Njegova Svetost Patrijarh srpski G. Porfirije juče je, 4. avgusta 2021. godine, služio pomen postradalim Srbima u zločinačkoj oružanoj akciji „Oluja“ u zemunskom prigradskom naselju Busije.
Patrijarhu Porfiriju sasluživali su izabrani Episkopi hvostanski G. Justin i marčanski G. Sava u molitvenom prisustvu Preosvećene Gospode Episkopa sremskog G. Vasilija, osečkopoljskog i baranskog G. Heruvima, remezijanskog Stefana, topličkog Jeroteja i umirovljenog Episkopa kanadskog G. Georgija.
Nakon održanog pomena žrtvama zločinačke oružane akcije usledila je državna ceremonija povodom obeležavanja 26 godina od progona Srba u akciji „Oluja“. Tokom ceremonije prisutnima su se obratili predsednik Republike Srbije g. Aleksandar Vučić i srpski član Predsedništva Bosne i Hercegovine g. Milorad Dodik.
Parastosu su prisustvovali Predsednica Republike Srpske Željka Cvijanović, Predsednica Vlade Republike Srbije Ana Brnabić, ministri u Vladama Republike Srbije i Republike Srpske, Direktor Uprave za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu Arno Gujon.
Njegova Svetost Patrijarh srpski G. Porfirije je u svojoj besedi istakao da su potresne reči sv. Vukašina Jasenovačkog: „Samo ti dijete radi svoj posao“ – upućene „monstrumu lišenog svakog ljudskog lika primer paradoksalnog trijumfa pravedne žrtve nad zlom. Kao i projava ljudskom umu nepojmljive Božije logike koja se otkriva kao tajna Krsta i Vaskrsenja. Zato imajući iskustvo pravde i ljubavi Božije, blaženopočivši Patrijarh German mogao reći: „Ne smemo zaboraviti, ali moramo oprostiti“.
„Kao Mitroplit zagrebačko-ljubljanski mnogo puta sam bio u Dalmaciji i zavoleo tu kršnu, škrtu ali i blagoslovenu zemlju. Malo gde mi je nebo bilo tako blizu kao tamo. Upoznao sam i zavoleo njene ljude kao svoju braću. Pravoslavne čestite Srbe, ali i mnoge dobre Hrvate. Koji su vekovima na tim prostorima upućeni jedni na druge, zajedno živeli, međusobno se obogaćivali, čak postajali i srodnici, ali imali i nesporazume i sukobe, isto tako sami pronalazili načine da zajedno idu dalje. Siguran sam da mnogi među vama i pored bola i patnje koje nosite zbog postradalih bližnjih, zbog sećanja na ostavljene domove i ognjišta ipak delite moje iskustvo. Zato se pitam, ko je dobitnik vašim progonom? Ostala je samo pusta, prazna neobrađena zemlja. Zlo je upisalo sebi još jedan dobitak. Čovek je poražen, a Bog koji hoće mir među ljudima, još jednom je izneveren, i to kako!“, rekao je, između ostalog, Patrijarh Porfirije istakavši da smo se danas sabrali da „ne zaboravljamo one krajeve u kojima smo se majčinim mlekom hranili. I to ne samo mi, nego i naši pretci, koji su se vekovima rađali u Dalmaciji, na Kordunu, u Lici, Baniji, Slavoniji, u gradovima i selima u čitavoj današnjoj Hrvatskoj. I dalje u srcu čuvamo nemanjićke dalmatinske Manastire iz 13. i 14. veka. I druge svetinje u kojima se, dolazeći iz svih krajeva sveta, okupljamo. Kao i gradove i sela, koje su podizali naši preci. Ne zaboravljamo u pesmama opevane uskoke, koji su branili tu zemlju. I sve koji su u Vojnoj granici štitili Evropu od Turaka. Pamtimo Petra Preradovića, Vladana Desnicu, Nikolu Teslu, Milutina Milankovića i svakog umetnika, naučnika, filosofa, koji su doprinosili kulturi ne samo svog srpskog naroda, već i hrvatskog i svih naroda sveta“.
„Moleći se danas za postradale, za naše bližnje, ne želimo da zloupotrebljavajući žrtve produbljujemo spiralu sukoba niti da vodimo ratove komemorativnim politikama sećanja, a još manje da uđemo u matricu zapomaganja i parališemo sebe zatvaranjem sebe u trajno bespomoćno i bezizlazno stanje žrtve. Narativ žrtve kao jedino mogući ne može biti pokretač i izvor nadahnuća, pre je trajna muka i pakao“, istakao je Patrijarh Porfirije dodajući da je naš narod „toliko puta baš kroz stradanja i žrtvu osvajao iskustvo slobode i vaskrsenja dosežući maksimalne granice ljudskog i hrišćanskog postojanja na zemlji“.
„Kao hrišćani znamo da je svaka nevina žrtva u Hristu već sada i ovde deo slave i trijumfa. Krst Hristov je bez premca kao što je i Njegovo vaskrsenje bez premca. Krst je žrtva i pobeda u isto vreme. U toj žrtvi i pobedi nalazimo nadu u konačnu pravdu Božiju, čak i kada pravda ljudska zataji. Konačni sud ne pripada ljudima, nego Božijoj pravednoj ljubavi u svetlosti Hristovih reči: „Blaženi gladni i žedni pravde jer će se nasititi“, rekao je Patrijarh Porfirije ističući, pri tom, da treba da razumemo „odakle je u strašnom bolu i patnji, crpeo snagu i spokoj Vukašin iz Klepaca, kao i toliki stradalnici iz našeg naroda kroz istoriju. Verom u ljubav Hristovu, molitvom, jevanđelskim životom i mi kroz krst i stradanje možemo nadrasti sebe i obnoviti se kao Bogu mili ljudi koji znaju ko su i šta su. Koji poštuju i neguju svoju, ali i sa poštovanjem se ophode prema drugom i drugačijem. Kada smo verni Bogu i Crkvi onda ćemo i pored svih teškoća dati sve od sebe u izgradnji mira. U takvom poduhvatu ozarenom nebeskom pravdom u kome će se ispravljenje istorijskih nepravdi rešiti merilima koji nisu pojmljiva našem umu, ali koja će svakom dati po delima njegovim“.
„Nisu nam potrebni samozvani mirotvorci kao posrednici, jer su oni često vođeni nama nepoznatim interesima. Pod plaštom mirotvorstva oni nam neretko nameću formule naših nesporazuma sa drugima kao jezičke, semantičke i zauvek definišuće logore. Na taj način, ne samo da pomažu, već stvaraju polarizacije i nepremostive jazove još dubljima“ zaključio je Patrijarh Porfirije ističući da nama suštinski treba „Raspeti i Vaskrsli Hristos Mir i pravda Njegova. To je jedini jezik kojim ćemo zaista progovoriti tako da nas svi čuju i koji će nas zaista umiriti. Za taj mir molimo se danas. Pamtimo postradale bližnje, ali ne zlopamtimo. Osveta i mržnja umrtvljuju onoga ko je opsednut njima. Stoga dok u molitvi pominjemo naše stradale roditelje, braću, sestre, čeljad, mitraljiranu na Petrovačkoj cesti i drugde, uputimo bar jednu misao Gospodu, da u svoja nedra prihvati i zagrli i druge nevine u tragičnom ratu postradale, bez obzitra kojoj veri i kom narodu pripadaju. Bog ne broji čijih je žrtava više, a čijih je manje. Pred Njim su sve žrtve iste, zvale se one Jovan, Jozo ili Jusif. I kada se u molitvi sećamo stradalih sudeda, Hrvata katolika, Bošnjaka muslimana, obradovaće se zasigurno, tamo na Nebu, i naši bližnji, jer će videti da smo ozareni Hristovom svetlošću razumeli tragiku istorijskih sukoba. Na to nas obavezuje On sam, Hristos, koji u večno vrednom nizu blaženstava na Gori, kao lestvama koje uzvode na Nebesa, odmah iza onoga blaženi gladni i žedni pravde dodao „blaženi milostivi jer će biti pomilovani“. I potom „blaženi su mirotvorci, jer će se zaista pokazati kao sinovi Božiji“. Ne prestati gladovati i žedneti za pravdom Božijom, a biti milostiv i mirotvoriv, e to je jevanđelski put zadat svim hrišćanima, a duboko verujem i svim ljudima“.
Prilog zabeležio reporter Radija „Slovo ljubve“ Marko Vesić.
Izvor: Radio Slovo Ljubve
Foto: Zorica Zec
