Отац Слободан Зековић началствовао је Светом Литургијом која је, у недељу 11. по Духовима, служена у Саборном храму Светог Јована Владимира. Саслуживали су му отац Љубомир Јовановић и отац Младен Томовић. На литургијске возгласе одговарао је хор „Свети Јован Владимир“.
Данашње зачало из Светог Јеванђеља говори о цару који хтједе да се прорачуна са слугама својим и сажаливши се на слугу свога опрости му дуг, а овај то не учиње брату своме који му бијаше дужан већ га баци у тамницу док му дуг не врати. Видјевши поступак слуге свога према брату своме, господар његов се разгњеви и предаде га мучитељима док не врати све што му је дуговао.
Читајући свето Јеванђеље, каже прота Слободан на почетку своје бесједе, видјећемо да Господ више пута, говорећи о тајнама Царства Небескога, говори својим апостолима и осталима који су га слушали у причама. Тако нам и данашње Јеванђеље доноси једну такву поучну причу о томе каква је правда, каква је сила Царства Небескога.
„Открива нам Господ кроз ову причу, шта је услов да Господ свакоме од нас опрости наша сагријешења. Тај услов јесте да и ми једни другима опростимо све. Љубав Божија према човјеку је бескрајна, неизрецива, и нема тога људскога гријеха, ма колико он био тежак, који може бити јачи од љубави Божије. Оно што Господ од нас тражи јесте наше срце. Тражи да га предамо Њему и да се искрено покајемо за своје учињене гријехове, и да од Њега, као Оца свога Небескога, затражимо опроштај. И толика је љубав Божија да нам опрашта све. А ми у свему треба да се угледамо на Господа, јер човјек јесте икона Божија. Лик Божији нам је свима дат, а исто тако кажемо да је човек и подобије Божије, дакле да треба да се Њему уподобљавамо у свему. И трудећи да себе изградимо у Јеванђелеским врлинама, ми се уподобљавамо Господу и Творцу своме и идемо за Њим сигурним путем спасења. Дакле, угледајући се на Господа у свему, треба да се угледамо и у тој предивној и спасоносној врлини, врлини праштања, којој нас Господ учи и кроз данашње Свето Јванђеље.“
Иако нам се чини на први мах, наставља отац Слободан, да је лако и једноставно да опростимо свима, јер ће онда и Господ опростити нама, на дјелу када то треба да примјенимо, видимо да није баш тако.
„Онда нам се супроставља наше самољубље, наша сујета, којој сви у већој или мањој мјери робујемо. И онда видимо како овај на изглед једноставан задатак пред нас постављен бива изузетно тежак. Па чак и ако ми језиком својим, да би се показали пред људима да смо хришћани, и кажемо да опраштамо, срце наше нас не да преварити. Срце наше које и даље пламти јарошћу и гњевом према нашем ближњему који нас је због нечега ожалостио и увриједио. И зато да би стекли ову врлину, потребан је, као и за све друге врлине, велики труд, велико усрђе, истрајна молитва, изнад свега чврста вјера и дубоко смирење да бисмо успјели да испунимо закон Господњи.“
И није лако, каже прота Слободан, али ми треба да се трудимо да дамо све од себе, а ако смо ми искрени и ако се будемо трудили, онамо гдје се пројави наша немоћ ту ће дјеловати благодат Божија и љубав Божија.
„Нека би нам Господ дао да у свему будемо Његове вјерне слуге, да се трудимо да по Његовим заповијестима и Његовим поукама живимо и тако чинећи да наслиједимо непролазну радост Царства Небеског.“
Текст/фото/видео: Дејан Вукић
