Blječevo, Gniona, Osmače, Potočari, Karno, Vijogor, Osredak, Čumavičje, Zalazje, Ratkovići, Brežani, Zagoni, Krnjiči, Sase, Zalazje, Magašiće, Ježeštica, Podravanje, Fakovići, Boljevići, Bjelovac, Sikirić, Kravica, Metaljka, Rupovo brdo, Bracan, Vandžići, Donja i Gornja Kamenica, Glođansko brdo, Kozjak, Maskalića potok, Široki put i Trešnjica samo su deo liste stratišta na području Srednjeg Podrinja i Birča na kojima su pre više od tri decenije na najsvirepiji način pobijene hiljade nedužnih pravoslavnih Srba.
Sećajući se mučenika nevino postradalih na pragovima svojih kuća, mnogobrojni blagočestivi narod okupio se 1. jula 2023. godine na tradicionalnom crkveno-narodnom saboru pod nazivom Da se ne zaboravi ispred bratunačkog hrama Uspenja Presvete Bogorodice, gde je dočekao Njegovu Svetost Patrijarha srpskog g. Porfirija i visokopreosvećenu i preosvećenu gospodu arhijereje: dabrobosanskog Hrizostoma, zvorničko-tuzlanskog Fotija, austrijsko-švajcarskog Andreja, budimljansko-nikšićkog Metodija, valjevskog Isihija, zahumsko-hercegovačkog Dimitrija i šabačkog Jeroteja.
U porti Bogorodičinog hrama, pred nekoliko hiljada vernih, među kojima su bili najviši predstavnici Republike Srpske koje je predvodio predsednik g. Milorad Dodik, Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije je načalstvovao svetom arhijerejskom Liturgijom uz sasluženje otačastvenih arhijereja i mnogobrojnog sveštenstva i monaštva iz više eparhija Srpske Pravoslavne Crkve.
Posle čitanja svetog Jevanđelja, patrijarh Porfirije je istakao:
– U ime Oca i Sina i Svetoga Duha! Braćo i sestre, pravoslavni hrišćani, naš narod je pravoslavni narod. Naš narod je narod Crkve Hristove i zato ne treba nikoga da čudi što je način života koji je svojstven nama pravoslavnima Srbima život koji je ustrojen po poretku Jevanđelja i reči Hristove. Reč Hristova je uobličavala i uobličila ono što se zove pravoslavni Srbin. Stoga mi odlično znamo odakle dolazimo, ko smo i šta smo, kuda idemo. Mi dobro znamo da naše ime i naše biće ne može biti prepoznatljivo bez pečata Hristovog, bez pečata jevanđeljskog, bez pečata Svetog Save, Svetog kneza Lazara, kosovskih mučenika i brojnih i brojnih svetitelja Božjih koji su ponikli iz našega naroda. Oni su samo izdanci kroz koje se prepoznaje ko je to pravoslavni Srbin. Oni su samo zlatni kamenčići u mozaiku našeg naroda po kojima nas prepoznaju svi ostali, svi drugi narodi.
Jevanđelje Hristovo jeste pre svega, kao i reč Njegova, blago i smireno. Reč Hristova se nikome ne nameće. Reč Jevanđenja se nikome ne nameće. Sam Gospod kaže: Ako ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne sebe i uzme krst svoj i za mnom ide. Uzeti krst svoj i ići za Hristom znači čitav svoj život osmisliti rečju Božjom, osmisliti nebom, ustrojiti svoj zemaljski život po nebeskom poretku, izgraditi svoj zemljaski život tako što će u njega biti postavljena nebeska hijerarhija, nebesko carstvo. Naše zemaljsko carstvo ima smisla samo onda kada mu je koren u nebeskom poretku, u carstvu Božjem, a to nije ništa drugo, braćo i sestre, nego uprvo na Jevanđelju Hristovom, koje svoji krunu ima upravo u molitvi, u svetoj Liturgiji. Zato je važno da se sabiramo na svetoj Liturgiji, da sebe i sve što jesmo na svetoj Liturgiji prinosimo i uznosimo Bogu. Tada je nebo podnožje našeg zemaljskog života.
Dakle, pravoslavna vera je ustrojila i uobličila ono što mi jesmo. Jevanđelje je jednostavno i jasno svakom čoveku. U Jevanđelju nema dileme šta je crno a šta je belo, šta je laž a šta je istina, šta je dobro a šta je zlo, šta je greh a šta je vrlina. Sve je tako jednostvano izrečeno i svako ko uperi pogled svoga srca u reč Hristovu, u Jevanđelje Njegovo, znaće kad god ima dilemu šta valja činiti. Kad god se kolebamo, kada smo u strahu, kada smo izgubljeni, kada nam je um pomračen, kada ne znamo šta nam je činiti, uputimo svoje srce u Jevanđenje Hristovo i dobićemo ne samo jasan odgovor i jasnu smernicu, nego ćemo dobiti i snagu, dobićemo spretnost i sposobnost da učinimo ono što je ispravno, ono što je istinito, ono što je dobro, ono što je vrlina. Ali znajmo i to, kako smo čuli danas u Jevanđelju, da kada hoćemo da budemo ono što jesmo, Hristovi i pravoslavni, da budemo svoji, da će biti onih koji nisu Hristovi, koji će nam se protiviti, koji će najpre hteti da nas izmene, da nam izmene svest, da nas modernizuju, da nas učine savremenima tako što će reći: Nije ispravno da se držite Jevanđelja, modernizujte ga, korigujete malo reč Hristovu, učinite je prihvatljivom za duh ovoga sveta. Naravno, braćo i sestre, da ćemo mi znati da ti saveti nisu od Boga, nisu spasonosni za nas, nisu od Duha Svetoga, i da su nam samim tim strani i neprirodni. Zato, ako nećemo tiho i dobrovoljno da prihvatimo tu stranu reč i strani koncept, koji je stran Jevanđelju i pravolavnom životu, ako nećemo da se izmenimo milom, onda će se tražiti različiti putevi, načini i metode kojima će pokušati da nam se nametne ono što je strano reči Hristovoj, što je strano nama i našem biću, što je strano onom semenu koje je posejao Sveti Sava i onom semenu iz kojeg je izniklo stablo, razgranato i veliko, koje je donelo polodove koji su kroz vekove hranili naš narod, ali i kojima se divi čitav svet, ponekad neprimetno i stidljivo, ali lepote tih plodova su takvi da ponekad moraju i jasno i glasno da odaju praznanje korenu iz kojega je sve to izniklo i prirodi koja je sve to rodila, korenu koji se zove Sveti Sava i prirodi koja jeste pravoslavna vera i pravoslavno biće našeg naroda.
Reč Hristova se može sažeti u jednoj rečeneci koju smo čuli: Ljubite jedni druge! I nemojte se čuditi kada vam se ljudi protive i, štaviše, kada vas gone. To je zbog toga što ne mogu da prihvate tu jednostavnu reč Hristovu. Samo smo ljubav dužni jedni drugima, ali ne humanističku ideollogiju koja koristi predivne, prebogate preplete, reči i formulacije o ljubavi prema čovečanstvu, o ljubavi prema onima koji stradaju, o ljubavi prema onima koji su siromašni. Ta i takva ideologija sa jedne strane sve to govori, a sa druge strane proizvodi tovare i tovare oruđa smrti i zajedno sa pomoći koje se tiče ovog prvog bloka šalje i ovaj drugi kontigent. Ljubav Hristova, na koju nas On poziva, jeste jednostavna, smirena. Ona hoće da kaže: Ne možeš ti voleti čovečanstvo i imati osećanja za siromahe koji su kilometrima i kilometrima daleko od tebe ako nemaš ljubavi, ti kao muž prema svojoj ženi, ti kao žena prema svome mužu, ako se ne vežbaš u ljubavi ti kao roditelj prema svojoj deci, a i vi, deco, prema svojim roditeljima. Svako je neponovljiva ličnost, svako je drugačiji, svako ima iskušenje i potrebu da hoće da bude po njegovom, da hoće svoje, da mu trijumfuje egoizam i ponos. Međutim, tu, najpre u porodici, ako se izvežbaš u održanju reči Hristove, Jevanđelja Njegovog, bićeš onda sposoban da to izneseš iz svoga doma i gde je god potrebno, gde god možeš, gde god si pozvan tada ćeš posvedočiti Jevanđenje Hristovo. Zato je važno da čuvamo porodicu, a i to je jedan od principa kojem nas uči sam Gospod i Jevanđelje Njegovo.
Evo na kom primeru se vidi šta duh ovoga sveta, ideologija strana umu Hristovom, samim tim strana i umu našem, hoće da nam kaže šta treba da nam bude porodica, tojest hoće da nam kaže: Ono čemu vas Gospod uči, ono što vam Hristos kaže da jeste porodica, ono što ste pročitali u Jevanđelju, u šta su poverovali vaši preci, u šta i vi verujete i vi živite – to nije dovoljno dobro, to nije ispravno, malo to korigujte, malo to iznmenite, pa ćemo vas mi naučiti šta je porodica, koliko rodova ima i da se rodovi umnožavaju svakoga dana. Ne, braćo i sestre! Kao što Gospod sebe ne nameće nikome i mi svoj život, svoje biće, svoju veru i svoj način postojanja nikome ne namećemo. Ali isto tako ne želimo da naš život, naš način postojanja, naše viđenje sveta i naše međusobne odnose nama neko ugrozi ili, ne daj Bože, oduzme. To je i pravda Božja, a trebalo bi da bude i pravda ljudska.
Zato, braćo i sestre, čitajmo Jevanđelje Hristovo, slušajmo reč Njegovu, jednostavna je i laka, prihvatimo je i kada je prihvatimo, ma koliko da smo mi ponekad slabašni, nemoćni, grešni, padamo svakoga dana i imamo promašaje svakoga dana, uz pomoć Božju nećemo se izgubiti. Uvek ćemo ustajati obnovljeni i osnaženi tako da ćemo znati da je Gospod naš Isus Hristos i Otac Njegov i Duh Sveti, Jedan u Trojici Bog koga slavimo sada ovde na zemlji, ali i u vekove vekova amin.
***
Usledila je litija do gradskog i vojničkog groblja u Bratuncu, gde je Svetejši Patrijarh g. Porfirije služio parastos svim postradalim Srbima Srednjeg Podrinja i Birča i tom prilikom poručio:
– Vaše Visokopreosveštenstvo, preosvećena braćo arhijereji, uvaženi gospodine Predsedniče, Vaša Ekselencijo ambasadore Ruske Federacije i svi po redu i po činu, dragi gosti, braćo i sestre. Naravno, pre svih pozdravljam braću, sestre, roditelje, rođake, sugrađane, suseljane i komšije nevino postradalih u Birču i Srednjem Podrinju.
Kako se približava leto, kako se približava Vidovdan, vasceli naš pravoslavni rod svoje molitve, ali i misli svoje svakodnevne okreće prema svima koji su u borbi za krst časni i slobodu zlatnu položili svoje živote, ali i za sve one koji su nevini i goloruki ubijeni od ruke zločinaca. Svi okrećemo svoje misli i molitve prema njima, a siguran sam ovih poslednjih godina najviše i vi, draga braćo i sestre, ovde u Bratuncu i okolnim mestima. Zašto najviše molitava za postradalu nevinu decu našu, majke, sestre, starce nemoćne, upućuje se odavde – pitaće se mnogi. Zbog toga što, stekao sam utisak prošle godine kada sam bio sa vama, njihova nevina žrtva, njihovo strašno mučeničko stradanje, kao i vaš bol i suze nisu se ogledali u svenarodnoj molitvi našeg naroda ili nisu se dovoljno ogledale. Malo, premalo nas se sabiralo na ovom svetom mestu sa koga se treba uputiti molitva Gospodu. Ali, evo danas ovde su u molitvi sa nama i naša braća i sestre i Šapca, Mačve i Pocerine, iz Valjeva, iz drugih krajeva, iz naše Republike Srpske, iz naše Bosne mučeničke, ali i ponosne. Ako Bog da, okupljaćemo se na ovom svetom mestu i ubuduće.
Dolazim u Podrinje pravo sa Kosova i Metohije, braćo i sestre. Prenosim vam molitve iz svete Gračanice, iz majke srpskih crkava Pećke Patrijaršije, molitve bratstva dečanskog; naroda kosovsko-metohijskog. Oni su sa vama u molitvi, u bolu, kao i vi što ste i vi sa njima, jer jedan smo narod, jedna smo Crkva, Srpska i Pravoslavna. Iste su nam brige, a iste i radosti. I neka, Bog da, da bude više radosti nego briga u danima i godinama koje nam dolaze.
Bio sam ovde pre godinu dana, kada smo obeležili trideset godina od stradanja našeg naroda Srednjeg Podrinja i Birča. Od tada do danas u mojim su molitvama svi koji su na svome ognjištu mučenički stradali o Đurđevdanu, o Vidovdanu, o Petrovdanu, na Božić… Danas, trideset i jednu godinu od stradanja, okupili smo se da se zajedno pomolimo za pokoj duša naših braće, sestara, dece i staraca stradalih u proteklom ratu. Bolje reći onih koji su stradali od 92. do 95. godine.
Na fotografiji majke iz sela Ratkovići, koja je sahranila lobanju – jedino što je našla od svoga sina, odvedenog iz svoga doma u junu 1992. godine, opipljiva je sva naša tragedija i tuga, opipljiva je ljubav majke, opipljiv je njen bol, ali i bol i tuga svih onih koji su izgubili nekog svoga bliskog. U njenoj ruci kojom miluje lobanju svoga sina Živana, čini mi se, sastala se sva tuga Podrinja koje nije stiglo da oplače i ožali rane iz Drugog svetskog rata kada su se te 92. godine otvorile nove.
Braćo i sestre, vi ste opstali na ovome, krvlju vaših najmilijih, natopljenom kraju. Tuga je velika, ali velika je i vaša rana. Veru ste nosili u srcu i u najtežim trenucima i kada ste izgubili svoje najmilije, ali i onda kada su se neki osmelili da mere bol i određuju koju majku i koliko boli gubitak deteta, da kažu da to nije bol, da kažu da to nije tragedija, da kažu da to nije zločin. A bol majke je bol majke. I niko nema ekskluzivno, elitno i izuzetno pravo na bol. Bol je isti za svakoga čoveka. Bol oseća svaka majka bez obzira kom narodu priprada i kako se Bogu moli. Bol nema naciju ni veru.
Bilo bi lekovito da svi koji negiraju bol bilo čiji bol, a kažemo i bol srpskih majki, da istinu o stradanju Srba iz Srednjeg Podrinja i Birča čuju i prihvate: da su ovde, na samom početku rata, ubijeni ljudi koji imaju svoje ime: Živan, Zora, Milutin, Milovan, Vinka, Radosava, Borka, Slobodan… – dugačak je spisak – preko tri i po hiljade muškaraca, žena, dece i staraca… Mi znamo svoj bol, ali isto tako ne samo da smo pozvani, nego prepoznajemo i poštujemo i bol drugih majki, majki iz drugih naroda, Bošnjaka i Hrvata. Molimo se da se izleči i isceli naša rana, kao što isto želimo i za njihove rane. Ovde smo se, braćo i sestre, sabrali sa verom u Hrista vaskrsloga da se pomolimo za nevine žrtve koje su ovde pokopane i svugde u Republici Srpskoj i u Bosni i Hercegovini, da se pomolimo da se zločini više nikada i nikome ne dese, da pokušamo da uputimo molitvu da se elitizam i ekskluzivnost u bolu demontira, jer samo međusobno prepoznavanje bola može biti temelj i garant mirnije budućnosti, da pokušamo da budemo elitni u dobru, u milosrđu, u ljubavi na koju nas je pozvao sam Gospod, da budemo elitni u istini. Lekovito je voleti ljude, ali je isto tako lekovito znati i prihvatiti ono što je činjenica, jer je to ono što će nas jedino izvesti na pravi put.
Mi smo hrišćani i verujemo u život večni i zato znamo da su važne naše molitve za naše bližnje. Međutim, ovde sabrani, na ovom svetom mestu i na ovoj svetoj zemlji, siguran sam da su nama molitve onih koji su nevino postradali, koji su mučenici pred Bogom, sveti mučenici koji su prolili nevinu krv, da su njihove molitve nama još potrebije nego naše njima. Zato moleći se Bogu za njih i da se oni mole za nas, znamo da je poslenja reč reč Božja, a znamo da je Njegova reč milosrđe i ljubav. U nju se uzdamo govoreći uvek: Večni pomen svim onima koji su postradali u odbrambenom ratu u Srednjem Podrinju i Birču! Neka im Gospod podari carstvo nebesko!
Izvor: SPC
Video TV Hram
