pri hramu Svetog Aleksandra Nevskog) i početnih uspeha na polju spoljašnje misije (o čemu govori prvi istorijski prevod izabranih misli vladike Nikolaja na japanski jezik, urađen u organizaciji Odeljenja, koji je potom u vidu štampane brošure publikovala Japanska Pravoslavna Crkva), Misionarsko odeljenje SPC je posle godinu dana uspešnog rada iz sasvim nepoznatih razloga prešlo u svojevrsni status hibernacije. Mitropolit tu, nažalost, nije mogao puno pomoći jer u to vreme više nije bio nadležan za polje misije. Takav razvoj događaja bio je krajnje obeshrabrujući za sve nas koji smo bili članovi tog tela, no i u ovom slučaju sam jednu stvar naučio od mitropolita – kakva god da je situacija, čovek ne sme da se povlači ako stvari ne idu kako treba, već treba da se smirava i da čeka punoću vremena za ostvarenje cilja. Prekoran pogled i oštar odgovor koji sam jednom prilikom, u prisustvu starešine gročanske crkve, dobio od mitropolita na molbu da se povučem mi je i danas živ u sećanju: „To si sada došao sa takvim predlogom i nikad više. Nemoj da mi štetuješ! Postavio sam te za misiju i nema povlačenja! Zaboravi na tu ideju slobodno“. Nikad više mu takav predlog nisam pomenuo.
Mitropolit Amfilogije je zdušno podržao još jedan važan sinodalni misionarski projekat. Reč je o Programu duhovnog vođenja trenera borilačkih veština, koji je pokrenut 2016. godine. Ideja tog projekta je bila u tome da se iskoristi znanje sveštenikâ koji su borilački majstori (a pogotovo iskustvo o. Voje Bilbije), da bi se iz metoda treninga borilačkih veština u Srbiji vremenom iskorenile meditativne tehnike Dalekog istoka i da bi se, istovremeno, treneri i vežbači naučili isihastičkom načinu molitve i borbi protiv strasti, uz afirmaciju srpske borilačke tradicije koju baštinimo od još od vremena Svetog despota Stefana Lazarevića. Bogu hvala, taj projekat je (barem na teritoriji Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke) zaživeo i dao lepe rezultate, kroz plodnu saradnju sa nekoliko poznatih borilačkih klubova, među kojima je i jedna internacionalna aikido akademija. Povodom tog uspešnog projekta sećam se još jedne simpatične epizode sa Mitropolitom. Sreli smo se nekim povodom u Patrijaršiji ubrzo posle pokretanja tog Programa, a on je prišao i rekao: „Imaš ti zanimljivih ideja. Neke ti prođu, neke ti ne prođu [na Sinodu]… Ali ti samo piši i dostavljaj predloge, pa šta bude“.
Tri jednostavne rečenice, ali su dale krila. Baš kao i ono njegovo – „Reci sokole!“ – koje mi danas nedostaje više nego ikad kad razmišljam o misiji naše pomesne Crkve…
***
U zaključku, dozvolio bih sebi da ustvrdim da je velika šteta što mitropolit Amfilohije Radović, po uzoru na vladiku Nikolaja (Velimirovića), nije bio neka vrsta stalnog episkopa određenog za misiju. Uzevši u obzir njegovu neskrivenu želju da na misionarskom polju mnoge stvari pokrene, kao i njegovu veliku praktičnost i efikasnost kada je donošenje odluka u pitanju, verujem da bismo na polju spoljašnje misije brzo stali rame uz rame sa Rusima, Grcima i Antiohijcima, a da bi se na planu unutrašnje misije dogodio neki novi bogomoljački pokret. No Promisao Božiji je odredio drugačije: da Mitropolit Amfilohije svoju misionarsku harizmu u praksi pokaže na teritoriji svoje eparhije, a da na sinodalnom nivou bude pokretač više misionarskih projekata, od kojih su neki postali uspešne misionarske strukture, a neki čekaju punoću vremena za svoju adekvatnu realizaciju.
U svemu, pa i u domenu misije Crkve, mitropolit Amfilohije Radović je dosledno sledio logiku Vidovdana i kosovskih junaka. Tu logiku – da se krstaš-barjak na duhovnom poprištu ni po koju cenu ne ispušta iz ruke – trudio se da prenese i svima nama koji smo ga poznavali i na njega bili upućeni u misionarskom domenu. Neka bi nam Gospod Bog dao rasuđivanja, bodrosti, snage i hrabrosti da u svom misionarskom delanju budemo dostojni pomenutog zaveštanja koje nam je Mitropolit predao.
