Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije služio je svetu arhijerejsku Liturgiju na przanik Materice 24. decembra 2023. godine u Hramu Svetog Save na Vračaru.
Patrijarhu Porfiriju sasluživali su Preosvećena gospoda episkopi remezijanski Stefan i hvostanski Aleksej, sveštenstvo Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, u molitvenom prisustvu mnogobrojnog vernog naroda.
U svojoj poučnoj besedi Njegova Svetosti je istakao da često sebi postavljamo pitanje zašto mi koji se trudimo da držimo zakon Božji ili neko drugi za koga smatramo da drži zakon Božji nema očekivanu nagradu i rezultat tog svog truda.
„Naime, imamo utisak da ih Bog zapostavlja i da daje prednost nekima za koje opet mislimo da nisu dovoljno dobra učinili, da nemaju dovoljno vrline, a eto ide im sve od ruke i imaju veliku nagradu za svoj trud. Naravno, onome ko makar ponekad skromno i iskreno uputi poneku reč Bogu, kao i onome koji ima otvorene duhovne oči, makar malo je jasno da se odnos Boga prema nama ljudima, prema svakom od nas pojedinačno, ne može razumeti samo na osnovu površnih zaključaka ili viđenja.
Ono o čemu govori današnja jevanđeljska priča jeste činjenica da Bog poziva sve u svoje naručje, u svoju ljubav, da je Božja ljubav bezgranična i beskrajna, da Bog voli neizmerno svakog čoveka i da u Njegovoj ljubavi i pored svega toga još uvek ima dovoljno mesta da stane svaka živa duša u nju. To kakav je krajnji ishod svakog od nas u opštenju sa Bogom, u zajednici sa Njim, ne zavisi od ljubavi Božje. Bog je unapred sebe dao za svakog od nas i punoćom svojom izliva ljubav svoju na svakog od nas jednako. Međutim, kakav će biti ishod te bezuslovne ljubavi Božje koja je nama data zavisi od nas. Zavisi od toga kako ćemo odgovoriti na Božju ljubav; da li ćemo smatrati da li je važnije u našem životu bilo šta drugo od zajednice sa Bogom, od ljubavi u odnosu na Njega koja treba da bude temelj svega ostalog što mislimo, što govorimo i što činimo; da li ćemo pomisliti da li je važnije da bilo koju vrstu komfora, imanja i pozicije u datom trenutku više negujemo i ostavimo ljubav prema Bogu za kasnije; da li ćemo pomisliti da za Boga ima vremena; da li ćemo pomisliti da veću radost, veću lepotu i veći mir može da nam da bilo šta od ovog sveta. Ne treba mnogo dokazivati da neretko bilo šta što imamo od ovog sveta u nama proizvodi veći nemir, a istovremeno i veću glad za istinsku ljubav, za istinskim odnosom, za istinskim razumevanjem. Koliko ima samo ljudi koji su stekli pozicije, imetka, ugleda i slave, a što su više napredovali u onome što imaju u isto vreme su iznutra više bili usamljeni, nemirni, veću su potrebu imali za ljudskim dodirom, za ljudskim pogledom, za blagom reči, veću su potrebu imali za tim da ih neko razume i prihvati onakvim kakvi oni jesu po sebi, iznutra, a ne dodatnom vrednošću, ne putem kojim su ih drugi gledali i posmatrali, a to je ono što je spolja, što se vidi, što sija, što zavodi druge ljude.
Dakle, to ko ima radost zbog blizine Božje ne zavisi od Boga. Bog je svakom dao najbolje moguće mesto za njega i ukoliko svako od nas hoće da svoje najbolje mesto upotrebi za svoje dobro onda njegov život mora da započinje blagodarenjem Bogu, da zahvaljuje Bogu na svemu, ne da poredi sebe sa drugima, nego da bude blagodaran onim što ima. Iz te blagodarnosti proistećiće potreba za molitvom, potreba za slavljenjem Boga, potreba za tim da zagrlimo Boga i da smo Njime zagrljeni, a u isto vreme da to što nosimo u sebi delimo sa bližnjim, da to što smo dobili od Boga i na čemu smo Mu blagodarni možemo da podelimo sa bližnjima, da upotrebimo iz ljubavi prema bližnjem i za njegovo dobro. Zato je veoma važno da naučimo jedno iskustvo svetitelja Božjeg, jednu istinu kojima su živeli sveti podvižnici, a to je istina koja je pretočena u rečenicu: Voli Boga i čini šta hoćeš. Kada čutiš – čuti zato što voliš Boga, kada govoriš – govori zato što voliš Boga, kada činiš milosrđe – čini to iz ljubavi prema Bogu, kada savetuješ – čini to iz ljubavi prema Bogu. Sve što činiš iz ljubavi prema Bogu ima koren iz koga mora nići, razviti se i proisteći plod koji je dobar. Kada voliš Boga možeš da činiš sve što hoćeš, jer ono što ćeš činiti biće određeno, nadahnuto i ispunjeno ljubavlju prema Bogu. U tom smislu i zbog toga to nikad ne može da bude nešto što je loše, nešto što je protiv bilo koga, niti protiv bližnjeg, niti protiv sveukupne tvorevine Božje, ali niti protiv samog sebe. Kad voliš Boga činićeš iz ljubavi prema Njemu samo ljubav i onda će ti se samo ljubav ne samo vraćati nego umnožavati u tebi. Ta ljubav koju budeš nosio u sebi, koja je spoj, saradnja ili sinergija, kako se to kaže, ljubavi Božje i ljubavi tvoje činiće te slobodnim čovekom, činiće te čovekom koji će moći kroz svoj temperament da iznese i iskaže sve ono što on jeste, ponekad blago i mirno, a ponekad razigrano i burno, ali uvek stabilno, uvek nepokolebljivo u vrlini, uvek u dobru, uvek u radosti. Uvek će to onda biti lepota i najveće moguće bogatstvo.
Zato neka bi Bog dao da Njegova reč mnogo je zvanih, a malo izabranih u nama odjekne kao poziv i kao princip našeg života, kao ljubav prema Bogu, a znamo da će onda sve u našem životu biti ljubav i radost i slavljenje Njega Jednog u Trojici Boga, Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova. Amin!“
Svetoj Liturgiji je prisustvovalo preko tri stotine učenika iz više beogradskih osnovih škola, osnovci iz Istočne Slavonije i gimnazijalci iz Sombora.
Nakon svete Liturgije, Patrijarh srpski je ugostio decu iz Hrvatske i Sombora na ručku u Parohijskom domu hrama Svetog Save.
