Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije načalstvovao je 12. marta 2023. godine svetom Liturgijom u crkvi Ružici na Kalemegdanu
Sasluživali su protojereji-stavrofori Savo Jović i Radomir Radovanović, jereji Zoran Devrnja i Sava Milin, protođakoni Dragan Radić i Radomir Vrućinić i đakon Nikolaj Vuković. U toku svete Liturgije, Njegova Svetost g. Porfirije rukopoložio je đakona Vladimira Radovanovića, upravnika Muzeja Srpske Pravoslavne Crkve, u čin prezvitera. Tom prilikom, patrijarh Porfirije je besedio:
– U ime Oca i Sina i Svetog Duha. Braćo i sestre, evo zatvorili smo i drugu nedelju posta i čuli odlomak iz Jevanđelja po Marku koji nam otkriva tajnu naše vere, upravo ono u čemu se koreni i iz čega izvire naš život, ono što prožima i osmišljava naš život. Bez vere ne bismo mogli ni ući u ovaj post i potruditi se koliko je god to moguće da Jevanđelje Hristovo još intenzivinije učinimo delom svog života. Vera je ono čime mislimo, čime gledamo i osećamo, ono čime činimo sve što činimo. U današnjem Jevanđelju jasno se pokazuje sila i snaga vere sa jedne strane, a sa druge da je vera jedini preduslov, prostor i mesto u kome se projavljuje sila i blagodat Božja i koja čini sve ono što mi ne možemo za nas, sa nama i u naše ime.
Naime, videli smo u gradu Kapernaumu, gde je Gospod propovedao, da se u jednoj kući oko njega skupilo mnogo ljudi, toliko ljudi da ne samo da je kuća bila ispunjena nego i čitava okolina, tako da ni na koji način nije bilo moguće da se dođe do kuće, da se uđe tamo gde je Gospod boravio. Međutim, četvorica ljudi koji su imali bolesnog prijatelja hteli su pošto poto da mu pomognu, ali sami svojim moćima i uopšte ljudskim dejstvom, koje je bilo dostupno njihovom iskustvu, nije bilo moguće da se pomogne onome koji je bolovao od teške bolesti. Nepokretan je ležao na svojoj postelji. Ta četvorica, čuvši za Isusa, za to da On čini neobična dela i da isceljuje, imali su očiglednu veru u silu i moć koju On nosi u sebi. Upravo zbog te vere nije ih sprečila gužva da dođu do Isusa. Oni su otvorili krov i kroz krov uneli bolesnika i stavili ga pred noge Isusove. I videvši veru te četvorice koji su doneli bolesnog pred Njegove noge, Gospod isceli bolesnika i to tako što mu je rekao: Sinko, opraštaju ti se gresi tvoji! Ustani, uzmi odar svoj i idi domu svome. U ovoj priči nam se otkriva mnogo toga, braćo i sestre. Najpre, otkriva nam se koliko je vera snažna, koliko je važna i koliko bez nje ne možemo ništa učiniti. Vidimo da je vera zajednice, vera nekoliko ljudi koji veruju u Hrista, sila i moć koja može da pomogne onome koji je slabašan u veri, a ponekad i onome koji nema veru. Očigledno je iz ove priče da ovaj koji je bio bolestan niti je imao veru, niti je imao čestit život, jer Gospod kaže: Sinko, opraštaju ti se gresi tvoji, time pokazujući da je po svoj prilici odsustvo vere i pogrešnog života i njega dovelo u stanje u kojem se našao. Međutim, vera četvorice je bila toliko snažna da je ništa nije moglo zaustaviti. Takva čista, istinska i prava vera u Hrista ruši sve zabrane, sve prepreke, za nju ne postoji ništa što je može zaustaviti. Takva vera postaje saradnik u čudima koje čini Gospod, saradnik blagodati Božje.
Mi se često pitamo zašto nam u životu biva ovako ili onako, zašto strada neki naš bližnji, zašto naš bližnji nije bolji? Međutim, jedino i osnovno pitanje jeste: ima li dovoljno vere u jednome gradu da bi tom gradu bilo bolje, da bi Gospod mogao da čini svoja dela u tom gradu. Pominjao sam ovih dana kako je Gospod hteo da uništi Sodom i Gomor, pa je pravedni Avram molio Gospoda da to ne čini ako tamo ima pedeset pravednika. Videli smo u toj biblijskoj priči da je Gospod pristao, da se nagodio sa Avramom, ali Avram, avaj, nije našao pedeset pravednika, pa je nastavio da se pogađa dalje sa Gospodom spuštajući brojku pravednika sve do deset. Ni deset pravednika se nije našlo u tom gradu. Dakle, nije bilo dovoljno vere u Boga da taj grad bude sačuvan. I mi treba da se pitamo kada nešto nije u skladu sa onim što mislimo da je istinito, da je ispravno, da je pravedno, ima li dovoljno vere u tom gradu, ima li dovoljno vere u tom narodu, ima li dovoljno vere u našem narodu iz koje može proisteći stvaranje prostora za delovanje blagodati Božje da Gospod sa nama zajedno, sa verom koja je delatna, učini ono što izgleda nemogućim, učini ono što je istina i što je pravda. Jer Gospod je tu sa nama. Zato ga i zovemo Emanuil. Ali ako nema vere onda postoje prepreke, postoje blokade koje sprečavaju blagodat Božju da čini ono što je najbolje za nas i da učini da ono što je najbolje u nama bude aktivno, plodonosno, da bude, ako hoćete, efikasno. Često se roditelji pitaju zašto im deca ne postupaju onako kako zapoveda Jevanđelje, ne postupaju onako na šta poziva Jevanđelje. A ima li dovoljno vere kod roditelja, vere za svoju decu? Jer ova četvorica u Jevanđelju su verovali za ovog bolesnog i njihovom verom on bolestan isceljen je. U zavisnosti, braćo i sestre, koliko ima vere među nama hrišćanima, koliko ima vere u našoj Crkvi, utoliko će se isceljivati sve ono što je neispravno, što je bolesno u nama, ali i u čitavom našem narodu, pa i među onima koji imaju slabašnu veru ili onima koji kažu da ne veruju. U zavisnosti od vere naše i oni će napredovati i uzrastati.
Dakle, braćo i sestre, da imamo veru ove četvorice iz Jevanđelja koje nam apostol Marko navodi i kroz čiju veru Gospod deluje i na one koji nemaju vere i na one koji su grešni, da imamo tu veru. Ona nam je potrebna, potrebnija danas više nego ikada kako bi onda Gospod bio sa nama, a mi njegovi dejstveni sasudi koji pre svega i zbog svega što nam je dao i što jeste slavimo Njega, Jednog u Trojici Boga, Oca i Sina i Svetog Duha, sada i uvek i u vekove vekova. Amin!
Izvor: SPC
