Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije služio je 15. novembra 2021. godine, na dvanaestu godišnjicu od upokojenja Patrijarha srpskog Pavla, svetu arhijerejsku Liturgiju u manastiru Rakovici.
Sasluživao je Preosvećeni Episkop marčanski g. Sava sa sveštenstvom Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke. Na kraju svete Liturgije, pre nego što je služio pomen na grobu blažene uspomene patrijarha Pavla, Njegova Svetost g. Porfirije je besedio o velikom arhijereju Srpske Pravoslavne Crkve:
Braćo i sestre, sabrali smo se da služimo parastos, da izvršimo spomen na blažene uspomene patrijarha Pavla. Danas je tačno dvanaest godina otkako ga je Gospod prizvao u svoje naručje. Danas je njegova uspomena, sećanje na njega, veoma živo među nama pravoslavnim Srbima, ali ne samo među onim Srbima koji idu u crkvu i koji se Bogu mole, nego i među ostalim Srbima i svim građanima ove zemlje koji nemaju baš neku neposrednu tesnu ličnu vezu sa Crkvom. Sećanje na blaženopočivšeg patrijarha Pavla je živo i među svim pravoslavnim hrišćanima, a opet i ne samo među njima, nego i među mnogim ljudima koji su imali prilike da se sa njim susreću, da dođu u kontakt, da ga čuju.
Danas, dakle, ne samo da se sećamo njegovog lika, nego su njegove reči itekako žive i aktuelne u našoj Crkvi i u našem narodu. Njegove reči su aktuelne po svojoj snazi, po svojoj istinitosti, aktuelne po istim onim izazovima i problemima sa kojima se suočava svaki pojedinac, ali i čitava zajednica i sav narod. Aktuelne su zbog toga što reči koje je blaženopočivši patrijarh Pavle izgovarao nisu bile domišljanja ljudska, nisu bila obična prazna ljudska filosofija ispunjena taštinom i gordošću, nego su njegove reči, sa jedne strane, bile skopčane sa njegovim životom, tj. on nije jedno govorio, a drugo činio. Ono što je osećao, ono u šta je verovao – to je govorio, ali isto tako ono što je govorio bilo je deo njegovog života i deo njegovog ličnog iskustva. Sa druge strane, njegove reči nisu bile samo njegove, nego su bile reči Jevanđelja, reči Crkve, reči apostola Hristovih, reči samog Gospoda. Iz toga razloga ne samo da je živo sećanje na blaženopočivšeg patrijarha srpskog Pavla, nego je on itekako živ i aktuelan i danas sa nama i među nama, jer je živ u Gospodu, jer je Gospod naš živ i On je taj koji daje život svakome od nas bez izuzetka.
Svaki čovek je poseban i neponovljiv i svako od nas iako deli jednu jedinstvenu prirodu ljudsku u njoj na svoj poseban način i svojim pečatom učestvuje i nju na svoj poseban način i svojim posebnim pečatom izražava. Svako ima određene darove, tj, svako ima sposobnost, mogućnost i kapacitet da raste u Gospodu, da se razvija, da ide putem oboženja. Nema nijednog dara koji, kako sama reč dar kaže, nije pozitivan. Međutim, ma kakav dar bio i ma kako ga mi umnožili, ma koliko mi bili sposobni i vešti, samo smirenjem koje je suprotno gordosti i taštini – onoj gordosti koja je izvela čoveka iz raja i survala ga u ovaj svet tame, mržnje, užasa, stradanja, svet smrti i prolaznosti – smirenjem koje jeste temelj, okvir i sigurnost da svaki dar kada ga umnožavamo i smirenjem obuzdavamo i usmeravamo, kada rastemo, svaki dar nas onda vodi u blagoslovene prostore istinske zajednice sa Bogom i istinske zajednice sa bližnjim, zajednice ljubavi sa Bogom i sa bližnjim. Bez smirenja i naizgled spoljašnja vrlina postaje naš kamen spoticanja, postaje put koji nas vodi u propast. Otuda Gospod ponekad dozvoljava stradanje. Dozvoljava poneko iskušenje da ne bismo pomislili kako smo mi svojom pameću, svojim sposobnostima i trudom isključivo i samo mi zaslužni za ono što jesmo i što imamo. Smirenje je vrlina, osobina koja je krasila sve svetitelje Božje. I onda kada su se isticali – i očigledno bili vrlinski ljudi – od drugih zbog smirenja i u smirenju, svetitelji Božji su odbacivali svaku vrstu pohvale, bežali od sjaja i slave ovoga sveta, znajući da je slava i snaga drugde, unutra, u nama, u srcu, gde onda kada živimo u skladu sa zapovestima Božjim to srce i čitavo naše biće postaje najsvetliji hram Duha Svetoga. Ispunjen blagodaću Duha Svetoga, osvetljen i prosvetljen tom blagodaću, čovek je sposoban da dubinski razume i poima sve tajne ovoga sveta, da primi tajnu Boga, da živi s njom u zajednici, da razume tajnu tvari, sveta, poreklo i cilj svega što postoji, da razume sebe i tajnu čoveka, da spozna sebe spoznavajući prosvetljen blagodaću Božjom Boga i da upozna, spozna i svet.
Dakle, smirenje je dakle, braćo i sestre, ta so koja ne dozvoljava da se kvalitet koji smo dobili od Boga ne ukvari, ne obljutavi, da ne samo bude sačuvan, nego da se razrasta i umnožava u slavi Božjoj i u punoći i lepoti života ovde, života zemaljskog koji je istovremeno predokus života večnog.
Svi se sećamo veličanstvene sahrane pre dvanaest godina blaženopočivšeg patrijarha Pavla. Nikakve reklame nije bilo, nikakav marketing nije bio upotrebljen, niko nikog nije pozivao, a kamoli vršio pritisak, da dođe najpre u Saborni hram, a onda u veličanstvenoj povorci, u litiji, u ispraćaju od Sabornog hrama do hrama Svetog Save. Bezbroj ljudi je svojim prisustvom pokazalo ljubav, veru i poverenje u svedočenje Hrista koje je činio blaženopočivši patrijarh Pavle i kao Episkop raško-prizrenski, a potom i kao Patrijarh srpski u teškim vremenima, vremenim koja spadaju među najteža vremena kroz koju je prolazio naš narod. U tim vremenima Gospod je izabrao blaženopočivšeg patrijarha Pavla da bude na čelu naše Crkve. I to mnoštvo naroda zaista odražava onu izreku latinsku: Glas naroda, glas Božji – glas Božji, glas naroda. Potpuno spontano narod je projavio svoj odnos prema pokojnom patrijarhu Pavlu, ali kroz to projavljujući i svoj odnos prema Crkvi svojoj, svoj odnos prema Bogu, pokazujući da Bogu Crkvu našu treba da vodi smirenje, jer zaista mnogo je vrlina koje su krasila blaženopočivšeg patrijarha,Pavla.
I sam sam imao, ne samo radost, nego istinski blagoslov da budem monah u manastiru Dečanima po njegovom blagoslovu, da njegovom rukom u manastiru Svete Trojice u Mušutištu budem rukopoložen za đakona, da njegovim blagoslovom potom budem poslan na studije u Grčku i tako dalje i tako redom. Imao sam i lično priliku, kao i mnogi među nama ovde prisutni, najpre sveštenici i monasi, a i vi, braćo i sestre, da upoznamo blaženopočivšeg patrijarha Pavla. Brojne su vrline zaista krasile njegovu ličnost, ali ono što je na okupu držalo te vrline, ono što ga je činilo da podvig koji je započeo i završi i dovede do cilja, jeste upravo smirenje, jeste skromnost. Naravno da mi i mnogi među nama mogu imati svoje predstave o tome kakav treba da bude sveštenik ili episkop ili poglavar Crkve; da bude čvrste ruke, da bude dobar organizator, da ima velika naučna, teološka, bogoslovska znanja i tako redom. Međutim, Crkva Hristova jesmo svi mi, to je narod Božji. I u slučaju patrijarha Pavla Crkva je pokazala šta je potrebno svima nama, a to je mir, to je skromnost, to je smirenje.
Neka bi Gospod dao, braćo i sestre, Carstvo Nebesko blaženopočivšem patrijarhu Pavlu, a siguran sam, i znam da ste i vi sigurni, da u naručju Božjem on itekako ima svoje mesto u društvu, u zajednici sa Svetim Savom i svim potonjim poglavarima naše Crkve, Srpske Pravoslavne Crkve. I ne samo to, siguran sam da se on moli za svoj narod i da njegova molitva ima snagu da dopire do Boga i da Bog baš zbog skromnosti i smirenja kojim je živeo patrijarh Pavle, zbog toga što nije jedno govorio, a drugo tvorio, zbog toga što je bio svedok Hristov, siguran sam da Gospod čuje njegovu molitvu i da ispunjava ono što on traži za svoj narod. Neka njemu Gospod i našim skromnim molitvama učvrsti poziciju i blizinu Božju, a neka i mi njegovim molitvama imamo snage da bez obzira na to ko smo i šta smo, kakva znanja i imetke i pozicije imamo u društvu, u svojoj porodici, da imamo pre svega smirenje. Smirenje znači svest o tome da smo slabašni i nemoćni i da sve što imamo jeste dar Božji na ovaj ili onaj način, kao i da sve što imamo prineti Gospodu jesu naše slabosti, naš greh, ali da u isto vreme verujemo i znamo da je beskonačna i beskrajna ljubav Božja i da samo onda kada mu smireno pristupamo zajedno sa svima svetima rastemo u Hristu i postajemo učesnici Carstva Božjeg kako ovde na zemlji, kroz Crkvu Hristovu, kroz svetu Liturgiju, uopšte kroz svetotajinski život, ali isto tako još većma u punoći, u Carstvu Božjem u kojem se slavi Jedan u Trojici Bog, Otac i Sin i Sveti Duh. Neka je večni spomen patrijarhu Pavlu. Amin!
Izvor: SPC
