Beseda Njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija održana 12. maja 2025. godine u hramu Svetog Vasilija Ostroškog na Bežanijskoj kosi
Hristos vaskrse! Vaistinu vaskrse Gospod, braćo i sestre, i vaistinu mi smo stvoreni da budemo živi. I vaistinu smrt ne postoji kao konačni ishod našeg života i našeg postojanja. Vaistinu Gospod je to pokazao sobom. Vaistinu je to Gospod pokazao ljubavlju svojom u odnosu na nas. I svojim dolaskom u ovaj svet, svojim stradanjem, svojom smrću, svojim raspećem, ali pre svega i iznad svega, svojim vaskrsenjem iz mrtvih i svojim vaznesenjem na nebesa i sedanjem s desne strane Oca i sve to sa ljudskom prirodom koja je u Njegovoj ličnosti, u ličnosti Sina Božjeg, neraskidivo sjedinjena sa božanskom prirodom. Vaistinu, čitavim svojim spasonosnim delom Bog je pokazao da nas voli. I Bog je pozvao svakoga čoveka u zajednicu sa Njim, u poznanje istine, u spasenje, u život večni. Pokazao je da smo stvoreni kao Njegova slika i prilika, kao obraz i podobije Njegovo. I sve to pokazujući i potvrđujući, otkriva nam i naše dubinske potrebe i ukazuje na to ne samo zbog čega smo stvoreni, nego i šta je to što može da ispuni smisao našega života i našeg postojanja. Pokazao je Gospod da smo stvoreni za život i da samo onda kada smo živi, kada učestvujemo u životu i to životu večnom, sve ostalo dobija svoje mesto u našim životima i sve ostalo dobija svoj smisao.
Gospod je odgovorio na naše unutarnje dubinske potrebe, na tu jednu jedinu, najvažniju potrebu iz koje sve ostale potrebe napajajući se, dobijaju svoju punoću, a to je potreba za životom, potreba za ljubavlju, za neraskidivom zajednicom sa onima koje volimo i koji nas vole. Ta neraskidiva zajednica sa onima sa kojima smo ljubavno povezani i čiji život, čije postojanje osmišljava naš život, može biti realizovana isključivo i samo onda kada smo pre toga ljubavlju neraskidivo vezani za Gospoda. Zato, braćo i sestre, iako je čovek na razne načine kroz vekove pokušavao da dođe do onoga što je punoća, da okusi život večni, uvek ga je na tom putu sprečavala činjenica smrti, sprečavala ga je činjenica da postoji kraj. I zato sve što je činio čovek, na mnoge načine, kroz razne svoje delatnosti i delovanja, bilo da je reč o nauci, bilo da je reč o umetnosti, bilo da je reč o filosofiji, bilo da je reč o uzdanju u čoveka od ovoga sveta, bilo da je reč o politici – uvek i na svakom mestu kada je hteo da nađe lek protiv smrti, lek besmrtnosti, na bilo kom drugom mestu, koje nije Sam živi Gospod naš Isus Hristos, čovek je u najmanju ruku ostajao prevaren; to jest pokazivalo se da ne može sam, da nema života izvan Izvora života, da nema života izvan dara života, a sve to i život i dar jeste Gospod naš Isus Hristos.
Zato i ne treba da nas čudi, braćo i sestre, da kada smo čitali ovaj odlomak iz Jevanđelja po Luki, u kojem se opisuje kako mnoštvo naroda se okuplja oko Spasitelja, sa raznim potrebama, i svi zapravo hoće da budu isceljeni i to u potpunosti isceljeni. Nije čudo, jer s jedne strane, kao ikone Božije, stvoreni smo da savršenstvo, da svetost, da neprolaznost, da punoću možemo ostvariti samo u Hristu. I nije čudo jer i ovde u ovoj priči Gospod se potvrđuje i pokazuje kao ljubav. Svima izlazi u susret, ali naravno, taj izlazak Hristov u susret onima koji Njemu pristupaju, donosi ploda tamo gde je ispunjen najvažniji osnovni preduslov – preduslov koji se tiče čoveka i zavisi od čoveka, jer Gospod baš zbog toga što je ljubav, ništa ne čini nasilno. Pa čak neće ni da nas grli i da nas svije na Svoje grudi ako mi to ne želimo. Zato je potreban taj preduslov koji se zove sloboda naša, koja se potvrđuje, otkriva i pokazuje kroz veru, kroz veru našu u Hrista Isusa Gospoda i Spasitelja našega. Jer šta je vera? Vera je ispovedanje naše; vera je naš izlazak iz naše samozatvorenosti i samodovoljnosti; vera naša je vapaj; vera naša je potvrda da znamo da nismo dovoljni sebi, da smo prolazni, da smo slabi, da smo nemoćni, da smo grešni. I u isto vreme, vera je izraz poverenja našega u Hrista: da je On početak i kraj i da od Njega sve zavisi, da sve što imamo i što jesmo od Njega smo dobili, Njegov je dar. I zato je potrebna vera kao uspostavljanje zajednice i jedinstva sa Bogom svemoćnim i Bogom ljubavi, gde onda kroz veru nizvodi se blagodat Božja, ulazi u naš život i sve preobražava, sve postaje novo, sve postaje drugačije. Sve obeleženo blagodaću Božjom njom zapečaćeno postaje sveto. Verom mi razumemo reč: Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski i znamo da savršenstvo nije apstraktna formula i formulacija, nije prazno slovo, nego znamo da je to realnost svakome od nas dostupna. Jer svetost je Bog, svetost je u Njemu, a On je sa nama i među nama. I ako smo prikačeni, privezani verom svojom za Njega, onda i mi učestvujemo u Njegovoj svetosti. I sve to jesu, braćo i sestre, naša starija i najdraža, najmilija braća i sestre naše, svetitelji Božji, svetiteljke Božje. Oni kojima je vera postala sve i koji su kroz veru svoju i podvig upodobili sebe Gospodu Hristu, postali Hristonosci, postali svedoci ljubavi Hristove, a Gospod ih je onda prosvetio i prosvetlio i osvetio, da i oni budu nama i pokrovitelji i zastupnici pred Njim, ali i primer zauvek.
Međutim, ta vera nije komfor, braćo i sestre, i to smo čuli u današnjem Jevanđelju. Ta vera jeste vera koja je definisana Blaženstvima. Vera u kojoj se otkriva da je potrebno raspeće – raspeće svoje volje, to jest borba protiv svog egoizma, protiv želje neka bude volja moja i molitve da bude volja Božja. Jer mi ljudi funkcionišemo logikom nametanja sebe, logikom ovog sveta, odbranom svoga egoizma, samoljublja, svojih nazovi prava, insistiranja na tome da bude kako ja hoću, da sam ja važniji od tebe i ti važniji od svoga bližnjeg. Logika ovoga sveta neće da čuje reči molitve kojima nas je Gospod naučio: da bude volja Tvoja, da bude volja Božja, a to znači da se odreknemo i odričemo svoje volje, da raspinjemo svoju volju, samoljubivu, sebičnu, da je upodobljavamo reči Hristovoj i volji Božjoj. A sve to izražavaju reči Hristove o Blaženstvima, koje kažu da smo blaženi onda kada smo gladni, kada smo zapravo okrenuti ka najvažnoj i jedinoj važnoj hrani, a to je blagodat Božja; da smo blaženi onda kada nas gone, kada nas ismevaju, kada nas omrznu ljudi, kada nas odbace. Ali, naravno, ne iz bilo kog razloga, nego imena Hristovog radi, jer ko god hoće da ide za Hristom, mora da zna da neće biti omiljen među ljudima, jer Njegovo prisustvo svedoči upravo o čemu smo govorili, o tome da treba raspeti volju svoju, o tome da treba ispunjavati zapovesti Božje, o tome da su zapovesti Božje zakon po kojem treba da živimo. A čovek ovoga sveta neće to. I zato on neće biti obradovan kada smo u Njegovoj blizini, ne zato što smo mi nešto posebno, nego zato što naše prisustvo svedoči o tome da je reč Hristova istina. I zato su svetitelji Božji gotovo po pravilu bivali odbacivani, bivali proganjani, bivali mučenici i stradalnici, ispovednici, svedoci reči Hristove. A to ne prija ostrašćenom i ogrehovljenom uhu ovoga sveta, to ne prija demonizovanom svetu, to ne prija onima koji se opredeljuju za demonske zapovesti. To ne prija onima koji hoće da budu omiljeni i uvažavani glasovima i aplauzima logike ovoga sveta. I zato oni, braćo i sestre, i ne mogu da podnesu prisustvo naše u Njegovoj blizini.
Jedan od takvih je bio i Sveti Vasilije Ostroški, ali Bog ga je učinio da zbog njegove vere, ljubavi i podviga, on bude onaj čije se ime ne samo pominje vekovima i pominjaće se do kraja sveta i veka, nego je on onaj u kojem je prisutna blagodat Božja i koji, kada mu se obraćamo, zbog toga što je bio sav ispunjen ljubavlju u odnosu na Hrista i verom u Njega, i jeste prostor projave blagodati Božje koja svakoga od nas grli, prima u svoje naručje, i spolja i iznutra, ako se mi pak verom obratimo, isceljuje. Zato neka imamo molitve danas Svetog Vasilija Ostroškog i da nam ne bude teško da uzmemo krst svoj, idemo za Hristom, jer krst nositi nama je suđeno, ali tek noseći krst, znamo da idemo putem Vaskrsenja i zato i sada i uvek pevamo radosnu pesmu: Hristos Vaskrse iz mrtvih, smrću smrt razruši i onima koji su u grobovima život darova. Hristos vaskrse!
Izvor: SPC
