Beseda Njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija održana 16. februara 2025. godine u crkvi Pokrova Presvete Bogorodice u Beogradu
U ime Oca i Sina i Svetog Duha. Braćo i sestre, evo nas u predvorju Velikog posta – Velike četrdesetnice. Kao što smo i prethodnih nedelja čitali odlomke iz Jevanđelja koji su prepuni duhovnog smisla, poruke i pouke za nas i danas smo čuli odlomak iz Lukinog Jevanđelja, koji nazivamo Priča o bludnom sinu, iako se u prošlosti, u svetootačkoj literaturi, ova priča češće naziva Priča o milostivim ocu. Ovo je jedno od najdubljih, najboljih i najsavršenijih literarnih dela, uopšte uzevši istoriju ljudske književnosti.
U ovoj priči imamo tri ličnosti. Otac i dva sina su glavni akteri. Najčešće je naš pogled usmeren na mlađeg sina koji je uzeo svoje nasleđe, tražio od oca svoje nasleđe i otišao iz doma očevog, misleći kada se odvoji od oca, na neki način i buntujući protiv oca, da može umnožiti svoje talente i svoje darove i da može naći sebi smisao i sreću. Priča pokazuje da odvajanje i bunt sami po sebi ne garantuju punoću, smisao i postizanje cilja. Ova priča pokazuje da je mladić, koji je izostavio svoj trud, napor i podvig za ono što je dobio od oca ili, bolje reći, što je oteo od oca, jer nije čekao da sazri vreme da mu otac sam ukaže poverenje i daruje i više od onog što mu je on tražio, nego, uzevši od oca ono što je mislio da mu pripada i hoteći da time dođe do vrhunca i punoće, bio izneveren. Desilo se nešto sasvim suprotno: on je potpuno osiromašio i svoj život učinio životom ravnim životu beskorisnih bića.
Međutim, nije cilj ove priče bio to, nego je cilj priče bio da se pokaže da bez obzira na dubinu pada, bez obzira na udaljenost od očevog doma, čovek nikad nije potpuno izgubljen ukoliko ne izgubi svest o tome da je otac uvek otac, ukoliko ne prepozna da je njegov pad promašen život i ukoliko se u njemu ne probudi, u najmanju ruku, želja, vapaj, čežnja i potreba da se vrati u prvobitno stanje. Jednom rečju, cilj ove priče je bio da pokaže da iako smo grešni, slabi i nemoćni, Bog nam je Crkvom svojom darovao pokajanje, mogućnost preobražaja kao mogućnost ustajanja iz najveće slabosti, iz najvećeg mraka, iz najvećeg blata. Upravo ova priča to pokazuje. Onog trenutka kada se setio doma očevog i kada je prepoznao u sebi potrebu i želju da se vrati domu očevom, tog trenutka je ovaj sin bio isceljen. Videli smo kada se vratio ocu – zapravo i pre nego što je stigao u dom očev – otac, čuvši da mu se sin vraća, istrčao je iz doma i zagrlio sina, iako je sin rekao da nije dostojan da se nazove sinom svog oca i da je spreman da ima niže mesto nego najamnici očevi. Otac nije potezao nikakve argumente, nije mu bila potrebna nijedna reč, nego je, kako kazuje ova priča, priredio veliku gozbu.
Dakle, pokajanje, braćo i sestre, jeste najbolji i najispravniji put našeg života. Pokajanje nije samo trenutak viđenja svojih promašaja, nego je naš životni stav i naše opredeljenje kao trajno stanje, u kojem neprestano gledamo u lice Božje, čeznemo za Njim, čeznemo za domom Očevim, znajući da On nama ide u susret i pre nego što smo pomislili da Mu se vratimo i pre nego što smo osetili potrebu da se vratimo. Ali, rekoh, najčešće naše duhovno oko je usmereno samo na ovaj deo priče i na ovog sina koji izgubljen beše i nađe se, po reči očevoj.
Međutim, u priči postoje još dva aktera. Postoji stariji sin, koji je bio u domu očevom, koji je bio poslušan ocu i činio sve što je potrebno na imanju očevom. Taj stariji sin, koji je po svemu bio ispravan i ispunjavao sva pravila, kada je čuo da mu se mlađi brat vratio i kada je čuo da je otac radostan, da slavi i da sprema gozbu, on se rastužio ili, bolje reći, razgnevio i zamerio ocu, upotrebivši rečenicu kada je govorio o svom mlađem bratu: Tvoj sin je bio takav i takav, a ti si mu priredio gozbu. A ja koji sam neprestano sa tobom nisam bio udostojen ni mnogo manje gozbe. Dakle, ovaj sin je bio usmeren na sebe, ovaj sin je merio svako dobro koje je činio i ovaj sin je poredio sebe sa svojim bratom i smatrao da sve pripada njemu. Svako od nas, braćo i sestre, može prepoznati sebe u mlađem sinu, bludnom sinu, ali može prepoznati sebe i u starijem sinu. Koliko li puta u toku dana uporedimo sebe i govorimo: Meni pripada više, a ovom drugom manje, ili ovaj je lošiji od mene, pa mu je dato više. I ne samo to! Kad neko ukazuje pažnju, kada neko hvali drugog i ukazuje pažnju drugom, iako to nema nikakve veze sa nama i nikakvu štetu ne trpimo, mi često u sebi osećamo zavist. Smatramo da pažnja i ljubav pripadaju samo nama, a, u isto vreme, nismo spremni da pružimo ljubav ni da damo. Nismo spremni da pružimo milosrđe, nismo spremni da ispunimo reč Božju: Budimo milostivi kao što je milostiv Otac naš nebeski.
Upravo takav je bio ovaj sin. On je bio neprestano u domu očevom, u radosti njegovoj, uživao je ljubav svog oca, ali mu to nije bilo dovoljno, nego je hteo da sve što otac ima i što pruža njemu, ne daje nikom drugom, pa makar to bio i njegov brat, u kome, evo, sad vidi stranca. Dakle, u ovoj priči kao što imamo mlađeg sina, koga nazivamo bludnim sinom, spolja vidljivom, imamo i starijeg sina, koji je takođe bludni, koji je takođe otuđen, jer se otuđio iznutra od svog oca, od ljubavi, od izvora ljubavi, jer je bio opterećen egoizmom, samoljubljem i sebičnošću. Dakle, svako od nas je neretko i jedan i drugi sin: i sin koji vidljivo i spolja čini grehe i sin koji je spolja ispravan, ali iznutra truo i otuđen i odsečen od svih i od svega. Svako od nas je i taj sin i ta kćer.
Međutim, u ovoj priči je centralna ličnost otac. Svako od nas, iako je i jedan i drugi sin, trebalo bi da uloži napor da se upodobi ocu. Jasno je da je otac pokazao nesebičnu ljubav prema mlađem sinu, ali starijeg sina, koji sav kipti od besa, oslovljava sa čedo; ne pokazuje manje snishođenje i manje ljubavi u odnosu na starijeg negoli prema mlađem i obrnuto. I jednog i drugog grli i voli. I jednom i drugom daruje sve što ima, čitavog sebe: Nije li sve što imam tvoje? U svemu učestvuješ, sve imaš sa mnom i sve delim sa tobom. Otac, koji zapravo jeste slika Boga, pre svega jeste Bog ljubavi i svakom daruje čitavog sebe, svako je za Njega neprocenjiv i neponovljiv, i bez obzira na to koliko se ko i na koji način daje za Njega, On svakom izlazi u susret, svakom priprema gozbu i savkog oslovljava sa čedo. To treba da bude i naš cilj i naš uzor. To je i Crkva kao Telo Hristovo. Ona svako dete grli, ona svakog sina grli: i onog koji je transparentno pogrešan i koji to ne krije, ali i onog koji misli da je bezgrešan, da je ispravan, da je isključivo i potpuno u pravu bez ostatka.
Mi koji verujemo u Hrista i koji verujemo u reči Hristovog Jevanđelja, dobro znamo i verujemo da nema čoveka bez greha i da, zapravo, niko ne može bez ljubavi Božje kao preduslova i kao mogućnosti našeg povratka Bogu, tj. povratka sebi. Neka bi Bog dao da, iako jesmo i kao jedan i drugi sin iz ove priče, idemo putem pokajanja, ali, u isto vreme, da poput ovog milostivog oca iz jevanđeljske priče, mi budemo i otac i majka uvek i svima i da budemo milostivi kao što je milostiv naš Otac nebeski, kako bismo onda zaista bili čada Crkve Njegove, Crkve Hristove i deca Jednog u Trojici Boga koga slavimo sada i uvek i u vekove vekova, amin.
Izvor: SPC
