У недељи 5. по Духовима, у дану када наша Црква прославља Сабор Светих дванаест апостола – Павловдан, у Храму Светог Јована Владимира служена је Света литургија. Началствовао је протојереј-ставрофор Радивоје Круљ из Епархије диселдорфско-њемачке. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Љубомир Јовановић.
Поздрављајући све вјерне сабране у барскома храму, како каже прота Радивоје, у име Божије и у име Христово, он се оосврнуо на данашње зачало из Светог Јеванђеља које говори о Христовом изгнању демона из два бјесомучника и слању истих у крдо свиња. Видимо, каже отац Радивоје, двије погубне и забрињавајуће ствари за сваког човјека.
„Прва је да чак и демони познају Сина Божијег и Сина Човјечијег Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа. И ословљавају га и питају га: „Шта хоћеш од нас Исусе, Сине Божији?“, за разлику од многих који су остали слијепога срца, тврда срца и слијепи код својих здравих очију. Они најодговорнији, вође народа и свештеници, садукеји, фарисеји и књижевници, нису препознали да је Христос Син Божији и Син Човечији, и да је Спаситељ свијета. И друга јако забрњавајућа и погубна ствар за сваког од нас, јесте та чињеница да количина зла, количина демона који могу да стану у два човјека, не могу да стану у цијело крдо свиња. Ту количину зла коју су само двојица људи примила у себе, није могло примити цијело крдо свиња. Али оно што је добро и спасоносно за нас, јесте то да колико год човјек може ниско да падне, и колико год може зла у себи да прими, толико је човјек створен за оно највише и најузвишеније, а то је да буде Бог у благодати, да буде објавитељ и вјесник Јеванђеља, и да буде Христов ученик.“
И то нам свједоче, наставља прота Радивоје, Свети апостоли. Обични, прости људи, са свим манама и врлинама, као и свако од нас.
„И они нису ништа далеко и ништа имагинарно. Они су обични људи, али људи живе вјере и ватреног срца. И сами апостоли Петар и Павле, првоврховни како их зовемо, толико различити, али толико спремни да буду Христови. Петар и када се одриче и када пада, он не одустаје и постаје првоврховни апостол. Е зато смо ми позвани и призвани. И то је радост, и то је спасење, и то је радосна вјест за нас, да можемо бити апостоли. И не само да можемо бити, ми смо позвани и призвани, свако од нас, да будемо апостоли и да будемо свједоци истине Христове. Свједоци Јеванђеља и проповиједници Јеванђеља. Зато се увијек опомињимо те благодати и те истине, да смо апостоли и да нам је дато да будемо богови у благодати.“
Текст/фото/видео: Дејан Вукић
