Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije načalstvovao je 4. septembra 2022. godine, drugog dana posete Eparhiji budimskoj, na svetoj arhijerejskoj Liturgiji u Sabornoj crkvi Uspenja Presvete Bogorodice u Sentandreji.
Sasluživali su preosvećena gospoda episkopi budimski Lukijan, bački Irinej, remezijanski Stefan i hvostanski i izabrani zapadnoevropski Justin sa sveštenstvom i đakonstvom Eparhije budimske.U nastavku prenosimo besedu Njegove Svetosti Patrijarha:
U ime Oca i Sina i Svetog Duha. Preosvećeni dragi vladiko Lukijane, braćo arhijereji, uzoriti kardinale Peter Erde, dragi oče Kirile, igumane manastira Panonhalme – manastira sa kojim sam, neskromno ću reći, duhovno rastao decenijama u najdubljim hrišćanskim i bratskim odnosima. Sa manastirom Panonhalma nas vezuje monaška, bratska i hrišćanska ljubav, ali i monaški, hrišćanski podvig – uvaženi gospodine Potpredsedniče Vlade Mađarske, hvala Vam na divnim, toplim i, iznad svega, hrišćanskim i, oprostite što ću reći, duhovnim rečima, rečima koje nedostaju globalno posmatrano modernom svetu koji je opterećen raznim antiduhovnim idejama, koji ne zna za duha, naročito za Duha Svetog. Iz tog razloga hvala Vam. Ja sam, malo je reći, radostan što sam danas ovde u Sentandreji, u Mađarskoj, u hrišćanskoj zemlji, u zemlji koja se ustrojava u duhu Jevanđelja i zapovesti Hristovih. Kao da je Gospod po promislu svome odredio da se danas baš zbog toga na Liturgiji čita odlomak iz Jevanđelja po Mateju u kome se govori o mladiću koji je došao da pita Gospoda našeg i Spasitelja Isusa Hrista šta on treba da učini da dobije život večni.
Naravno, mladost je uvek burna i radikalna, hoće sve, ponekad i odmah, sada, ali svakako u svome traganju hoće punoću. Mladić, iako je bogat, iako živi u izobilju, ipak pita Gospoda šta da radi da dobije život večni. Pritom je taj mladić pobožan, ispunjava pravila Zakona. Gospod mu kaže: Ako hoćeš da uđeš u Carstvo Nebesko drži se tog Zakona, ispunjavaj ga, poštuj drugog, ne kradi, ne osuđuj, ne svedoči lažno, ne čini preljubu i sve ono što se sadrži u Zakonu koji zovemo Deset Božjih zapovesti. I još dodaje: Voli bližnjega svoga kao samoga sebe. Mladić je bio čestit i pobožan, ali je bio i od Gospoda blagosloven spoljašnjim imetkom. To nije značilo da odbacuje Zakon Božji, već naprotiv. Iako je bio obdaren i materijalnim bogatstvima, isto tako bio je revnostan u držanju Zakona Božjeg. Mladom čoveku, a zapravo svakom čoveku, nije dovoljno da ima sve i ispunjava sve i da time kupi Carstvo Božje ili kupi punoću, kupi mesto koje se poštuje. On hoće savršenstvo, pa dalje pita: Ali, Gospode, kako da budem savršen? Gospod mu odgovara ono što je i pečat i izraz našeg naroda koji je došao ovde u Sentandreju, što je izraz naših hrišćanskih naroda, a to je: Ako hoćeš savršen da budeš, razdeli sve što imaš, uzmi krst i pođi za mnom. Priča se završava scenom u kojoj rastuženi mladić odlazi, jer nije mogao da se odrekne svoga imetka iako se držao Zakona Božjeg. Odlazi tužan, a apostoli još dodaju: Pa kako može čovek da se odrekne svega, da sve podeli što ima i ide za Tobom!? A Gospod odgovara: Ono što nije moguće čoveku, moguće je Bogu.
U najkraćem, neko može pomisliti da imetak i bogatstvo – jer je to bio razlog zbog kojeg mladić nije mogao da uzme krst Hristov i krene za njim – sami po sebi sprečavaju čoveka da bude savršen. Zapravo u ovoj priči Gospod hoće da kaže da nije važno koliko imaš, da nije važno ni kakvu poziciju zauzimaš – možeš biti car ili prosjak, bogat ili siromašan – da nije važno da li si slavan, da li ti ljudi aplaudiraju ili si prezren, nego je važno kako se odnosiš prema onome što imaš, što ti je Bogom dato. Dakle, nije siromaštvo garancija da ćeš biti savršen, nije ni to što te ljudi preziru garancija da ćeš biti savršen, ali ni obrnuto: ako si slavan ili bogat, ni to ti ne obezbeđuje savršenstvo. Savršenstvo dostižeš kroz način kako se odnosiš prema onome što si dobio od Boga; da li si to što imaš – ako si bogat, slavan i moćan – razumeo, da ikao je bilo neophodno da učiniš sve po Zakonu Božjem, na kraju moraš da budeš svestan da ne može ničega biti bez promisla Božjeg. Ako si razumeo da to što imaš jeste od Boga i da si, kako kaže jedan pravoslavni svetitelj, umro pre nego što si umro, onda nećeš umreti ni kada umreš, tj. ako si razumeo šta je izvor života, šta je smisao života, ako si razumeo koji je to – danas je popularno da se upotrebljava ta reč – sistem vrednosti koji nam se daje u Jevanđelju, onda po ljubavi Božjoj stao si na put savršenstva. Međutim, ako imaš sve moguće od ovoga sveta, i vladar si sveta, i svi te vole, poštuju, klanjaju ti se, i sve po redu… i misliš da je to izvor tvoga postojanja, promašio si! Smisao postojanja jeste Gospod naš Isus Hristos.
Naravno da nije jednostavno biti čovek, a naročito danas. Međutim, ako znamo šta su prioriteti u našem životu, koji je to katalog vrednosti, šta je to na prvom mestu, a šta posle toga dolazi, ma koliko bilo teško biće zapravo najjednostavnije moguće. Neće nam biti problem ako nas neko prezire, ako nas neko optužuje, ali ako znamo da je to Hrista radi znaćemo da je u tome slava. Isto tako, neće nam biti teško ili nećemo se poneti, bolje reći, ako imamo visoke pozicije, raskošne palate, ako nas poštuju i vole. To nas neće uzneti do mere da postanemo oholi i unesemo time nemir u svoju dušu. To se neće dogoditi ako nam je Hristos na prvom mestu u životu. Ako nam je Hristos na prvom mestu u našim životima, sve ostalo će doći na svoje mesto. Zato je važno šta su prioriteti u našim životima. To je poruka koju nosi ova priča koju smo čuli na Liturgiji. To je njen smisao. Utemeljimo svoj život na Hristu koji je Logos večni, koji osmišljava i naše postojanje u istoriji, ali nam daruje i život večni i osmišljava svaku našu radost višom vrednošću, ali i svako iskušenje i svaki krst otkriva kao tajnu vaskrsenja i pobede.
Mi danas ovde, u Sentandreji, dragi vladiko Lukijane, osećamo pored uzbuđenja izvesnu dozu straha, jer zaista, kako ste rekli, veliki jerarsi naše Crkve su se ovde, na ovom mestu, molili Bogu. I to je važno da kažem: bez molitve nema uspeha! U pravom smislu te reči. Često danas čovek, moram da kažem to i za svoje Srbe u Srbiji, misli da se veštinama može pobediti svet, u smislu u kojem nam svet definiše apostol Pavle. Mnogi misle da se znanjima i sposobnostima može rešiti svaki problem. Svakako da znanja, veštine i sposobnosti jesu nešto što je vredno i to je dar od Boga, ali ako ne prizivamo Boga i Njegovu blagodat u svoj život onda zapravo ma koliko mi govorili da smo vernici pretvaramo svoj duhovni život u religiju – to nije duhovni život u Hristu, to nije hrišćanstvo – ili pretvaramo u moral, ali i to nije život u Hristu, jer religija podrazumeva distancu u odnosu na Boga i podrazumeva da mi zapravo zaslužujemo svojim podvigom da nas Bog nagradi. Štaviše, često imamo utisak da je Bog dužan da ispunjava ono što mi zapovedamo, a da ne govorimo o tome koliko ga često u svojim psihološkim zavrzlamama i zabludama zloupotrebljavamo i upotrebljavamo kao pesnicu za svoje frustracije, za svoju mržnju, za svoju isključivost. Vera u Hristu podrazumeva smirenje molitvom, prostor koji otvaramo za delovanje blagodati Božje, kako bismo mogli zajedno sa apostolom Pavlom reći: Sve smo učinili! Tada smo nedostojne sluge Božje, ali zato što smo sve učinili molitvom smo otvorili prostor blagodati Božjoj da ona dovede sve tokove u rezultat koji je za nas i za čitav svet najbolji. Zato je važna molitva i zato je važno što smo sabrani ovde gde su se toliki naši sveti preci molili.
Ima li bolje ilustracije za ovo o čemu sam govorio od Sentandreje, od Srba pravoslavnih koji su ovde došli bežeći od mača, bežeći od nevolja. Kada su došli ovde, u Sentandreju, tada pusto mesto, zidali su skromne zemunice, drvene kuće. Da li su imali i koliko imali za trpezom Bog sveti zna – zamislite to, to je nešto čime mi trebamo da se ponosimo, na šta treba da se ugledamo i što može biti najbolji mogući primer svakom čoveku bilo gde da živi, a naročito Srbinu – dakle, u oskudici i u bedi zidaju osam predivnih hramova na malom prostoru, kažu: od jednog do drugog nisi morao vikati nego tihim normalnim glasom govoriti i čuo bi te onaj kod drugog hrama. O čemu to svedoči? Svedoči o pravoslavnom Srbinu i šta su bili prioriteti u njegovom životu bili. Bilo je naravno stranputica, iskušenja, neponovilo se, ali ostala je pouka za nas danas: Na prvom mestu mora biti Hristos, na prvom mestu Crkva Njegova!
Sad je razumljivo kako je prošlo toliko vekova a da su pravoslavni Srbi očuvali svoj identitet svuda po svetu. Da su bili samo Srbi, a tek usput i pravoslavni, ne bi bilo ni pomena o njima. Međutim, zato što su bili pravoslavni, što su sazidali osam velelepnih hramova ovde u Sentandreji i dan danas su blagodaću Božjom – i naravno hrišćanskom ljubavlju i razumevanjem drugih koji su ovde živeli – opstali. Stoga, Sentandreja, ovdašnji Srbi i naša Pravoslavna Crkva mogu biti najbolji mogući primer svim pravoslavnim Srbima gde god da žive, pa i u Srbiji. Govorim neretko našoj braći koji žive širom zemljinog šara. Kada me pitaju kako da svoju decu očuvaju da budu Srbi, kažem im: Jednostavno, učite ih da budu pravoslavni hrišćani. Kada je duhovni identitet čvrst i zdrav, kada je duhovni koren dubok, onda će i ono što je biološko, što je nacionalno, dobiti svoje pravo mesto i imaće trajnu vrednost. Ako je obrnuto, ako ih budeš učio da budu samo Srbi, a usput da budu pravoslavni ili uopšte pravoslavni, doći će vreme kada će i oni, kao ovaj gladni mladić iz jevanđeljske priče, hteti Carstvo nebesko i da budu savršeni. Daj Bože da tada naiđu na neku od hrišćanskih Crkava, da im se ne poturi kvaziduhovnost, kokteli koji dolaze sa Istoka, a veze nemaju sa Istokom, duhovnost za evroameričkog potrošačkog čoveka skrojena.
Dakle, Sentandreja za nas je veliki ponos i ugled, ali i uteha da je Gospod sa nama, da je suština našeg života Hristos na prvom mestu, Crkva Njegova na prvom mestu, a sve ostalo onda dolazi na svoje mesto. Dragi Vladiko, danas slavimo dvadeset godina tvoje službe u Sentandreji. Mi se radujemo zajedno sa tobom i molimo se Bogu da te Gospod ukrepi. U isto vreme, zahvaljujemo Uzoritom Kardinalu na podršci našoj Crkvi, na podršci Katoličke Crkve našim vernicima. Iznad svega hvaleći izražavamo zahvalnost, u Vašoj ličnosti gospodine Potpredsedniče Vlade, Mađarskoj državi za sve što čini za naš narod, za našu Crkvu, za podršku života pravoslavnih vernika, za sve moguće zakonske i administrativne propise koji čine da naš narod i naša Crkva ovde zaista jesu na svome, da su domaćini. Isto tako ne mogu da propustim a da ne pohvalim Vašu državu i Vašu političku administraciju na čelu sa Premijerom za zalaganje za hrišćanske vrednosti u Evropi, koja u svome temelju i u svome korenu, pre svega, ima hrišćanstvo, kako je govorio Benedikt XVI – ima dušu. Evropa bez duše nije Evropa. Hvala Vama na tome! Zahvaljujući se i Vama, i u Vaše ime i u ime naše Crkve, još jedanput hoćemo da pozdravimo našeg vladiku Lukijana, da mu čestitamo ovaj jubilej, ali da mu poručimo da zna da smo mi sa njim i da mu dajemo vidljivi znak te podrške, a to je arhipastirski žezal, simvol duhovne vlasti, kao i uspomena na naš dolazak ovde i na današnji dan. A vas, braćo i sestre, sve u Gospodu grlimo i ljubimo, imamo u svom srcu, nosimo vas u svojim molitvama, iako nisu velike, siromašne su i skromne. Isto tako, uzdam se u vašu ljubav, u vaše molitve za naše episkope, za vašeg episkopa, za čitavu našu Crkvu, za čitav svet i na kraju za moju malenkost. Živeli! Neka Gospod sve blagoslovi!
Izvor: SPC
