Visokopreosvećena i preosvećena braćo arhijereji, uvaženi gospodine izaslaniče Predsednika Republike Srbije, gospodo i dame ministri, predstavnici republičkih i lokalnih vlasti, gospodo oficiri, podoficiri i vojnici Vojske Srbije, uvaženi predstavnici kulturno-prosvetnih ustanova i udruženja, časno sveštenstvo, prepodobno monaštvo, draga braćo i sestre!
Ima dana koji su iznad svih drugih i ima mesta koja su mimo svih ostalih. Ima događaja koji prednjače po svom značaju i ličnosti koje se izdvajaju po svojoj veličini, a današnji dan i ovo mesto na kojem smo se sabrali, kao i događaj kojeg se sećamo, zajedno sa onima koji su u njemu učestvovali, izdvajaju se od svega što se rodilo i što se dogodilo na ovom parčetu zemlje i pod ovim delićem neba.
Sva je naša istorija u znaku krstu i vaskrsenja, jer je naš narod kroz Svetog Savu obećao sebe Hristu, a kroz Svetog kneza Lazara to obećanje u krvi potvrdio. I tako se od Save do Lazara i od Lazara do naših dana to predavanje Hristu i potvrđivanje pripadnosti Njemu u srpskom narodu neprestano odvija donoseći nove plodove i umnožavajući hor svetih ugodnika Božjih, znanih i neznanih, prosijalih u rodu našem. U nepreglednoj knjizi naše povesti je poglavlje koja se meri sa četiri leta, u kome je ispisana najtragičnija, ali ujedno i najslavnija, stranica naše istorije. Jasno je da je u pitanju do tada, po svojim razmerama i strahotama, neviđena vojna, tada nazvana Velikim, a kasnije Prvim svetskim ratom, a prva rečenica u tom poglavlju bila je prva pobeda zemalja saveznica Antante, koju je izvojevala brojem mala, ali hrabrošću i veštinom velika, srpska vojska upravo na obroncima gordoga Cera u čijem podnožju se nalazimo i na nepreglednim, predivnim poljanama doline reke Jadar.
Jasno je svima da je u pitanju čuvena Cerska bitka, isprva nazvana Bitkom na Jadru, koja je vođena na ovom prostoru od 16. do 19. odnosno 24. avgusta 1914. godine, a u kojoj je učestvovalo blizu 400.000 vojnika sa obe zaraćene strane. O ovoj bici, odnosno o istorijskim činjenicama vezanim za nju, mnogo toga je kod nas do danas rečeno, mnogo toga zapisano, mnogo toga ispevano. Zato ja neću sada govoriti o tome, budući da verujem da je vama sve to dobro poznato. Neću govoriti o tome i zbog toga što je to posao istoričara, koji bi na tome polju mogli daleko više i bolje pružiti.
Moja želja kao duhovnog oca svekolikog pravoslavnog srpstva i kao poglavara Crkve Svetosavske jeste da danas na ovom po stradanju strašnom i po pobedi slavnom mestu kažem neku reč o poruci i pouci koju nama, današnjim Srbima, deci i naslednicima cerskih junaka, šalje njihova borba i njihov podvig.
Sve što je veliko, sveto, čestito i večno u našoj istoriji i u našem rodu porodila je vera pravoslavna, odnosno nauka jevanđelska, koju su naši preci usadili u temelje našeg narodnog etosa i društvenog uređenja. Otuda je i borba koju su naši telesni i duhovni oci vodili na ovim prostorima pre ravno 110 godina, njihov podvig i njihova žrtva, plod te vere i odanosti Hristu i Njegovom Jevanđelju. Smatramo i verujemo da je to tako, jer samo onaj koji je istinski ukorenjen u ljubavi Hristovoj, koja je oličena u dvojedinoj ljubavi prema Bogu i prema bližnjem, može pronaći u sebi snage i hrabrosti, može prezreti sebe i svoj život zarad svojih bližnjih, zarad svog roda i svoje Otadžbine. A takvi su bili srpski ratnici koji su baš ovih avgustovskih dana te davne 1914. godine jurišali ovim poljanama i visovima, koji su svojim prsima stupali pred neprijateljske bajonete i puščane i topovske cevi. Ti mahom, po merilima ovoga sveta, prosti i polupismeni težaci, ali bogati u mudrosti koja je od Boga, kao i svi drugi iz svih slojeva tadašnjeg srpskog društva, bili su svesni svoje dužnosti i odgovornosti i pred precima i pred potomcima, i pred prošlošću i pred budućnošću.
U toj njihovoj svesti leži odgovor na nadljudski podvig i žrtvu koju su oni podneli, a njihova žrtva se prema istorijskim izvorima broji sa oko 3.000 poginulih i 15.000 ranjenih vojnika. Međutim, ova žrtva je daleko veća kada se uzme u obzir stradanje ogromnog broja naših apsolutno nevinih civila – žena, dece i staraca, srpske nejači koja se širom Mačve, Jadra, Pocerine, Rađevine i Podrinja našla na udaru razularene austrougarske soldateske. Osobito je tokom vojnih operacija na Ceru postradao grad Šabac, nekada po svom kulturnom i privrednom napretku imenovan kao Prva varoš Srbije, a potom, zbog strašnog razaranja koje je doživeo i zbog nebivalog stradanja njegovog stanovništva, nazvan Srpskim Verdenom. Danas, dakle, molitveno pominjemo i te naše pretke i njihovu žrtavu.
Deca koja zaborave svoje roditelje ne mogu se nadati nikakvoj sreći niti blagoslovu u svom životu. To je zakon koji od iskoni vlada među ljudima. Isto tako, narod koji zaboravlja svoje pretke i prethodnike, koji zaboravlja njihove savete i zavete, jednom rečju, narod koji zaboravlja svoju istoriju i svoju prošlost gubi smer u svom daljem istorijskom hodu, gubi temelj na kojem će zidati svoju budućnost. Ove strašne istine, braćo i sestre, moramo biti svesni uvek i svuda, a osobito na ovakvim mestima stradanja i mučeništva, gde se borilo i ginulo i zarad naših života, zarad naše sreće i slobode. Imajući svest o tome da se i u ove naše smutne dane staramo da ne samo rečima nego pre svega životom i delima vratimo dug i pokažemo zahvalnost prema našim precima, onima ovde postradalim i svima drugima, od Kosova do Jadovna, a to ćemo najbolje učiniti ako se budemo trudili, svako prema svome prizvanju i daru, prema položaju i mogućnostima koje nam je Bog dao, da se staramo da budemo istinski ljudi Božji, deca Njegove Svete Crkve. Tada ćemo biti i pravi Srbi, a bićemo na korist u izgradnji našeg društva.
Neka Svemilostivi Gospod upokoji u naručju ljubavi svoje sve one iz roda našeg koji su pali za veru i otečestvo na ovom mestu i na svim drugim ratištima i stratištima kroz svu našu krsno-vaskrsnu istoriju i neka njihova ljubav i žrtva nama, njihovoj deci i potomcima bude izvor snage i nadahnuća u svim burama i nedaćama ovog sveta. Bogu našem, Bogu otaca naših i Bogu dece naše neka je slava u sve vekove! Amin!
Izvor: SPC
