Патријарх Порфирије поводом годишњице НАТО бомбардовања: Одржала нас је хришћанска љубав

Његова светост Патријарх српски г. Порфирије говорио је синоћ у Београду на обиљежавању Дана сјећања на страдале у НАТО агресији на СР Југославију 1999. године. Свјатјејши Патријарх српски  је истакао да се сјећамо и молимо за пострадале који су невине жртве, јер се наш народ, што је данас јасно широм свијета, бранио од агресије: “Сјећамо се свих, молимо се за све, а сигуран сам и да ми треба да се молимо њима, јер је њих Бог уписао у књигу вјечности, књигу живота вјечног, а имена многих страдалих током тих 78 дана, могу бити и треба да буду уписана у календар Православне цркве.”

Патријарх је навео да смо током тих 78 дана сви били свједоци дубоке хришћанске љубави и солидарности нашег народа који испуњава божанску заповјест: Љуби ближњег свог те да се та солидарност поновила и показала и током епидемије коронавируса. Поручио је да је током  дуге и страдалне историје наш народ, као и сада, одржао хришћански начин живота, хришћанска љубав којој нас је научио Свети Сава и сви свети из рода српског.

“Само онда када смо утемељени у свом сопственом идентитету, само онда када знамо ко смо и шта смо, само онда када говоримо свој језик можемо да учимо и друге језике, можемо да разговарамо између себе, да градимо мир међу собом, али то ће онда бити и сигурни гарант да ћемо знати да разговарамо и са другима поштујући њих, да ћемо знати да градимо истинске и праве односе који поштују другога.

Зато смо дошли овдје, не да судимо и осуђујемо већ да се сјетимо невиних жртава бомбародавања које је трајало 78 дана, које је извршила НАТО алијанса на нашим прострима. Окупили се да се помолимо за те жртве, али и да се помолимо Богу и за све оне који су зле воље у принципу, али и у односу на нас да постану боље воље”, казао је Његова светост Патријарх српски г. Порфирије.

Весна Девић

Говор Његове светости Патријарха српског г. Порфирија на академији поводом годишњице НАТО бомбардовања

Пре него што сам вечерас пошао ка овом месту, отворио сам Нови завет и нашао се на почетку седме главе Јеванђеља по Матеју где стоји: Не судите да вам се не суди. Ја сам дошао овде са осећањем да смо се сакупили не да судимо него да се сетимо и да кажемо шта је истина.

Скупили смо се да бисмо се заједно, свенародно, Црква каже саборно, сетили тих несрећних дана од пре двадесет и две године. Пре свих да се сећамо и молимо за невине жртве; а наше жртве су невине, јер се наш народ, то је данас јасно широм света, бранио од агресије. Сећамо се наших војника и полицајаца, див-јунака са Кошара, се Паштрика и других војишта; наших небеских витезова – пилота, затим и невиних цивила – жртава касетних бомби у Нишу и широм Косова, Метохије, Црне Горе, страдалих у путничком возу у Грделичкој клисури, страдалих по улицама и трговима наших градова, по фабрикама, болницама, у Телевизији, изгинуле деце… Сећамо се свих, молимо се за све, а сигуран сам и да ми треба да се молимо њима, јер је њих Бог уписао у књигу вечности, књигу живота вечног, а имена многих страдалих током тих 78 дана, могу бити и треба да буду уписана у календар Православне Цркве.

Вечерас, пак, желим да истакнем да се у тих 78 дана, код нашег народа, не само код оних који су били браноци мостова у Новом Саду, у Бешки, у Београду – него и код других, који су се од бомби са децом и породицама склањали у подруме, склоништа тада пројавила једна суштинска особина и врлина нашег етоса, драгоцени део нашег идентитета, а то је међусобна солидарност, једном речју хришћанска љубав за ближњег. Тих дана делили смо међу собом све што је било неопходно и  све што смо имали.

Кажу да је српски народ, нарочито после 1945. године, изгубио своје хришћанске особине, а ја сам сигуран и велим: у време бомбардовања, тих 78 дана да смо сви били сведоци дубоке хришћанске љубави и солидарности нашег народа који испуњава божанску заповест: љуби ближњег свог!

Та љубав, чак храброст, право јунаштво, пројављује се поново и у овим месецима страдања од епидемије. Сада су витезови лекари, медицинске сестре, сви медицински радници; затим, на свој начин, многи запослени у јавним службама, жене које раде на касама у самопослугама, и многи други…

На послетку, желим и себи и вама да поставим питање: шта нас је одржало током тог невиђеног зла које је насрнуло на наш народ у току и после бомбародовања? Шта нас је одржало после албанске голготе у Првом светском рату, после геноцида у Другом рату? И шта ће нас одржати у овој епидемији?

Одржао нас је хришћански однос према животу, хришћански начин живота; хришћанска љубав којој нас је научио Свети Сава и сви свети из рода српског. Војник или официр, после рата или у доба мира када коначно стигне кући, или сада лекар са клинике, радник из фабрике, службеник – када их у дому дочека здрава породица – супруга, деца, то су темељи здравог друштва, опстанка и напретка народа и државе. Држава, а са њом и Црква треба и мора да се стара да се кроз просвету и културу, упоредо са економским развојем, сачува оно што вековима чини идентитет нашег народа.

Само онда када смо утемељени у свом сопственом идентитету, само онда када знамо ко смо и шта смо, само онда када говоримо свој језик можемо да учимо и друге језике, можемо да разговарамо између себе, да градимо мир међу собом, али то ће онда бити и сигурни гарант да ћемо знати да разговарамо и са другима поштујући њих, да ћемо знати да градимо истинске и праве односе који поштују другога.

Зато смо дошли овде, не да судимо и осуђујемо већ да се сетимо невиних жртава бомбародавања које је трајало 78 дана, које је извршила НАТО алијанса на нашим прострима. Окупили се да се помолимо за те жртве, али и да се помолимо Богу и за све оне који су зле воље у принципу, али и у односу на нас да постану боље воље.

Извор: СПЦ