Na svečanom prijemu održanom 29. februara 2024. godine u Patrijaršijskom dvoru u Beogradu, Njegova svetost Patrijarh srpski g. Porfirije je uručio orden Svetog Save trećeg stepena akademiku Mirjani Živojinović iz Beograda.
U odluci Svetog arhijerejskog sinoda, koju je pročitao visokoprepodobni arhimandrit Nektarije (Đurić), glavni sekretar Svetog sinoda, navodi se da se visoko odlikovanje Srpske pravoslavne crkve akademiku Mirjani Živojinović dodeljuje u znak priznanja za celoživotno postojano opredeljenje za život u veri Svetog Save naročito pokazan neumornim širenjem svetosavske misli i kulture svojim naučno-istraživačkim radom u Otadžbini i rasejanju.
Uručujući visoko odlikovanje Srpske pravoslavne crkve, Patrijarh Porfrije je istakao: – Za mene je veliki blagoslov da u ime Svetog sinoda mogu da Vam uručim orden Svetog Save za Vašu ljubav prema svojoj i našoj Crkvi i za posvećenost u radu o Svetoj Gori i naročito o manastiru Hilandaru. Sveta Gora je monaška država, prostor u kojem žive samo monasi. U duhu modernog vremena teško je razumljivo i gotovo neprihvatljivo da postoji neki prostor i neko mesto u koje ne ulaze žene, kao što sa druge strane imamo ženske manastire u kojima postoje prostori u koje ne ulaze muškarci. U duhu današnjeg vremena to je često apsolutno neprihvatljivo i nerazumljljivo. Kada se razmišlja o Svetoj Gori i kada se govori o monasima često se – zbog nesposobnosti da se razume o čemu se radi, a kao što rekoh i neretko zbog toga što se ne želi da to bude prihvatljivo – brišu vrednosti i reči Jevanđelja, tj. ono što jeste volja i promisao Božji o čoveku doživljava se kao strano. Kada govorimo o monaštvu i Svetoj Gori mi govorimo o težnji i čežnji čoveka da bude autentičan čovek kako bi se došlo do onoga o čemu govori apostol Pavle, a to je da u Crkvi Hristovoj, koja je projava Carstva nebeskog, Carstva Božjeg, nema muškog i ženskog.
– Sveta Gora, kao prostor u kojem žive monasi, jeste izraz potrebe ljudske prirode, nezavisno od toga što je neko muško ili žensko, u kojoj trijumfuje ikona Božja, u kojoj se prevazilaze suprotnosti i različitosti. Otuda – bez obzira što je Sveta Gora prostor u kome žive muškarci, tj. monasi – ona za svog pokrovitelja ima Presvetu Bogorodicu i ne samo da ima Presvetu Bogorodicu kao svoga pokrovitelja, nego je i nastala po predanju svetogorskom kao izraz volje Presvete Bogorodice. Monasi koji žive tamo obraćaju se, naravno, svim svetima da budu njihovi posrednici pred Prestolom Božjim, ali ipak najviše, i pre svega, i iznad svega obraćaju se Presvetoj Bogorodici kao svojoj Zaštitinici da Ona bude Ta koja zatupa molitve monaha koji žive na Svetoj Gori pred Prestolom Sina svoga, ali i da svojim Pokrovom štiti čitav svet. I evo, vi, upravo kao žena, imate taj blagoslov, a za nas je to radost, da ste se u Vašem radu bavili Svetom Gorom i manastirom Hilandarom, da spadate u veoma malu grupu ljudi koja je uradila veoma mnogo, ne samo po kvantitetu nego i po kvalitetu, na planu izučavanja svih vidova života Svete Gore. Plodovi Vašeg rada su trajna vrednost ne samo za nas koji živimo u ovo vreme nego i za pokolenja posle nas. Zbog toga, kao i zbog Vaše ljubavi, smatrali smo da Vam kao najmanje uzdarje Sveti sinod i naša Crkva dodeli orden Svetog Save u znak zahvalnosti. Neka Vas Gospod čuva i podari Vam blagoslove i snage da i dalje istom energijom i istom posvećenošću nastavite da se bavite poslom koji već sad ostavlja takve polodove i rezultate da su oni neprevaziđeni i trajno vredni – zaključio je patrijarh Porfirije.
Izražavajući zahvalnost na visokom odlikovanju, akademik Mirjana Živojinović je istakla: – Vaša svetosti i Vaša preosveštenstva, upućujem svoju neizmernu zahvalnost vama i svima onima koji su smatrali da moj rad zaslužuje ovo najveće priznanje – orden Svetog Save. Kao što je dobro poznato Sveti Sava je sa ocem monahom, Svetim Simeonom, osnivač naše najveće svetinje – manastira Hilandara. Moj rad, koji se odnosi na mnoge vidove manastirskog života u prošlosti, a na prvom mestu brige i nastojanja igumana i istaknutih bratstvenika za njegov, u svakom pogledu, razvitak i napredak, zasniva se na zvaničnim dokumentima. Oni su o svemu tome najpouzdaniji izvor. Ja sam nastojala da, prema svojim mogućnostima, nađem i razumem ono o čemu ti dokumenti govore. Verujem, a to je sa moje strane veoma neskromno, da mi je i sam Sveti Sava u tome pomogao i da je moj rad ovim ordenim dobio i njegovo priznanje. Hvala Vam.
Svečanosti u velikom salonu Patrijaršijskog dvora, uz predstavnike najviših naučnih i kulturnih ustanova i članove porodice akademika Mirjane Živojinović, prisustvovali su i Preosvećeni Episkop bački g. Irinej, član Svetog sinoda Srpske pravoslavne crkve, i protojerej Đorđe Stojisavljević, šef Kabineta Patrijarha srpskog.
***
Akademik Mirjana Živojinović je rođena 1938. godine u Sarajevu. Gimnaziju je pohađala u Dubrovniku, a studije istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je diplomirala 1960. godine. Kao stipendista grčke Vlade bila je na studijskom boravku u Atini 1966/67. godine. Magistrirala je pod mentorstvom prof. Georgija Ostrogorskog 1966. godine odbranivši temu Sudstvo u grčkim oblastima Srpskog carstva. Doktorirala je 1970. godine odbranom rada Svetogorske kelije i pirgovi u Srednjem veku.
U Vizantološkom institutu Srpske akademije nauka i umetnosti izabrana je za asistenta 1961. godine, za naučnog saradnika 1970. godine, za višeg naučnog saradnika 1978. godine i za naučnog savetnika 1991. godine. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izbrana je 2006. godine, a za redovnog člana 2012. godine. U naučnom radu prvenstveno se interesuje za istoriju manastira Hilandara i Svete Gore. U cilju proučavanja izvore građe boravila je u rukopisnim bibliotekama u Atini, Moskvi i Petrogradu, kao i u Vizantološkom centru u Parizu. Godine 1984. postaje član Hilandarskog odbora Srpske akademije nauka i umetnosti. Kao stipendista uglednog Vizantološkog centra Dumbarton Oaks 1985/86. boravi u Vašingtonu. Iste godine prof. Pol Lemerl joj je poverio rad u pariskoj ekipi istraživača arhiva svetogorskih manastira. S tim u vezi više puta je boravila u Parizu od 1987. do 2004. godine što je rezultiralo i uspešnom saradnjom sa prof. Dionisijom Papahrisantu, izuzetnim poznavaocem paleografije srednjovekovnih dokumenata arhiva svetogorskih manastira.
Za izdanje prvog toma grčkih akata manastira Hilandara, kao i dvadesetog toma prestižne serije Archives de l`Athos, u saradnji sa Vasiliki Kravari i Kristofom Žiroom, 1999. godine je dobila nagradu Schlumberger koju dodeljuje Francuska akademija nauka i umetnosti. U narednom periodu bila je rukovodilac zajedničkog projekta manastira Hilandara i Srpske kademije nauka i umetnosti na izdavanju srpskih srednjovekovnih akata manastira Hilandara.
Od 2010. godine predsednik je Hilandarskog odbora Srpske akademije nauka i umetnosti i urednik časopisa Hilandarski zbornik. Član je Filološko-istorijskog društva Parnasos iz Atine. Od 2004. do 2016. godine bila je predsednik Društva prijatelja Svete Gore i urednik njihove publikaciuje Kazivanja o Svetoj Gori. Učestvovala je u brojnim međunarodnim vizantološkim kongresima i simposionima posvećenim svim vidovima života na Svetoj Gori. Član je Istorijskog odeljenja i naučnog veća Balkanološkog i Vizantološkog instituta. Njene brojne studije i monografije svrstavaju je danas među korifeje stručnjaka za svetogorsku istoriju vizantijskog perioda.
Izbor: SPC
