Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije načalstvovao je 27. oktobra 2023. godine, na praznik Prepodobne matere Paraskeve, na svetoj arhijerejskoj Liturgiji u hramu Svetih arhistratiga Mihaila i Gavrila u Svetoarhangelskom manastiru u Kovilju. Svetejšem Patrijarhu srpskom su sasluživali Preosvećeni Episkop valjevski g. Isihije i Preosvećeni Episkop mohački g. Damaskin, kao i sveštenici i đakoni više eparhija Srpske Pravoslavne Crkve. Svetoj Liturgiji je molitveno prisustvovao Preosvećeni Episkop bački g. Irinej.
Tokom malog vhoda Patrijarh srpski g. Porfirije je rukoproizveo u čin protosinđela jeromonaha Haritona, nastojatelja Svetoarhangelskog manastira u Kovilju.
Posle pročitanog jevanđelskog začala, Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije je proizneo besedu: „Braćo i sestre, čuli smo odlomak iz Jevanđelja po Mateju, odlomak koji je deo besede ili Hristovih govora o eshatologiji, o budućim vremenima. Iako silaskom Duha Svetoga na apostole eshatologija, tojest Carstvo nebesko je ušlo u istoriju i Duh Sveti je konstituisao Crkvu Hristovu kao prisustvo Carstva nebeskog na zemlji. Zato i počinjemo svetu Liturgiju rečima: Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha. To Carstvo nije od ovoga sveta, ali je u ovom svetu Crkvom i svetom Liturgijom. Kada je reč o budućim vremenima, tojest o Carstvu Božjem koje je ovde u istoriji, važno je upravo ono što nam otkriva i današnja jevanđelska priča, da tajnom Carstva nebeskog živimo sada i ovde i da ne odlažemo ono što nas čini građanima Carstva nebeskog za neka druga vremena. Jer, naravno da je Gospod obećao da će opet doći i iako je u svetoj Liturgiji prisutan, kao što ne slučajno u molitvi uznošenja izgovaramo i reči: Sećajući se svega što se nas radi zbilo: Krsta, Groba, tridnevnoga Vaskrsenja i Drugog i slavnog dolaska. Dakle, iako je Gospod došao u punoći, na kraju istorije On će opet doći kao Sudija. I Sâm Gospod je rekao da što se tiče tog trenutka, tog Drugog u punoći, poslednjeg dolaska, niko od ljudi ne zna kada će to biti. Otuda su i pogrešni pokušaji naši da ponekad, ispitujući vremena i znakove, pokušavamo da pogodimo, da predvidimo kada će Gospod doći, a naročito pokušavamo to sa psihološkom frustracijom i strahom, jer znamo da Njegovom dolasku prethodi Antihrist, pa se onda neretko bavimo temom Antihrista i, ispitujući vremena i znakove, neretko pokušavamo da predvidimo čak određujući ponekada i datum kada će se to desiti. Takav pristup događaju u punoći poslednjeg Hristovog dolaska u najmanju ruku je netačan, a neretko jeste istinska, prava i duboka prelest koja u sebi ima zamenu teza, a to je da umesto da se bavimo Hristom i onim o čemu nam govori današnje Jevanđelje – tojest svojim podvigom, brigom o svom duhovnom životu, brigom o sticanju vrlina – umesto da se bavimo tim, bavimo se nečastivim, bavimo se Antihristom i naravno da je onda plod takvoga angažmana po pravilu nemir, frustracija, ponekad i duboka duhovna bolest kod nekih ljudi. A, kako rekoh, današnja priča vrlo jednostavno nam otkriva šta je to što treba da činimo kako bismo ne samo bili spremni za Drugi Hristov dolazak nego kako bismo tajnu budućega veka već sada i ovde imali kao sadržaj svoga života, učestvovali u njoj i predokušali tajnu Drugog Hristovog dolaska. Dakle, ono što je potrebno to je da neprestano budemo duhovno budni, da se neprestano i neprekidno trudimo, koliko možemo, da živimo Duhom Svetim, da živimo u skladu sa Jevanđeljem. Dakle, tu nije potrebna nikakva velika mudrost i nauka. Dovoljno je da svojim okom zavirimo u Jevanđelje, u zakon Hristov, u zapovesti Njegove i imamo pred sobom smernice, imamo pred sobom putokaze; otkriva nam se način na koji treba da živimo kako se ne bismo iznenadili kada nas Gospod poseti, kada dođe kao Ženik i pozove nas. Drugi Hristov dolazak je tajna. Ne znamo kada će biti, ali mi svi znamo da u životu svakoga od nas pojedinačno i lično dolazi trenutak i On. I taj trenutak je nama nepoznat, ne znamo kada će to biti, kada će nas Gospod pozvati iz ovoga sveta. I kada odemo iz ovoga sveta u naručje Božje, iako je, naravno, i to tajna, ali iskustvo Crkve nas uverava i Jevanđelje otkriva da ono što smo gradili ovde, ono što smo zidali ovde, to je ono što nosimo sa sobom i ne postoje nikakve radikalne promene što se tiče našega odnosa prema Bogu – kakav nam je odnos bio ovde, takav će biti i kada odemo iz ovoga sveta. Ako smo čeznuli za Njim, ako smo se trudili da imamo ulje vere, da imamo ulje vrlinâ i podvigâ, onda će naš odlazak odavde i susret sa Gospodom za nas biti radost i biti spasenje. Ali, ako smo bili nemarni, ako smo zamenili Hrista nekom drugom vrednošću, tojest ako smo imali neki idol koji je u našem srcu bio umesto Hrista i nismo obraćali pažnju na darove, na talente koje smo dobili od Boga kako bismo ih umnožavali – jer u istoj ovoj glavi u produžetku govori se i o talentima i darovima koje smo od Boga dobili da bismo ih umnožavali – dakle, ako sve to nismo činili, onda kada se sretnemo sa Gospodom i odemo iz ovoga sveta mi Njega nećemo prepoznati, a to će izgledati kao da On nas ne prepoznaje, tojest ako nismo čeznuli za Njim nego za nečim drugim, onda će nam Gospod biti stran kada se sretnemo sa Njim. Otuda je zapravo glavna i osnovna duhovna briga svakoga od nas, briga o svojoj duši i spremanje za odlazak iz ovoga sveta. U tom kontekstu, najvažnija briga ili vrlina je upravo sećanje na smrt. Postoji opšti dolazak, Drugi dolazak konačni Hristov na kraju istorije. Ali za svakoga od nas naša smrt je svojevrsni Drugi dolazak Hristov, upravo zbog toga što određujemo sebe svojim stavom, svojim načinom života, svojim opredeljenjem ovde u istoriji za svoju poziciju u večnosti, a Gospod je Ljubav i samo Ljubav, i ljubavlju je došao i sve što je činio i učinio za nas iz ljubavi, beskrajno je učinio iz ljubavi prema ljudskom rodu i prema svakome od nas lično; doći će ponovo i tom svom ljubavlju grli i prožima sve i svakoga čoveka, a u zavisnosti od toga kakav je naš odgovor, ne samo verbalni i ne samo umni nego kakav je naš egzistencijalni odgovor, tojest kakav je naš odgovor kao život, na ljubav Božju. Tamo gde je ljubav u susretu sa ljubavlju Hristovom, umnožiće se mnogostruko sve ono što smo dobili i što smo izgradili, a tamo gde toga nema, za one kod kojih toga nema, upravo ta ljubav Hristova biće bič, biće večno stradanje. Neka bi Gospod dao da mi poput mudrih devojaka, dakle onih koje se opredeljuju za Hrista i neprestano se trudile da održe veru živom, da im vera bude život. Neka bi Bog dao da mi kao i one imamo ulje vere i ulje vrlinâ, kako bismo ovde u punoći ono što je najdublja i najveća realnost i potka i osnova postojanja sveta – Hrista, među nama imali Njega neprestano sa sobom, živeli sa Njim i u Njemu, da bismo onda kada Drugi dolazak Njegov bude, prepoznali Ga kao svoga Ženika, ali i On nas kao Svoje neveste i kako bismo onda svi zajedno slavili Njega, Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.ˮ
Tokom svete Liturgije, Patrijarh srpski g. Porfirije je rukopoložio u prezviterski čin jerođakona Kozmu, a u đakonski čin monaha Irineja.
Po zaamvonoj molitvi služen je čin osvećenja koljiva, a potom se Svetejši Patrijarh srpski obratio prisutnima: „Neka je srećan i blagosloven praznik, braćo i sestre, i da i mi kao što je prepodobna mati Paraskeva razumela šta znači prolaznost i opredelila se za ono što je neprolazno i nije žalila ni znoja ni truda, podviga, da ugodi Hristu i zato je Hristos Gospod naš proslavio kao mudru devojku, kao onu koja je znala da večnost počinje sada i ovde, koja je znala da je Gospod već došao. Čestitamo ocu Kozmi i ocu Irineju na činu koji su dobili, ali istovremeno molimo se Bogu da im Bog dâ snage da budu istinski služitelji oltara Hristovog i da znaju da sve što imamo jeste dar od Boga, da je On Početak i Kraj, Onaj Koji dela zajedno sa nama, ali i umesto nas. Takođe čestitam i bratiji manastira Kovilja, što su dobili novog sveštenoslužitelja jeromonaha i novog jerođakona. To je za potrebe manastira, ali i naroda koji dolazi u ovu svetinju. I, naravno, čestitamo i ocu Haritonu jer je postao protosinđel. Za monahe, naravno, ne znače mnogo činovi i nisu nikakva priznanja nego su pre poziv i podstrek za još veći podvig u odnosu na ono što je bilo prethodno. Zato se molimo Bogu da svima Gospod dâ snage, da prosvetli um i zagreje srce da mogu da čuju volju Njegovu i istovremeno molimo da se mole Bogu za sve nas. Živeli! Na mnogo godina svima! Neka je srećan praznik!ˮ
Na Liturgiji je umilno pojao združeni hor Svetoarhangelske obitelji manastira Kovilj i Škole crkvenog pojanja „Sveti Jovan Damaskinˮ pri Crkvenoj opštini novosadskoj.
Izvor: Eparhija bačka
