DEO PRVI
Uvod
Tomosi Konstantinopoljske Pravoslavne Crkve o autokefalnosti raznih Pravoslavnih Crkava nisu prosto dokumenti: to su spomenici istorije i eklisiologije. Pomoću njih je moguće proslediti izmene učenja Konstantinopoljske Pravoslavne Crkve o sebi i o autokefalijama, o Hristovoj ulozi u Crkvi, o značenju kanonâ i saborâ… Obično su vaseljenski sabori, utvrđujući formulacije ranije neformulisanih dogmata, samo davali formu Predanju Crkve po onim pitanjima koja su izazivala sporove.
U slučaju pak sa Tomosima Konstantinopoljske Pravoslavne Crkve uočavamo izmenu sadržaja učenja o Crkvi. Ne zapažamo samo nove formulacije već i protivrečnost između njih i pređašnjih formulacija, kao i između njih i kanonskog nasleđa vaseljenskih sabora. Možemo da pratimo genezu uobličavanja novog učenja o Crkvi, koje je u početku popunjavalo „manjkove” u kanonskom pravu, a potom počelo da ga istiskuje da bi mu se naposletku suprotstavilo. Posle toga je izvršen i nasrtaj na eklisiološke dogmate, ne samo usvojene od strane vaseljenskih sabora nego i neposredno iznete u Jevanđelju i u Poslanicama svetih apostola:
– Hristos je Glava Crkve (Ef. 5, 23);
– Bog „sve pokori pod noge njegove i Njega postavi iznad svega za Glavu Crkvi” (Ef. 1, 22);
– „Jer kao što u jednom telu imamo mnoge udove, a svi udovi nemaju istu delatnost, tako smo mnogi jedno Telo u Hristu, a pojedinačno smo udovi jedni drugima” (Rimlj. 12, 4 – 5) i slično.
Može biti da su upravo zahvaljujući svojoj očevidnoj međusobnoj kontradiktornosti Tomosi Konstantinopoljske Pravoslavne Crkve postali nedostupni na sajtu same Konstantinopoljske Patrijaršije, gde ih je bilo moguće bez truda naći samo pre godinu dana. Biće da je ta tema izazvala preveliku pažnju nakon što je „Pravoslavnoj Crkvi Ukrajine” uručen Tomos o autokefaliji.
Za razliku od raznih članaka i izjava pojedinih arhijereja Konstantinopoljske Pravoslavne Crkve, uključujući i njenog patrijarha, Tomose ne treba uračunati u privatna bogoslovska mišljenja ili ih protumačiti kao subjektivno poimanje svetih kanona. Tomos je zvanični dokument koji izražava „saglasnost Otaca” Konstantinopoljske Pravoslavne Crkve, koji prihvata njen Svešteni Sinod i koji u konstantinopoljskoj tradiciji faktički poseduje prava analogna pravima Arhijerejskog Sabora u Ruskoj Crkvi i u nekim drugim Crkvama. Drugim rečima, Tomos predstavlja ako ne baš zvanični izraz, onda svakako zvanični odraz učenja Konstantinopoljske Pravoslavne Crkve.
Kao što je poznato, Konstantinopoljska Patrijaršija je u januaru 2019. godine dodelila Tomos o autokefaliji takozvanoj „Pravoslavnoj Crkvi Ukrajine” („PCU”), nazvanoj u tom dokumentu „Najsvetijom Crkvom Ukrajine”. Taj događaj je izazvao raskol u pravoslavnom svetu, pri čemu su kao glavni antagonisti nastupile Konstantinopoljska i Moskovska Patrijaršija.
Kao osnovne teme koje su izazivale sporenja i sukobe usled tog događaja možemo izdvojiti sledeće teme:
– spor povodom kanonske pripadnosti teritorije savremene Ukrajine;
– mogućnost dodeljivanja autokefalije raskolnicima i „samočinom zborištu” lišenom apostolskog prejemstva (nasleđa, sukcesije);
– pravo konstantinopoljske katedre da donosi odluke o sudbini i autokefalnosti paracrkvenih zajednica koje su se otcepile od drugih pomesnih Crkava;
– pravo prvenstva Konstantinopoljske Pravoslavne Crkve u pravoslavnom svetu i
– sadržaj Tomosa o autokefaliji.
Poslednja tačka je izazvala osobito ogorčene sporove, čak ne toliko među pristalicama Moskovske i Konstantinopoljske Patrijaršije koliko među samim ukrajinskim raskolnicima, koji su u rezultatu Tomos iz Fanara prihvatili kao privremeni iznuđeni kompromis budući da čak ni oni nisu bili zadovoljni sadržinom dokumenta. Pored toga što je bila lišena svog ranijeg samoproglašenog statusa „Patrijaršije”, „Pravoslavna Crkva Ukrajine” je dobila niz drugih ograničenja u pogledu njenih prava i statusa. Njen „autokefalni status” joj je dao manje samoupravnih prava nego što ih Ukrajinska Pravoslavna Crkva uživa u sastavu Ruske Pravoslavne Crkve.
Ovo pitanje se, međutim, ne dotiče interesâ samo ukrajinskih raskolnika, niti samo kanonske Ukrajinske Pravoslavne Crkve, niti, štaviše, samo Moskovske i Konstantinopoljske Patrijaršije. Ono se dotiče organizacije pravoslavnog sveta u celosti, uzajamnih odnosa svih pomesnih Crkava i, još više, sledeće dileme: ko je Hristos za Njegovu Crkvu – njena Glava ili samo objekt vere?
Pokušaćemo da dokučimo u kojoj meri je bio netipičan Tomos dat od strane Fanara „Pravoslavnoj Crkvi Ukrajine” i kakva je geneza „tomosologije” Konstantinopoljske Patrijaršije, a ujedno i drugih pomesnih Crkava.
Od danas postojećih autokefalnih Pravoslavnih Crkava najstarije su, kao što je poznato, Jerusalimska, Aleksandrijska i Antiohijska Crkva. Njih su osnovali sveti apostoli. Docnije je njihov broj dopunjen tako što im je pribrojana Konstantinopoljska Pravoslavna Crkva, čija je katedra dobila značaj nakon što je imperator Konstantin osnovao novu prestonicu Rimske Imperije, Konstantinopolj, 330. godine. Njen status „prvenstva časti posle episkopa rimskog” odobren je trećim kanonom Drugog vaseljenskog sabora 381. godine.
Kiparska Crkva je autokefaliju dobila od Antiohijske Crkve, a potvrdio ju je Treći vaseljenski sabor (Efeski sabor), svojim osmim pravilom, 431. godine. U 5. veku je autokefaliju od Antiohije dobila Gruzinska Crkva. Kasnije, posle niza istorijskih peripetija, ta autokefalija je potvrđena na Antiohijskom pomesnom saboru 1057. godine.
Sve pomesne Pravoslavne Crkve koje su posle toga nastale autokefaliju su dobile od Konstantinopoljske ili pak od Ruske Crkve (što je u poslednjem slučaju postalo kamen spoticanja među tim dvema Crkvama).
RUSKA CRKVA
Radi osnovnog poređenja uzećemo u razmatranje Tomos o autokefalnosti Ruske Crkve, izdat 1590. godine, kao jedinstven dokument te vrste, koji se odnosi na jednu pomesnu Crkvu koja i danas živi i dela. Obratićemo pažnju na ključne stavove tog dokumenta (puni tekst dokumenata nećemo navoditi jer bi to iziskivalo mnogostruko uvećanje obima ove publikacije nego ćemo navesti samo one delove i odeljke koji su aktuelni za poređenje, a puni tekst će biti dostupan ako se uzmu u obzir pomenuti citati).
Utvrđeno u maju 1590. godine. Jeremija, milošću Božjom Arhiepiskop Konstantinopolja, Novoga Rima, i Vaseljenski Patrijarh…, da postavimo Arhiepiskopa moskovskog za Patrijarha i da ga nazovemo tako kako se nazivaju i ostali patrijarsi. Prvi je Arhiepiskop konstantinopoljski, Vaseljenski Patrijarh, od strane svetoga Prvoga vaseljenskog sabora počastvovan dostojanstvom pravoslavnog Patrijarha, na predlog blaženog i ravnoapostolnog imperatora Konstantina Velikog, a zatim su to dostojanstvo dobili i arhiepiskopi aleksandrijski, antiohijski i jerusalimski.
I naša smernost sopstvenim očima videsmo sa radošću veličinu i prostranstvo koje Bog dade Carstvu vašem. Jer, danas je jedan i jedini veliki i pravoslavni car na zemlji, pa bi neumesno bilo da se ne izvrši volja njegova…
…Odobravamo da on, Arhiepiskop moskovski, vrši vlast kao peti Patrijarh i da se doveka poštuje u dostojanstvu i časti, zajedno sa drugim patrijarsima. A kada je smernost naša… obznanila nameru i molbu najblagočestivijega Vladaoca ostalim, najvećeg poštovanja dostojnim i najsvetijim Patrijarsima, oni je prihvatiše kao bogougodnu i blagoslovenu.
I opet smernost naša, zajedno sa samim Patrijarsima i sa celim vaseljenskim saborom, jednodušno, sjedinjeni u Svetome Duhu, pišemo i objavljujemo ovom saborskom Gramatom: prvo, ispovedamo i u carstvujućem gradu Moskvi vršimo postavljenje i naznačenje gospodina Jova za Patrijarha i zato šaljemo, kao što i napisasmo, patrijarašku Gramatu, i o svemu pišemo jasno, i Sabor nađe za dobro[1] da se on i u budućnosti imenuje Patrijarhom, da se poštuje zajedno sa nama Patrijarsima, da na bogosluženjima zauzima mesto posle Patrijarha jerusalimskog, da je pritom dužan da pominje naše ime i imena drugih[2] i da kao glavu (poglavara) i načalstvo (vlast) ima Apostolski Tron Konstantinovoga Grada, kao što ga imaju i drugi Patrijarsi…[3]
Puni tekst na grčkom: Κ. Δελικάνη, Πατριαρχικὰ ἔγγραφα, τόμ. Γ΄, ἐν Κωνσταντινουπόλει 1905, 24 – 26, A. Βαβούσκος – Γ. Λιάντας, Οι θεσμοί του αυτοκεφάλου και του αυτονόμου καθεστώτος στην Ορθόδοξη Εκκλησία (Μελέτες – Πηγές), Μέθεξις, Θεσσαλονίκη 2014, 117 – 118. Puni tekst na ruskom: https://zen.yandex.ru/media/id/5f7848c5368d1f1e76d54697/ulojennaia-gramota-ob-uchrejdenii-moskovskogo-patriarshestva-5f7872cf71c44f0829fe4e94.
Odluka o autokefalnosti Ruske Crkve sabornog je karaktera: odobrili su je svi drevni patrijarsi.
Ovaj dokument ima određene osobenosti.
1. Predstojatelj nove autokefalne Crkve, arhiepiskop moskovski (po terminologiji dokumenta) odmah je proglašen za patrijarha.
2. Odluka je sabornog karaktera: nije je odobrio samo patrijarh konstantinopoljski već su je odobrili i svi glavni drevni patrijarsi.
3. Status patrijarha moskovskog je ravan statusu ostalih patrijaraha: nije umanjen u odnosu na njih.
4. Konstantinopolj ne ograničava novu autokefaliju ni po pitanju varenja svetog mira, ni po pitanju crkvenog sudstva, ni po pitanju unutrašnje crkvene strukture.
JELADSKA CRKVA
Posle dvesta šezdeset godina – 1850. godine – Konstantinopoljska Pravoslavna Crkva dodeljuje autokefaliju Jeladskoj Crkvi, inače prethodno samoproglašenu od strane političkih vlasti Grčke 1833. godine. Tomos Jeladske Crkve glasi:
Sveti i Svešteni Sinod u Konstantinopolju, godine od Roždestva Hristova 1850, meseca juna, indikta osmog.
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.
… Opredelili smo, silom Presvetoga i Svesavršiteljnoga Duha, ovim sinodskim Tomosom, da Pravoslavna Crkva u Kraljevini Jeladi, kojoj, kao i vasceloj Katoličanskoj Pravoslavnoj Crkvi, Vođa (Ἀρχηγός) i Glava (Κεφαλή) jeste Gospod i Bog i Spasitelj naš Isus Hristos, ubuduće bude kanonski autokefalna, s tim da kao svoju najvišu crkvenu vlast priznaje Stalni Sinod, sastavljen od arijereja koji se jedan za drugim, po starešinstvu na osnovu hirotonije, pozivaju da budu članovi Sinoda, čiji predsednik ima da bude trenutni Visokopreosvećeni Mitropolit atinski. Sinod upravlja crkvenim poslovima po božanstvenim i sveštenim kanonima, slobodno i nesmetano od bilo kakvog svetovnog uplitanja. Ovako, ovim Sinodskim Tomosom ustanovljavamo Svešteni Sinod u Jeladi, priznajemo ga i proglašavamo za svoga duhovnoga brata i svoj blagočestivoj pravoslavnoj duhovnoj deci Jedne, Svete, Katoličanske (Saborne) i Apostolske Crkve svuda u svetu preporučujemo da ga ubuduće kao takvoga priznaju i da ga pominju pod nazivom „Svešteni Sinod Jeladske Crkve”. Darujemo mu i sve povlastice (προνομίας) i sva suverena prava (τὰ κυριαρχικὰ δικαιώματα) koja pripadaju najvišoj crkvenoj vlasti…
… Sinod takođe, kad god mu treba, dobija i sveto miro od svete Velike Hristove Crkve…
… Sem toga, u slučajevima crkvenih poslova koji zahtevaju savetovanje i zajedničko delovanje radi boljeg ustrojstva i učvršćivanja Pravoslavne Crkve, rasudismo da Svešteni Sinod Jelade treba da se obraća Vaseljenskom Patrijarhu i oko njega sabranom Svetom i Sveštenom Sinodu, a Vaseljenski Patrijarh, zajedno sa svojim Svetim i Sveštenim Sinodom, rado će sadejstvovati saopštavajući ono što treba Sveštenom Sinodu Jeladske Crkve…
…Pod ovim uslovima, ova otpočetka plodorodna Mati, koja kao loza rađa u dvorima Doma Gospodnjega, Velika Hristova Crkva u Konstantinopolju, sinodski izjavljuje u Duhu Svetom da oglašava i proglašava Crkvu u Jeladi za autokefalnu, a njen Sinod za brata u Duhu, svog i svake druge Pravoslavne Crkve ponaosob…
Puni tekst na grčkom: Ἰω. Κονιδάρη, Θεμελιώδεις διατάξεις σχέσεων Κράτους – Εκκλησίας (Βιβλιοθήκη Ἐκκλησιαστικοῦ Δικαίου, σειρά Α΄: Πηγές, 1) εκδ. Αντ. Σάκκουλα, Ἀθήνα 2006, 33 – 38, i Α. Βαβούσκος – Γ. Λιάντας, Οι θεσμοί του αυτοκεφάλου και του αυτονόμου καθεστώτος στην Ορθόδοξη Εκκλησία (Μελέτες – Πηγές), εκδ. Μέθεξις, Θεσσαλονίκη 2014, 173 – 179. Puni tekst na ruskom: https://zen.yandex.ru/media/id/5f7848c5
368d1f1e76d54697/tomos-ob-avtokefalii-polskoi-cerkvi-5f787e2e71c44f08290fbf92.
U ovom Tomosu već vidimo, u vezi sa uslovima autokefalije, suštinske razlike u odnosu na uslove koje smo mogli zapaziti u slučaju Ruske Crkve.
1. U ovom Tomosu ne vidimo onu sabornost koju smo uočili ispod Gramate o autokefalnosti Ruske Crkve. Određena obeležja sabornosti ipak su prisutna. Pored potpisâ patrijarha i članova Sveštenog Sinoda Konstantinopoljske Crkve pod Tomosom stoji i potpis patrijarha jerusalimskog Kirila. Drugim rečima, to je, kao minimum, bio akt dveju pomesnih Crkava.
2. Predstojatelj Jeladske Crkve ne dobija status patrijarha.[4]
3. U Tomosu se reguliše i određuje sastav Sinoda.
4. U Tomosu je propisano da Jeladska Crkva dobija sveto miro od Konstantinopoljske Crkve.
5. Propisano je da se saradnja sa drugim pomesnim Crkvama pri rešavanju pitanjâ od opšteg značaja ostvaruje preko Konstantino-poljske Pravoslavne Crkve.
Jeladskoj Crkvi je data nepotpuna, ograničena, „krnja” autokefalija.
Tako na primeru Jeladske Crkve već vidimo neku vrstu „skresane autokefalije” kojom se Atina svesno stavlja u zavisni položaj u odnosu na Konstantinopolj po pitanjima svetog mira (bez kojega je, po našem poimanju, nemoguć mistički ili blagodatno-podvižnički život Crkve), spoljnih poslova i samostalnog određivanja sastava organâ unutrašnje uprave.
Ujedno je važno primetiti da se Jeladska Crkva, bez obzira na ova ograničenja u dokumentu, priznaje kao ravnopravna sa Konstantino-poljskom Crkvom, a njen Sinod kao „brat u Duhu” Konstantinopoljske „i svake druge pomesne Pravoslavne Crkve“. Takođe je veoma važno istaći da je Glavom čitave Katoličanske Crkve nazvan Gospod Isus Hristos. Ta osobenost dokumenta, samoočevidna za pravoslavne hrišćane, neće više biti toliko „očevidna“ u Tomosima 21. veka.
SRPSKA CRKVA
Dvadeset devet godina kasnije, 1879. godine, Konstantinopolj daje autokefaliju Srpskoj Crkvi i samim tim obnavlja Pećku Patrijaršiju, čija je naslednica Srpska Crkva. To je učinjeno na molbu vlasti oslobođene Srbije.
Konstantinopoljski patrijarh Joakim III izdao je Tomos o autokefalnosti Srpske Pravoslavne Crkve.
Iako se Crkva na zemlji naziva, kao što i jeste, jedno stado i jedno Telo Hristovo, čemu je razlog njeno duhovno jedinstvo, to niukoliko, ni u prvim ni u potonjim vremenima, nije bilo smetnja za uspostavljanje pojedinačnih pomesnih Crkava u raznim zemljama, pri čemu su one nezavisne jedna od druge[5] i imaju unutrašnju samoupravu pod sopstvenim pastirima, učiteljima i služiteljima Jevanđelja Hristovog, odnosno episkopima ili arhiepiskopima i patrijarsima. Razlog za ovakvo ustrojstvo nije samo istorijski značaj pojedinih gradova i krajeva u hrišćanstvu već su to i političke okolnosti u kojima žive njihovi narodi…
Budući da je blagočestiva i bogočuvana Kneževina Srbija (…) stekla potpunu političku nezavisnost i da su se njen blagočestivi, Bogom utvrđeni i premilostivi Knez, Milan Obrenović IV, i visokopreosvećeni Arhiepiskop beogradski i Mitropolit Srbije gospodin Mihail, u ime časnoga klira i blagočestivoga naroda, putem pisama obratili nama i zaiskali crkvenu nezavisnost i samoupravu saobraznu sa političkom, naša smernost i naš Sveti Sinod sveosvećenih mitropolita, naše u Svetome Duhu ljubljene braće i saslužitelja, sabrasmo se (…) i, zajedno razmotrivši u Svetome Duhu ovu molbu, nađosmo da je ona umesna i po svemu saglasna sa duhom sveštenih kanona i sa crkvenom praksom u raznim vremenima. Stoga odredismo da Pravoslavna Crkva Kneževine Srbije, koja je dosad, u licu Arhiepiskopa beogradskog i Mitropolita Srbije, bila u kanonskoj zavisnosti od našeg najsvetijeg apostolskog i patrijaraškog Trona konstantinopoljskog i u njegovoj nadležnosti, zajedno sa njoj nedavno priključenim eparhijama i oblastima, odnosno kao vascela Pravoslavna Crkva u granicama politički i geografski uvećane i potpuno osamostaljene Kneževine Srbije, koja, kao i svekolika Pravoslavna Katoličanska i Apostolska Crkva, ima Glavu ili Poglavara (κεφαλήν) u Ličnosti Bogočoveka, Gospoda i Spasitelja našega Isusa Hrista[6], ubuduće bude kanonski autokefalna, samostalna i samoupravna, a kao Prvog u crkvenim poslovima i Predsedavajućeg poznavaće i priznavaće Arhiepiskopa beogradskog i Mitropolita Srbije, a on će imati oko sebe Sabor, sastavljen, prema sveštenim kanonima, od arhijerejâ njegove crkvene oblasti, koji će, zajedno sa njim, upravljati poslovima Crkve u Kneževini onako kako propisuju božanstveni i svešteni kanoni, slobodno, u Duhu Svetom, bez bilo čijeg mešanja i uplitanja. Stoga, dakle, svetu Crkvu koja se ovim sinodskim Tomosom uspostavlja u Kneževini Srbiji priznajemo i proglašavamo za svoju duhovnu sestru[7] i preporučujemo svim Pravoslavnim Crkvama širom vaseljene da je kao takvu priznaju i pominju pod nazivom „sveta autokefalna Crkva Kneževine Srbije”. Dajemo joj i sve povlastice i sva kirijarhalna (suverena) prava koja pripadaju autokefalnoj crkvenoj vlasti (…). A što se tiče unutrašnje crkvene uprave, sve apsolutno razmatra i određuje Predstojatelj i sveti Sabor oko njega[8] sledujući jevanđelskom učenju, sveštenom Predanju i časnim odredbama naše svete Pravoslavne Crkve…
Puni tekst na grčkom: Α. Βαβούσκος – Γ. Λιάντας, Οι θεσμοί του αυτοκεφάλου και του αυτονόμου καθεστώτος στην Ορθόδοξη Εκκλησία (Μελέτες – Πηγές), Θεσσαλονίκη 2014, 136 – 141. Puni tekst na ruskom: https://www.sedmitza.ru/
lib/text/441204.
Pokušajmo da proanaliziramo ovaj tekst Tomosa!
1. Kao i u slučaju Jeladske Crkve, predstojatelj nove autokefalne Crkve ne dobija status patrijarha bez obzira na to što je taj status imao predstojatelj Pećke Crkve, čija naslednica je postala Srpska Crkva. Taj status će Srpska Crkva steći tek 1920. godine, posle mnogobrojnih istorijskih događaja koji su uticali na taj proces.
2. Za razliku od Tomosa Jeladske Crkve, u dokumentu nije propisan način formiranja Sveštenog Sinoda. Umesto toga se apstraktno upućuje na jevanđelsko učenje i Predanje Crkve, tojest ovo pitanje se faktički ustupa samoj Srpskoj Crkvi na rasuđivanje.
3. Pitanje dobijanja svetog mira u dokumentu se ne pominje.
4. Ne pominje se ni pitanje odnosâ sa drugim pomesnim Crkvama, te, shodno tome, nema pomena o konstantinopoljskom monopolu posredovanja ili koordinacije.
5. U tekstu susrećemo važno pominjanje međusobne nezavisnosti pomesnih Crkava.
6. U tekstu se, kao i u jeladskom Tomosu, naglašava da Glava Srpske Crkve, kao i svih Pravoslavnih Crkava, jeste Bogočovek i Spasitelj naš, Gospod Isus Hristos.
7. Srpska Crkva se naziva sestrinskom Crkvom Konstantinopoljske Crkve.
RUMUNSKA CRKVA
Posle još šest godina, 1885. godine, konstantinopoljska katedra priznaje autokefaliju Rumunske Crkve, do tada samoproglašenu (1865. godine).
…Smernost naša (…) zvanično objavljuje da Pravoslavna Crkva u Rumuniji jeste i naziva se nezavisna i autokefalna, pritom od svih priznavana, pod upravom sopstvenog Sveštenog Sinoda kojem predsedava Visokopreosvešteni i Visokouvaženi Mitropolit ugro-vlaški i Egzarh sve Rumunije, pri čemu ona ne priznaje nijednu drugu crkvenu vlast u svojoj vlastitoj unutrašnjoj upravi osim same Glave Jedne, Svete, Katoličanske i Apostolske Crkve, Bogočoveka Iskupitelja, Koji Jedini jeste Temelj, krajeugaoni Kamen i Prvi, Vrhovni i Večni Prvosveštenik i Pastirenačalnik. Tako, dakle, proglašavajući ovim sveštenim Patrijaraškim i Sinodskim Tomosom Pravoslavnu Crkvu Kraljevine Rumunije, učvršćenu na krajeugaonom kamenu vere naše i istinitog učenja koje nam neokrnjenim i slobodnim od novotarijâ predadoše Oci naši, za autokefalnu i po svemu samoupravnu, ujedno proglašavamo njen Svešteni Sinod za dragog u Hristu brata koji uživa sve povlastice koje pripadaju autokefalnoj Crkvi i sva kirijarhalna prava, tako da on nesmetano i sa punom slobodom upravlja i rukovodi ukupnim crkvenim blagoustrojstvom, poretkom i svim ostalim crkvenim domostrojnim poslovima, u saglasju sa trajnim i neprekinutim Predanjem Saborne Pravoslavne Crkve, i da ga u tom njegovom svojstvu poznaju ostale Pravoslavne Crkve širom vaseljene i da ga imenuju nazivomSveti Sinod (Sabor) Rumunske Crkve.
… Rečeni Sinod je dužan da se neposredno dogovara sa Vaseljenskim Patrijarhom, ostalim najsvetijim Patrijarsima i sa svim Pravoslavnim svetim Božjim Crkvama po svim važnim kanonskim i dogmatskim pitanjima koja treba šire prosuđivati i razmatrati, prema sveštenom običaju Otaca, držanom od početka. Isto tako on ima pravo da ište i dobija od naše Velike Hristove Crkve sve ono što i ostale autokefalne Crkve od nje ištu i dobijaju. (…) Shodno svemu tome, naša Sveta i Velika Hristova Crkva blagosilja iz dubine duše autokefalnu i u Hristu ljubljenu sestru, Crkvu Rumunije…
Puni tekst na grčkom: Α. Βαβούσκος – Γ. Λιάντας, Οι θεσμοί του αυτοκεφάλου και του αυτονόμου καθεστώτος στην Ορθόδοξη Εκκλησία (Μελέτες – Πηγές), Θεσσαλονίκη 2014, 145 – 148. Puni tekst na ruskom: https://www.sedmitza.ru/lib/
text/441207.
Analizom ovog Tomosa uočavamo stavove analogne prethodnom dokumentu koji je dobila Srpska Crkva.
1. Ni Rumunska Crkva nije zajedno s autokefalijom dobila status Patrijaršije. Taj status će ona dobiti 1925. godine.
2. Za razliku od Tomosa Jeladske Crkve, u dokumentu se ne propisuje način formiranja Sveštenog Sinoda.
3. Pitanje dobijanja svetog mira se u dokumentu ne pominje. Umesto toga stoji apstraktna formulacija „iskati i dobijati” kao i druge autokefalne Crkve.
4. Po pitanju odnosâ sa drugim pomesnim Crkvama propisano je pravo Rumunske Crkve da postupa kako smatra za potrebno, bez ukazivanja na bilo kakav posrednički ili moderatorski monopol Konstantinopolja. Dok je u slučaju jeladskog Tomosa monopol Konstantinopolja snažno naglašen, a u slučaju Srpske Crkve se taj monopol ne navodi, dotle formulacija u slučaju Rumunske Crkve isključuje takav ili sličan monopol.
5. U tekstu se, kao i u prethodnim Tomosima, ističe da Glava Crkve jeste Gospod Isus Hristos.
6. Rumunska Crkva je nazvana Crkvom sestrom Konstantinopoljske Crkve.
POLJSKA CRKVA
Prvi Tomos o autokefaliji u 20. veku Konstantinopolj je izdao pod posebnim okolnostima. Po prvi put je Konstantinopoljska Pravoslavna Crkva proglasila autokefaliju nekih episkopa koji se nisu nalazili na njenoj kanonskoj teritoriji niti su pripadali njenoj jerarhiji. Godine 1923. konstantinopoljska katedra je proglasila autokefalnost Poljske Pravoslavne Crkve koja je do tada bila autonomna Crkva u sastavu Ruske Pravoslavne Crkve. (Kasnije su lideri Poljske Crkve izjavili da se kaju za raskol koji su stvorili, pa im je onda Moskva podarila autokefaliju 1948. godine.)
Već se u Tomosu Poljske Crkve govori o nekanoničnosti prisajedinjenja Kijevske mitropolije Moskovskoj Crkvi.
Taj Tomos je specifičan po tome što njegov značajan deo čine veoma maglovita objašnjenja da poljska teritorija pripada, doduše, zemljama Kijevske mitropolije, ali da njeno prisajedinjenje „svetoj Moskovskoj Crkvi uopšte nije izvršeno po propisanim kanonskim odredbama”. Inače konstantinopoljski Tomos Poljskoj Crkvi glasi:
… Naša smernost, zajedno sa visokopreosveštenim mitropolitima, našom u Svetome Duhu ljubljenom braćom i saslužiteljima, rado smo odlučili da prihvatimo molbu kojom nam se obratila sveta Pravoslavna Crkva u Poljskoj i da joj damo svoj blagoslov i potvrdu njenog autokefalnog i nezavisnog ustrojstva. Stoga sinodski, u Duhu Svetom, određujemo sledeće: priznajemo autokefalno ustrojstvo i uređenje svete Pravoslavne Crkve u Poljskoj i dajemo blagoslov da ona, kao naša duhovna sestra, ubuduće upravlja i rukovodi svojim poslovima nezavisno i autokefalno, saobrazno poretku i kirijarhalnim pravima koja uživaju i ostale svete Pravoslavne autokefalne Crkve, i da pritom kao svoju najvišu administrativnu crkvenu vlast priznaje Svešteni Sinod, koji će sačinjavati kanonski pravoslavni arhijereji u Poljskoj i čiji će predsednik biti Visokopreosvećeni Mitropolit varšavski i sve Poljske.
… Ujedno određujemo da i sestrinska sveta autokefalna Pravoslavna Crkva u Poljskoj preuzima sveto miro od naše svete Velike Hristove Crkve. Isto tako, kada su posredi pitanja ili nedoumice opštije crkvene prirode, koje prevazilaze granice jurisdikcije autokefalnih Crkava, pojedinačno uzetih, preporučujemo da se Visokopreosvećeni Mitropolit varšavski i sve Poljske obraća našem najsvetijem patrijaraškom Vaseljenskom Tronu, preko kojega se ostvaruje opštenje sa svakim episkopstvom pravoslavnih koje pravilno upravlja rečju istine, i da tako ište zvanično mišljenje i shvatanje sestrinskih Crkava.
… A Gospod i Bog, blagodaću i milosrđem Prvog, Velikog i Vrhovnog Prvosveštenika, Hrista Boga našega, da tako zauvek ukrepljuje u dobru novoustanovljenu sestrinsku Poljsku Pravoslavnu autokefalnu Crkvu i da pokreće i čini da se razvija sav njen život, na slavu svetog Imena Njegova, na korist blagočestive punoće njene i na radost svih svetih sestrinskih Pravoslavnih autokefalnih Crkava.
Puni tekst na grčkom: Α. Βαβούσκος – Γ. Λιάντας, Οι θεσμοί του αυτοκεφάλου και του αυτονόμου καθεστώτος στην Ορθόδοξη Εκκλησία (Μελέτες – Πηγές), Θεσσαλονίκη 2014, 193 – 196. Puni tekst na ruskom: https://zen.yandex.ru/media/
id/5f7848c5368d1f1e76d54697/tomos-ob-avtokefalii-polskoi-cerkvi-5f787e2e71c44f08290fbf92.
U 20. veku je došlo do pada Otomanske Imperije. Teritorije drugih pomesnih Crkava, ranije u sastavu Osmanskog Carstva, našle su se van granica nove Turske. Znači, i vlast konstantinopoljskog patrijarha, pređašnjeg etnarha svih pravoslavnih hrišćana u osmanlijskoj hijerarhiji, bila je izgubljena. Znatan broj Grka vernika koji su živeli na teritoriji turske republike Turci su ili poklali ili prinudili da emigrira u Grčku. Vaseljenski Tron je gubio teritorije, vlast, uticaj i autoritet. I upravo u tom periodu ponovo oživljava praksa izdavanja Tomosâ sa ovlašćenjima pomesnih Crkava okrnjenim u korist Konstantinopolja. Kao što smo ranije videli, u 19. veku je takva praksa značajnog ograničavanja samostalnosti bila zastupljena samo u slučaju Jeladske Crkve. Potonji Tomosi nisu imali takav karakter.
Posle sloma Otomanske Imperije Fanar vraća u život praksu izdavanja Tomosa koji ograničavaju ovlašćenja pomesnih Crkava.
Baš na primeru Poljske Crkve možemo posmatrati tendenciju umnožavanja broja ograničenjâ.
1. Poljska Crkva ne dobija status Patrijaršije.
2. U dokumentu nije regulisan način formiranja Sveštenog Sinoda, što predstavlja povoljnu razliku između ovog Tomosa i Tomosa Jeladske Crkve.
3. U Tomosu je propisan monopol Konstantinopolja na snabdevanje Poljske Crkve svetim mirom, kako smo to videli i u Tomosu Jeladske Crkve.
4. U Tomosu je propisan monopol Fanara na posredovanje i koordinaciju odnosâ Poljske Crkve sa drugim pomesnim Crkvama.
5. Priznaje se da Glava Crkve jeste Gospod Isus Hristos.
6. Poljska Crkva se naziva Crkvom koja je sestra Konstantinopoljskoj Crkvi.
ALBANSKA CRKVA
Obnovljena praksa „ograničenih” Tomosa, posle Poljske Crkve, potvrđena je u Tomosu o autokefaliji izdatom Albanskoj Crkvi 1937. godine (sa samoproglašenom autokefalijom iz godinâ 1922. – 1929.)
… Sveta Hristova Crkva kao Mati prepuna ljubavi (…) ne propušta da primeni korisne i izobilne načine, svagda saobražene vremenu i mestu, da, kada zatreba, svojim darovima izvrši dužnost sveštene brige da iziđe u susret potrebama koje se javljaju…[9]
Tako, eto, i sada, kada se blagočestivi pravoslavni hrišćani u Bogom blagoslovenoj mladoj albanskoj državi obratiše našem najsvetijem apostolskom i patrijaraškom Vaseljenskom Prestolu, pod čijim su se obostranim pokrovom oduvek kao časni zalog nalazili i blagodaću Hristovom u Vinogradu Njegovom ostajali i spasavali se, i pred Majkom Crkvom kao nežnom Majkom izložiše svoje sadašnje crkvene potrebe i izraziše žarku želju i molbu da im se dodeli blagoslov da njihova crkvena oblast bude proglašena za posebnu samostalnu i autokefalnu crkvenu pokrajinu kao jedinu moguću crkvenu organizaciju u novim političkim uslovima…
… Smernost naša… daje blagoslov i potvrdu nezavisne i autokefalne organizacije njihovog crkvenog života.
Menja se simvolika: ne govori se samo o Crkvi sestri nego i o Crkvi Majci, Konstantinopoljskoj.
Stoga, izjašnjavajući se sinodski u Svetome Duhu, u dobri čas određujemo i objavljujemo da sve postojeće pravoslavne eparhije i crkvene opštine u bogospasavanoj albanskoj državi ubuduće imaju da budu sjedinjene i sastavljene u jednu, samostalnu i autokefalnu crkvenu organizaciju pod imenom Pravoslavna Autokefalna Crkva Albanije.
Ta Crkva će, kao naša duhovna sestra, ubuduće rukovoditi i upravljati svojim poslovima nezavisno i autokefalno, saobrazno poretku i kirijarhalnim pravima koja uživaju i ostale svete Pravoslavne autokefalne Crkve, a kao svoju najvišu administrativnu crkvenu vlast prihvataće i priznavaće Svešteni Sinod, koji će sačinjavati kanonski pravoslavni arhijereji u Albaniji i čiji će predsednik biti Visokopreosvećeni Arhiepiskop Tirane i sve Albanije.
(…) Ujedno određujemo da i sestrinska sveta autokefalna Pravoslavna Crkva u Albaniji preuzima sveto miro od naše Velike Hristove Crkve. Isto tako, kada su posredi pitanja ili nedoumice opštije crkvene prirode, koje prevazilaze granice jurisdikcije autokefalnih Crkava, pojedinačno uzetih, preporučujemo da se Visokopreosvećeni Arhiepiskop Tirane i sve Albanije obraća našem najsvetijem patrijaraškom Vaseljenskom Tronu, preko kojega se ostvaruje opštenje sa svakim episkopstvom pravoslavnih koje pravilno upravlja rečju istine, i da tako ište zvanično mišljenje i shvatanje sestrinskih Crkava.
(…) Gospod Bog, blagodaću i milosrđem Prvog i Velikog Arhijereja i Pastira, Hrista Boga našega, da zanavek ukrepljuje na ovaj blagopolučni način ustanovljenu sestrinsku Pravoslavnu autokefalnu Crkvu Albanije i da umnožava i unapređuje sve u njoj!…
Puni tekst na grčkom: Α. Βαβούσκος – Γ. Λιάντας, Οι θεσμοί του αυτοκεφάλου και του αυτονόμου καθεστώτος στην Ορθόδοξη Εκκλησία (Μελέτες – Πηγές), Θεσσαλονίκη 2014, 199 – 202. Puni tekst na ruskom: https://religion.wikireading.
ru/193117.
Ovaj Tomos po čitavom svom sadržaju i stavovima predstavlja analogiju Tomosa izdatog Poljskoj Crkvi. Jedino čime se on odlikuje jeste izmena simvolâ: osim termina sestrinska Crkva dva puta se naglašava uloga Konstantinopoljske Patrijaršije kao „Crkve-Majke”.
DEO DRUGI
Nastavljamo sa analizom Tomosâ o autokefaliji koje je izdala Konstantinopoljska Patrijaršija.
BUGARSKA CRKVA
Godine 1945, posle sedamdeset i tri godine raskola, u rezultatu složenog kompromisa, Konstantinopoljska Pravoslavna Crkva je priznala autokefalnost Bugarske Crkve (samoproglašenu godine 1872.) i izdala odgovarajući Tomos. Složenost kompromisa sa stabilizovanom organizacijom očevidno je otežala mogućnost da njena autokefalija bude ograničena. Značajno mesto u Tomosu izdvojeno je za istorijske akcente na ulozi Konstantinopoljske Pravoslavne Crkve u sudbini bugarskog Pravoslavlja i naroda. Tomos posebno naglašava: „Naša Velika Crkva je rodila u Gospodu i duhovno othranila bugarski narod.”
Ipak, mnogovekovnu istoriju Bugarske Crkve, a u njenom okviru i dva perioda njene autokefalnosti i patrijaraškog dostojanstva, Tomos ignoriše.
… Blagosiljamo autokefalno ustrojstvo i organizaciju svete Crkve u Bugarskoj i određujemo da ona, pod nazivom Sveta Pravoslavna autokefalna Crkva Bugarske,ubuduće bude poznata i priznata kao naša duhovna sestra i da upravlja i rukovodi svojim poslovima nezavisno i autokefalno, saobrazno poretku i kirijarhalnim pravima koja uživaju i ostale svete Pravoslavne autokefalne Crkve, a kao svoju najvišu crkvenu vlast da priznaje Svešteni Sinod, koji će sačinjavati arhijereji i čiji će predsednik biti Blaženjejši Mitropolit sofijski i Egzarh sve Bugarske. (…)
… Blaženjejšem Mitropolitu sofijskom i Egzarhu sve Bugarske dužnost je (…) da se obraća našem najsvetijem Patrijaraškom Vaseljenskom Tronu i da preko njega traži i dobija njegovo zvanično mišljenje i shvatanje – kao i zvanično mišljenje i shvatanje ostalih svetih sestrinskih Crkava – po opštim crkvenim pitanjima za koja je potrebno saborno razmatranje i ispitivanje.
Puni tekst na grčkom: Α. Βαβούσκος – Γ. Λιάντας, Οι θεσμοί του αυτοκεφάλου και του αυτονόμου καθεστώτος στην Ορθόδοξη Εκκλησία (Μελέτες – Πηγές), Θεσσαλονίκη 2014, 159 – 161. Puni tekst na ruskom: https://zen.yandex.ru/media
/id/5f7848c5368d1f1e76d54697/tomos-ob-avtokefalii
-bolgarskoi-pravoslavnoi-cerkvi-5f788aca71c44f0829221367.
1. Bez obzira na staru tradiciju patrijaraškog dostojanstva u Bugarskoj Crkvi, njen predstojatelj ne dobija zvanje patrijarha.
2. Pitanje svetog mira se u Tomosu ne postavlja.
3. U Tomosu se propisuje monopol Fanara na koordinatorsko-posredničku ulogu u odnosima Bugarske Crkve sa drugim pomesnim Crkvama.
4. Bugarska Crkva se naziva sestrinskom Crkvom Crkve Konstantinopoljske.
GRUZINSKA CRKVA
Godine 1990. Konstantinopoljska Pravoslavna Crkva izdaje još jedan Tomos o priznavanju autokefalije koji ima dvojaku interpretaciju. Reč je o autokefalnosti Gruzinske Crkve, koja ju je prvi put dobila od Antiohijske Patrijaršije u 5. veku, a bila je potvrđena u 11. veku. Potom ju je privremeno izgubila u 19. veku u Ruskoj Imperiji, a nakon što je Gruzija stekla nezavisnost 1917. godine, sama ju je ponovo proglasila. Usled jednostranog karaktera te obnove autokefalije Ruska Pravoslavna Crkva je u početku, na Pomesnom Saboru 1917. godine, nije priznala, ali je Moskva na prvom sledećem Arhijerejskom Saboru, održanom 1943. godine (čim je oslabilo gonjenje Crkve), priznala autokefalnost Gruzinske Crkve.
Bez obzira na nesumnjivu istorijsku zasnovanost, kanoničnost i legitimnost autokefalije Gruzinske Crkve, Fanar se radije opredelio za to da je ne priznaje tokom još četrdeset i sedam godina. Jedan od razloga bilo je učenje o monopolu na davanje autokefalije koje je već bilo počelo da se uobličava u krilu Konstantinopoljske Crkve. Bilo je teško ugurati položaj Gruzinske Crkve u okvire te doktrine: prvu autokefaliju ona je dobila od Antiohije, a drugu – od Moskve.
To je, očigledno, bilo neusaglasivo sa novim učenjem Fanara. Uz to, u pitanju je bila drevna Crkva, već priznata u svetskom Pravoslavlju. Predstaviti stvar tako što bi se reklo da je Gruzinskoj Crkvi autokefaliju podario samo Konstantinopolj, i to nedavno, nije se ni smelo ni moglo – to bi bila kako neistina koja vapije ka nebu tako i teza koju ne bi prihvatio niko u samoj Gruziji. Kao rezultat složene misaono-smisaone vratolomije pojavio se dvosmisleni Tomos Fanara o „priznavanju autokefalije”. U Gruziji ga smatraju prosto zadocnelim priznanjem autokefalnosti. Ali tekst Tomosa dozvoljava Fanaru da ga interpretira kao dodeljivanje autokefalije, što glasnogovornici Konstantinopolja direktno i tvrde u svojim intervjuima. Naravno, pošto se radi o drevnoj Gruzinskoj Crkvi, krajnje složen bi bio pokušaj da njena prava budu okrnjena tako što bi ona bila lišena dostojanstva Patrijaršije ili što bi njena autokefalnost bila ograničena. Zahvaljujući tome, Tomos glasi:
… Sveta Pravoslavna Crkva na blagoslovenom tlu Kavkaza, danas u granicama Republike Gruzije, (…) dobija od nas blagoslov, priznanje i potvrdu autokefalije i nezavisne organizacije…[10] Ova Crkva se u raznim prilikama uzastopno obraćala našem najsvetijem apostolskom i patrijaraškom Vaseljenskom Tronu i iskala blagoslov i potvrdu svog samoupravnog ustrojstva, da bi tako, kao loza koja se ne može otkinuti od božanskog Čokota, pribrojana kanonskom zboru pomesnih Pravoslavnih Crkava, nastavila da daje svoj doprinos ustrojstvu i rastu Tela Hristova.
Izlazeći u susret ovom blagorodnom obraćanju i molbi, mi i naš Sveti i Svešteni Sinod, koristeći se kanonskim pravom i dužnošću našeg najsvetijeg Vaseljenskog Trona da se stara o svetim Pravoslavnim Crkvama koje imaju teškoće i da ih, prema potrebi vremena, usmerava u njihovom životu i delanju, tako da, u saglasju sa vekovnom crkvenom praksom i poretkom, može da uzdigne do ravni autokefalne uprave crkvene oblasti u važećoj crkvenoj strukturi Pravoslavne Crkve, (…) nađosmo da je dobro… da rado prihvatimo molbu svete sestrinske Pravoslavne Crkve u Gruziji, upućenu našoj prvoprestonoj najsvetijoj Crkvi Konstantinopolja, i da joj damo blagoslov i dodelimo priznanje i potvrdu njene autokefalije i nezavisne organizacije…
… Stoga sinodski, u Svetome Duhu, zvanično proglašavamo najsvetiju Gruzijsku Crkvu za Crkvu sa samoupravnom strukturom i organizacijom od davninâ, o kojoj svedoči i Valsamon pišući da se „govori da je u dane najsvetijeg patrijarha Božjega Grada Velike Antiohije kir-Petra došlo do ikonomijske sinodske odluke da Iverska (Gruzijska) Crkva bude slobodna i autokefalna”[11], određujemo da se ima smatrati uvrštenom u zbor sestrinskih Pravoslavnih autokefalnih Crkava i potvrđujemo da ona, pod nazivom „Sveta autokefalna Crkva sve Gruzije”, postojeći i budući priznata kao naša duhovna sestra, upravlja svojim poslovima i uređuje ih nezavisno i autokefalno…, imajući za Čelnika i Glavu Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista i prihvatajući i poštujući naš Vaseljenski Tron kao prvi po kanonskom i crkvenom poretku i po povlasticama, a kao svoju najvišu administrativnu crkvenu vlast Svešteni Sinod, koji čine kanonski pravoslavni arhijereji u Gruziji pod predsedništvom Arhiepiskopa mchetskog i tifliskog (tbiliskog) i Katolikosa sve Gruzije.
(…) Što se pak tiče svetog mira, koje se osvećuje radi miropomazivanja, dolično je da se čuva ustaljeni crkveni red u vezi s tim, kako bi se i preko vidljive i preko nevidljive strane bića Crkve učvršćivalo neraskidivo jedinstvo naše svete Pravoslavne Crkve i kako bi se ono svima, i onima unutar nje i onima izvan nje, pokazivalo, objavljivalo i potvrđivalo. Na isti način, kada se radi o pitanjima ili nedoumicama opštije crkvene prirode, koje nadilaze jurisdikcijske granice ponaosob uzetih autokefalnih Crkava i iziskuju saborno razmatranje i odlučivanje, preporučujemo da se Arhiepiskop mchetski i tifliski (tbiliski) i Katolikos sve Gruzije obraća našem najsvetijem patrijaraškom Vaseljenskom Tronu, preko kojega se ostvaruje opštenje sa svakim pravoslavnim episkopstvom koje pravilno upravlja rečju istine, i da preko njega traži i dobija zvanično mišljenje i shvatanje, kako njegovo tako i sestrinskih Crkava.
Puni tekst na grčkom: Ἐπίσκεψις, god. 1990, 7 – 9. Α. Βαβούσκος – Γ. Λιάντας, Οι θεσμοί του αυτοκεφάλου και του αυτονόμου καθεστώτος στην Ορθόδοξη Εκκλησία (Μελέτες – Πηγές), Θεσσαλονίκη 2014, 165 – 169. Puni tekst na ruskom: https://zen.yandex.ru/media/id/5f7848c5368
d1f1e76d54697/tomos-o-priznanii-i-priniatii-avtokef
alii-sviatoi-pravoslavnoi-cerkvi-gruzii-5f788d76952c
3b370eb8c03f.
U ovom Tomosu zapažamo sledeće:
1. Njegov sastavljač izbegava da Predstojatelja Gruzinske Crkve nazove Patrijarhom, ali koristi titulu Katolikos.
2. Ne primećuje se pokušaj Konstantinopolja da se umeša i reguliše sistem formiranja Sinoda Gruzinske Crkve.
3. Crkva Gruzije, kao i ostale pomesne Crkve, nazvana je „sestrom”, ali je pritom, po prvi put u jednom Tomosu, naglašeno prvenstvo Konstantinopolja: Gruzinska Crkva se poziva da „prihvata i poštuje Vaseljenski Tron” kao „prvi po kanonskom i crkvenom poretku i po privilegijama”.
4. Na monopol Konstantinopoljske Patrijaršije u pitanjima posredovanja među Crkvama i koordinacije njihovih međusobnih odnosa ukazuje se u mekšem obliku („preporučujemo”).
5. Nema direktnog zahteva da se sveto miro uzima od Konstantinopolja, ali se u tekstu na to jasno aludira.
PRAVOSLAVNA CRKVA ČEŠKIH ZEMALJA I SLOVAČKE
Analogni problem priznavanja autokefalnosti od strane drugih Crkava iskrsao je u oštrom obliku pred Fanarom u vezi sa Pravoslavnom Crkvom čeških zemalja i Slovačke. Pravoslavlje su u Čehoslovačku doneli sveštenoslužitelji Ruske Crkve u 19. veku. U godinama boljševičkih gonjenja tu štafetu je u Češkoj preuzela Srpska Crkva. Ona je stvorila autonomnu Češku eparhiju koja je 1948. godine ušla u sastav Ruske Crkve.[12] Paralelno je, od 1923. do 1959. godine, postojala i eparhija Konstantinopoljske Crkve, a ona po tradiciji nije usaglašavala svoje delatnosti sa sestrinskim Crkvama koje su ranije bile aktivno prisutne na toj teritoriji. Godine 1951. Pravoslavna Crkva čeških zemalja i Slovačke je dobila autokefaliju od Moskovske Patrijaršije, ali je Konstantinopoljska Patrijaršija nije priznala. Pitanje priznanja se oteglo na sledećih četrdeset i sedam godina, posle kojih je, 1998. godine, Konstantinopoljska Pravoslavna Crkva izdala Tomos kojim priznaje Češku Crkvu, ali je to učinila pod uslovima koji su se bitno razlikovali od svih istorijskih presedana.
Blagosloven Bog i Otac Gospoda našega Isusa Hrista Koji je Svojom božanskom i svedobrom voljom blagoizvoleo da svetlost istine i Duha Svoga Svetoga izlije i na predele blagoslovenih zemalja Češke i Slovačke i da ih prizove pravoslavnoj veri, kojoj i pristupiše, ulovljeni udicom časnoga krsta u drugoj polovini 9. veka od strane bogonosnih i svehvalnih bogopropovednika, svetih ravnoapostolnih Metodija i Kirila, koje onamo, na poziv silnoga kneza tadašnje Velike Moravske, iz bogoumne revnosti beše poslao najsvetiji i najveći među patrijarsima Fotije. Oni, kao ljudi plamenoga srca, blagopolučno zasejaše božansko seme u dobru zemlju blagoslovenih naroda Češke, Slovačke, Moravske, Boemije i prikarpatskih strana…
Tako, dakle, dosledna sebi, pošto je kao delo služenja uzela na sebe staranje o svim svetim Crkvama Božjim, naša sveta Velika Hristova Crkva nikada ne zaboravlja svoja čeda i nikome nepozvanom ne dozvoljava brigu o njima, te je svetu pomesnu Pravoslavnu Crkvu u Češkoj i Slovačkoj, kao živu Crkvu – jer životom boljim od života živi onaj ko vaskrsava kao iz groba – koja živi u slobodnoj, suverenoj i liberalnoj državi, iako malobrojnu po broju vernikâ, 1923. godine počastvovala autonomijom i u tom smislu izdala patrijaraški i sinodski Tomos. Prema tom Tomosu se sveta Pravoslavna pomesna Crkva u Češkoj i Slovačkoj sve do danas ravnala i ponašala uprkos izvesnim postupcima koji nisu bili u skladu sa svetim kanonima i koje kao takve zaobilazimo ćutanjem i opraštanjem jer znamo da ono što je nekad učinjeno na antikanonski način, a ne po pravilima i predanjima Jedne Svete Crkve pravoslavnih hrišćana, i što je od samog početka bilo besilno i nevažeće, nikad ne postaje važeće i nikad nema trajnu snagu.
… Za duhovno staranje o svim hrišćanima koji obitavaju u varvarskim zemljama, tojest van granica svetih patrijaraških i autokefalnih Crkava, nadležan je samo velikoimeniti Tron Novoga Rima…
Stoga i naša smernost (…), poslušni kanonskoj odredbi svetih Otaca koja propisuje da je za duhovno staranje o svim hrišćanima koji obitavaju u varvarskim zemljama, tojest van granicâ svetih patrijaraških i ostalih autokefalnih Crkava, nadležan samo velikoimeniti Tron Novoga Rima, a primivši podnetu nam molbu Sveštenog Sinoda autonomne pomesne Pravoslavne Crkve Češke i Slovačke i voljni da nagradimo revnost njenoga klira i naroda za pravoslavnu veru, nađosmo za dobro da ovim patrijaraškim i sinodskim Tomosom uzdignemo svetu pomesnu Pravoslavnu Crkvu u tim srećnim zemljama od autonomne u autokefalnu, pod neophodnim uslovima koji slede i koje, koristeći svoje kirijarhalno pravo, određuje naš Sveti i Svešteni patrijaraški Sinod kako radi očuvanja pravoslavne vere i pravoslavnih uredbi i tradicija tako i radi časti, duhovnog uzrastanja i slave Crkve koja sada postaje autokefalna. Ovo su uslovi:
1) Ovim najviša vlast autokefalne pomesne Pravoslavne Crkve Češke i Slovačke postaje Svešteni Sinod njenih eparhijskih arhijereja. Onaj među njima koji je arhipastir Eparhije praške nosiće ubuduće naziv Njegovo Blaženstvo Arhiepiskop praški i sve Češke i Slovačke, po drevnom običaju da se arhiepiskopima nazivaju prvojerarsi pomesnih Crkava koji predsedavaju na saborima mitropolitâ, što se dobro održava i na Kipru, i u Jeladi, i u Albaniji, i drugde, i biće predsednik Sveštenog Sinoda sa povlasticama koje, shodno 34. apostolskom kanonu, pripadaju prvom episkopu u svakoj zemlji. Ostali eparhijski arhijereji – prešovski, mihalovski i olomucko-brnenski – uzdižu se u mitropolite, a njihove eparhije u mitropolije.
Za Arhiepiskopa praškog i sve Češke i Slovačke može biti izabran svaki arhijerej ili drugi toga dostojan klirik jedinstvene autokefalne Crkve Češke i Slovačke.
Mitropolit prešovski se naziva i „Egzarhom Slovačke”, te ima pravo da saziva crkvena savetovanja visokopreosvećenih mitropolita i drugih klirika Slovačke, koje odredi Svešteni Sinod autokefalne Crkve Češke i Slovačke, radi sagledavanja čisto slovačke mesne tematike. Odluke ovih savetovanja obavezno se dostavljaju Sveštenom Sinodu jedinstvene autokefalne Crkve Češke i Slovačke na rasmotrenje i kontrolu. Na isti način može da postupa i Blaženjejši Arhiepiskop praški i sve Češke i Slovačke u cilju boljeg proučavanja i sagledavanja čisto lokalnih crkvenih pitanja u Češkoj. Crkva Češke i Slovačke može da kanonski donetim sinodskim odlukama povećava broj svojih eparhija, već prema trenutnim pastirskim potrebama.
2) U cilju rešavanja administrativnih pitanja Svešteni Sinod zaseda u redovnim razmacima, a najmanje dvaput godišnje, po svetim kanonima, u cilju savetovanja o iskrslim pastirskim i dogmatsko-kanonskim problemima.
3) Kanonski izabrani i ustoličeni arhijereji, dakle Blaženjejši Arhiepiskop i visokopreosvećeni mitropoliti, ostaju na svojim katedrama doživotno osim ako dobrovoljno podnesu ostavku na upravljanje eparhijom ili ako iz kanonskih razloga i na kanonski način budu lišeni katedre.
4) Za prestupe u vršenju dužnosti sudi se i presuđuje đakonima i sveštenicima drugostepeno i konačno, a arhijerejima prvostepeno, na kanonski konstituisanim sinodskim sudovima, po svetim kanonima. Za formiranje tih sudova pozivaju se, uz dozvolu Vaseljenskog Patrijarha, samo i isključivo jerarsi iz jurisdikcije Majke Crkve, tojest Vaseljenskog Trona. Arhijereji koji su tako osuđeni mogu da pribegnu apelaciji na Vaseljenskog Patrijarha.
5) … Njegovom Blaženstvu Arhiepiskopu praškom i svih čeških zemalja i Slovačke daje se pravo da nosi belu panakamilavku sa krstom ukrašenim dragim kamenjem. Visokopreosvešteni mitropoliti nose crnu panakamilavku sa krstom ukrašenim dragim kamenjem.
6) Crkva Češke i Slovačke, u znak duhovnog jedinstva sa Crkvom Majkom, dobija sveto miro od Vaseljenskog Patrijarha.
7) Glavni zadatak i prvenstvena misija Sveštenog Sinoda jeste da neokrnjenom čuva pravoslavnu veru i opštenje u Duhu Svetome sa Vaseljenskom Patrijaršijom i ostalim Pravoslavnim Crkvama. Pritom on snosi odgovornost za svaki prestup, ne samo pred Svetim i Sveštenim Sinodom Vaseljenske Patrijaršije nego i pred Velikim, proširenim Saborom koji bude sazvan specijalno tim povodom, staranjem i delanjem Vaseljenske Patrijaršije.
8) Kada se radi o pitanjima ili nedoumicama opštije crkvene prirode, koje nadilaze jurisdikcijske granice pojedinačno uzetih autokefalnih Crkava, Blaženjejši Arhiepiskop praški i sve Češke i Slovačke obraća se našem najsvetijem patrijaraškom Vaseljenskom Tronu, preko kojega se ostvaruje zajednica sa svakim episkopstvom pravoslavnih što pravilno upravljaju rečju istine, i na taj način traži validno mišljenje i podršku sestrinskih Crkava.
Puni tekst na grčkom: Ὀρθοδοξία (1998), 433 – 438. Α. Βαβούσκος – Γ. Λιάντας, Οι θεσμοί του αυτοκεφάλου και του αυτονόμου καθεστώτος στην Ορθόδοξη Εκκλησία (Μελέτες – Πηγές), Θεσσαλονίκη 2014, 208 – 214. Puni tekst na ruskom: https://illyabey.livejournal.com/65277.html.
Ovo je, i po formi i po sadržini, stvarno originalan tekst.
Sav uvodni deo teksta je posvećen obrazlaganju prava Konstantinopoljske Pravoslavne Crkve da rešava sudbinu Češke Crkve.
1. Po prvi put se u jednom Tomosu koristi podela na odeljke kako bi se što jasnije skrenula pažnja na svaku značajnu tačku.
2. Sav uvodni deo teksta je posvećen obrazlaganju prava Konstantinopoljske Pravoslavne Crkve da rešava sudbinu Češke Crkve.
3. Osim raznih oblika izražavanja hrišćanske ljubavi i poštovanja, po prvi put su prisutne i optužbe na račun Crkve koja je adresat Tomosa.
4. Za razliku od Tomosa datog Gruzinskoj Crkvi, koji je takođe dodeljen nekoliko decenija posle sticanja autokefalnosti, u ovom tekstu nema nikakvog dvojstva. On je nedvosmislen: ranije nije bilo nikakve autokefalije, postojali su samo nekanonski postupci, tako da vam mi samo sada, bez obzira na vašu krivicu, darujemo autokefaliju.
Ko želi, može da uporedi formulacije iz ovog Tomosa sa formulacijama iz Tomosa datog Bugarskoj Crkvi, koja je takođe prošla kroz dugotrajni konflikt sa Fanarom, ali je ton obraćanja u njenom Tomosu apsolutno drugačiji.
5. U Tomosu je precizno izložena struktura i načela delovanja administrativnih tela Pravoslavne Crkve čeških zemalja i Slovačke. Nova autokefalna Crkva nema nikakvu slobodu da reguliše sopstvene organe uprave.
6. Regulisana je čak i odeća arhijerejâ.
7. Po prvi put je u jednom Tomosu prikazano učenje o monopolskom pravu Konstantinopolja na staranje o svim „varvarskim zemljama”, tojest o vaskolikoj pravoslavnoj dijaspori „van granica svetih patrijaraških i autokefalnih Crkava”. U svetlosti ove formulacije nejasan je odgovor na pitanje o položaju ne potpuno samostalnih, ali autokefalnih Crkava koje nemaju status Patrijaršije – Jeladske, Poljske, Albanske i same Pravoslavne Crkve čeških zemalja i Slovačke. Da li su one potčinjene Konstantinopolju?
8. Konstantinopoljska Crkva je u Tomosu konačno definisana upravo kao Mati Crkva, a ne kao sestrinska Crkva.
9. Najvišu instancu prilikom sudskih sporova u novoj autokefalnoj Crkvi ne predstavljaju njeni sopstveni jerarsi već konstantinopoljski. Na taj način je obezbeđen mehanizam za svaku vrstu mešanja Fanara u život Pravoslavne Crkve čeških zemalja i Slovačke i za preuzimanje uprave u njoj.
10. Jednoznačno je propisana obaveza da se sveto miro dobija iz Konstantinopolja.
11. Kao i u mnogim drugim Tomosima, tvrdi se da Konstantinopolj ima monopolsko pravo da bude posrednik i moderator u opštenju nove autokefalne Crkve sa drugim pomesnim Crkvama.
12. „Jedinstvo sa Vaseljenskom Patrijaršijom”,[13] naporedo sa „čuvanjem čistote Pravoslavlja”, navedeno je kao glavni smisao postojanja Sveštenog Sinoda Češke Crkve.
13. U Tomosu se ne pominje Hristos kao Glava Crkve.
Tomosom o autokefaliji koji je Konstantinopoljska Pravoslavna Crkva dala Češkoj Crkvi faktički se završava era „ograničenih autokefalija”, započeta sa Tomosom datim Jeladskoj Crkvi i nastavljena u 20. veku. Ovim Tomosom, izdatim Češko-Slovačkoj Crkvi, počinje nova era, era „nominalnih autokefalija”. One se odlikuju time što je niz prava koja im se priznaju kao tobože nezavisnim Crkvama manji nego što su prava priznata autonomnim Crkvama. Dobro je za Češku Crkvu to što ima diplomatsku alternativu po pitanjima opštenja sa drugim Crkvama, pa može da se oslanja na razne Tomose. Tako je, primera radi, u Pragu 2012. godine svečano proslavljena godišnjica dobijanja Tomosa od Moskovske Patrijaršije (1951 – 2012), što je izazvalo gnev Fanara i primoralo Čehe da se opravdavaju kako je to bila samo praznična Liturgija, a ne svečana proslava. Ujedno je Tomos koji je dobijen od Ruske Pravoslavne Crkve nesumnjivo privlačniji za Pravoslavnu Crkvu čeških zemalja i Slovačke jer on ne sadrži u sebi slična ograničenja.
„NAJSVETIJA CRKVA UKRAJINE”
Godine 2019. Konstantinopoljska Pravoslavna Crkva je po prvi put u istoriji dala Tomos o autokefaliji ne samo na tuđoj kanonskoj teritoriji nego raskolnicima koji nemaju apostolsko prejemstvo. To je učinila ne obazirući se na mišljenje većine pravoslavnih zemalja.
Ali naš zadatak jeste da razmotrimo upravo sadržaj Tomosa, a ne kontekst u kojem se on pojavio. Početak dokumenta je, kao i u slučaju Češke Crkve, posvećen obrazlaganju upada na tuđu kanonsku teritoriju. U produžetku sâm dokument glasi:
… Naša smernost, (…) radi isceljenja hroničnih pretećih raskola i deoba u pomesnim Crkvama, jednomisleno određujemo i proglašavamo da vascela Pravoslavna Crkva obuhvaćena granicama politički konstituisane i potpuno osamostaljene ukrajinske države, sa svojim sveštenim mitropolijama, arhiepiskopijama, episkopijama, manastirima, parohijama i svim crkvenim ustanovama u njima, nalazeći se pod okriljem Osnivača Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve, Bogočoveka, Gospoda i Spasitelja našega Isusa Hrista, ubuduće bude kanonski autokefalna, nezavisna i samoupravna, a da kao Prvog u crkvenim stvarima vidi i prepoznaje svoga kanonskoga Predstojatelja, koji nosi titulu „Blaženjejši Mitropolit kijevski i sve Ukrajine”, pri čemu nije dopušten nikakav dodatak ovoj tituli niti oduzimanje od nje bez dozvole Konstantinopoljske Crkve. On je predsednik Sveštenog Sinoda, koji se svake godine obrazuje od arhijereja pozivanih naizmenično po rangu iz sastava onih koji arhijerejsku službu vrše u geografskim granicama Ukrajine.
… Autokefalnu Crkvu u granicama ukrajinske države priznajemo i proglašavamo za našu duhovnu kćer i preporučujemo svim Pravoslavnim Crkvama širom vaseljene da je priznaju kao svoju sestru i pominju pod imenom „Najsvetija Crkva Ukrajine”.
… Ona ne može da postavlja zagranične episkope ili da podiže zagranične žrtvenike[14], a oni koji već postoje od sada će, prema crkvenom poretku, biti potčinjeni Vaseljenskom Tronu, koji ima kanonsku nadležnost nad dijasporom, tako da jurisdikcija ove Crkve ima da bude ograničena samo na teritoriju ukrajinske države.
… Uz to se zadržava i pravo svih arhijereja i ostalih klirika na apelaciono obraćanje Vaseljenskom Patrijarhu, koji poseduje kanonsku odgovornost da neopozivo donosi odluke o sudskim postupcima protiv episkopâ i ostalih klirika pomesnih Crkava, saglasno devetom i sedamnaestom sveštenom kanonu Četvrtog vaseljenskog sabora u Halkidonu. Gore rečenom pridodajemo i to da autokefalna Crkva u Ukrajini priznaje kao Glavu najsvetiji apostolski i patrijaraški Vaseljenski Tron, kao što ga priznaju i ostali patrijarsi i predstojatelji, i da joj, uz druge kanonske obaveze i odgovornosti, prvenstvenu misiju predstavlja čuvanje pravoslavne vere naše neokrnjenom i nepokolebivo održavanje kanonskog jedinstva i opštenja sa Vaseljenskom Patrijaršijom i ostalim pomesnim Pravoslavnim Crkvama.
Isto tako, Pravoslavna Crkva u Ukrajini je obavezna da preko svoga prvog jerarha ili preko kanonskog mestobljustitelja kijevskoga trona učestvuje u povremenim međupravoslavnim savetovanjima povodom važnih kanonskih, dogmatskih i drugih pitanja, po sveštenom običaju Otaca, ustaljenom od početka. (…)
(Predstojatelj Crkve Ukraijne) uzima, po običaju, od prvoprestone Crkve Konstantinopoljske i sveto miro, u znak duhovnog jedinstva sa njom. A kada su posredi važnija pitanja crkvene, dogmatske i kanonske prirode, Blaženjejši Mitropolit kijevski i sve Ukrajine treba da se, u ime Sveštenog Sinoda svoje Crkve, obraća našem najsvetijem patrijaraškom i Vaseljenskom Tronu, ištući njegovo zvanično mišljenje i njegovu sigurnu podršku, pri čemu se prava Vaseljenskoga Prestola na svoju Egzarhiju u Ukrajini i na sveštene stavropigije imaju čuvati nenarušivima.
… Uz ove uslove, naša sveta Velika Hristova Crkva blagosilja Pravoslavnu Crkvu u Ukrajini i proglašava je autokefalnom…
Puni tekst na grčkom: https://panorthodoxsynod.blogspot.com/2019/01/blog-post_43.html. Puni tekst na ruskom: https://ru.m.wikinews.org/wiki. Puni tekst na ukrajinskom: https://www.pomisna.info/uk/document-post/patriarshyj-i-synodalnyj-tomos-nadannya-avtokefalnogo-
tserkovnogo-ustroyu-pravoslavnij-tserkvi-v-ukrayini/. Takođe: https://ru.m.wikinews.org/wiki [15]
Pokušaćemo da sistematizujemo osobenosti i nove elemente ovog Tomosa.
Važna dogmatska novína: Gospod Isus Hristos je nazvan samo „Osnivačem”, a ne i Glavom Crkve.
1. Glavom Crkve je nazvan konstantinopoljski tron, a ne Gospod Isus Hristos, Koji je nazvan samo „Osnivačem” Crkve. Ta osobenost ima ne samo kanonsko već i važno dogmatsko značenje.
2. Titula predstojatelja Crkve u Tomosu nije prosto određena nego je i propraćena zabranom njene izmene bez saglasnosti Konstantinopolja. Razlozi su očevidni: radi se o preventivnom onemogućavanju pretenzijâ na status Patrijaršije.
3. Kao i u slučaju Češke Crkve, propisan je strogi pravilnik o načinu funkcionisanja Sinoda.
4. Nova autokefalna Crkva je označena kao „Kći”. Naziv Crkva-sestra ili sestrinska Crkva na nju se ne primenjuje. Ali u isto vreme su sve druge pomesne Crkve nazvane „sestrama” nove autokefalne Crkve. Na ovaj način se starim terminima daje novi smisao: postoji jedna „Majka Crkva”, a ostale Crkve su njene „kćeri”, a međusobno „sestre”.
5. Tu je i zabrana na posedovanje parohijâ van granica Ukrajine i dekret o tome da one moraju da budu predate Konstantinopolju i njemu potčinjene zato što on, navodno, ima monopol na pravoslavnu dijasporu.
6. Dok je u Tomosu Češke Crkve pravo jeraraha iz Fanara da se mešaju u njene unutrašnje stvari bilo definisano kao pravo najviše instance posle crkvenih suđenja u krilu same Pravoslavne Crkve čeških zemalja i Slovačke, u ovom Tomosu se već tvrdi da svaki episkop ili sveštenik ima pravo da se odmah obrati Konstantinopoljskoj Pravoslavnoj Crkvi da ona donese konačnu – „bezapelacionu” – sudsku odluku. (Sporni karakter navodnog kanonskog utemeljenja ove odredbe zaslužuje zasebno razmatranje koje prevazilazi okvire ovoga članka.)
7. U Tomosu se zastupa teza da konstantinopoljski tron nije samo „Glava” nove autokefalne Crkve nego da ga kao „Glavu” priznaju i „ostali patrijarsi i predstojatelji”. Ova formulacija, u kojoj je Glava Crkve Hristos zamenjen „Glavom Crkve u licu Vaseljenskog Patrijarha”, nije selektivno primenjena na „Pravoslavnu Crkvu Ukrajine” nego je sročena za sav pravoslavni svet.
8. Potvrđena je obaveza (a ne samo pravo) nove autokefalne Crkve da učestvuje na svim savetovanjima i u drugim poduhvatima Konstantinopoljske Crkve. Očevidno je da je uzeto u obzir neuspešno iskustvo sa Kritskim saborom, koji je organizovao patrijarh Vartolomej i koji su mnoge pomesne Crkve ignorisale.
9. Utvrđena je obaveza svakog novog predstojatelja „Pravoslavne Crkve Ukrajine” da svoja putovanja započinje posetom Fanaru.
10. Kao i u mnogim drugim Tomosima, propisana je obaveza „Pravoslavne Crkve Ukrajine” da sveto miro dobija upravo od Konstantinopoljske Patrijaršije.
11. Ranije je Fanar pretendovao na monopol i ulogu vrhovnog arbitra pri regulisanju spoljnih crkvenih odnosa novih Crkava, radi rešavanja „pitanjâ crkvenog, dogmatskog i kanonskog karaktera”, a sada, prema novom Tomosu, takva saradnja više nema smisla. Od sada će sva nužna razjašnjenja Vaseljenski Tron davati sâm, bez međucrkvenog razmatranja.
12. I pored toga što se stvara nova autokefalna Crkva, na teritoriji „Pravoslavne Crkve Ukrajine” se osnivaju još i egzarhat i stavropigija Konstantinopoljske Crkve, pri čemu su njihova prava nepovrediva. To znači da su kanonske granice nove strukture funkcionalne samo jednosmerno: „Pravoslavna Crkva Ukrajine” ne može da ima parohije u inostranstvu, a Konstantinopoljska Patrijaršija može da na njenoj teritoriji ima svoje parohije i pritom su njena prava neotuđiva.
13. U završnom delu Tomosa dopunski je precizirano da se autokefalija dodeljuje upravo pod ovim uslovima. Na taj način se obezbeđuje razlog za ukidanje autokefalije u slučaju da postavljeni uslovi ne budu poštovani.
ZAKLJUČCI
Na osnovu analize postepenih izmena u sadržaju Tomosâ o autokefaliji koje izdaje Konstantinopoljska Pravoslavna Crkva posmatramo genezu kako njene eklisiologije uopšte tako i njenih predstava o sopstvenoj ulozi i o ulozi drugih pomesnih Crkava.
Porast broja Patrijaršijâ se u 16. veku još shvata u organskom duhu (bar formalno kao minimum), pa se i odluka o tome donosi saborno, što vidimo u slučaju dodele autokefalije Ruskoj Crkvi.
Faktor sabornosti je delimično zastupljen i prilikom dodele autokefalije Jeladskoj Crkvi, u kojoj je, osim Konstantinopoljske Pravoslavne Crkve, uzeo učešća i patrijarh jerusalimski. Posle toga, međutim, više ne vidimo da se načelo međucrkvene sabornosti odražava u novim Tomosima.
U 19. i 20. veku nove autokefalne Crkve sa dosta muke dobijaju status Patrijaršijâ, čak i u slučajevima kada su neke od njih već imale taj status u prošlosti. Pojedine pak ne uspevaju da ga dobiju ni do dana današnjega.
Uzevši u celini, odnos Konstantinopoljske Crkve prema vlastitoj ulozi u svetu i prema drugim autokefalnim Crkvama menja se u onoj meri u kojoj konstantinopoljski patrijarh gubi vlast u Osmanskom Carstvu. Upravo je u njemu patrijarh Konstantinopolja, za razliku od njegovog položaja u Vizantiji, posedovao i formalnu i realnu političku vlast zahvaljujući statusu etnarha, poglavara Rum-mileta, koji je okupljao sve pravoslavne hrišćane u Otomanskoj Imperiji. U njoj su mnoge stare autokefalne Crkve – kao, naprimer, Bugarska i Pećka (Srpska) Patrijaršija – ukinute i uključene u sastav Konstantinopoljske Crkve. Štaviše, i drevne Crkve koje su sačuvale svoju autokefalnost – Jerusalimska, Antiohijska, Aleksandrijska i Kiparska – politički su bile potčinjene etnarhu. Ali kako je Visoka Porta gubila zemlje i gradove, tako je i Konstantinopoljska Patrijaršija automatski ostajala bez uticaja i vlasti. Našavši se pred novim izazovima i zahtevima za dobijanje nacionalnih autokefalija, Konstantinopolj je bio prinuđen da iznalazi puteve i načine kompenzacije za gubitke. Ta tendencija se jednim delom pokazala u 19. veku. To vidimo na primeru formata autokefalnosti Jeladske Crkve.
Ali ta tendencija još više dolazi do izražaja u 20. i 21. veku, posle konačnog sloma Otomanske Imperije i nakon što je konstantinopoljska katedra izgubila kako politički uticaj tako i vernike u samoj Turskoj u rezultatu pogroma nad Grcima i izgona preostalih Grka iz zemlje.
Ta tendencija dolazi do izražaja kako u spoljnoj ekspanziji Fanara – čega smo svedoci do danas (podrobnije o tome u članku „Imperijalni sindrom Fanara kao razvojna strategija”) – tako i u pokušaju da se ograniče autokefalije novih Crkava i da se sačuvaju vlast i uticaj, sad već na njihovim teritorijama.
Pri prvom pokušaju da se ograniči autokefalnost Jeladske Crkve Konstantinopolj se dotiče samo pitanjâ svetog mira, koordinacije u spoljnim odnosima i, okvirno, načelâ pri formiranju Sinoda. U produžetku, na primeru Srpske i Rumunske Crkve, praktično vidimo puno priznavanje novih autokefalnih Crkava kao sebi ravnih (s tim izuzetkom da im se ne priznaje status Patrijaršije, što je, ipak, kasnije učinjeno).
Polazeći od toga, mogli bismo da akt ograničavanja autokefalije u jeladskom Tomosu smatramo za nesistemsku epizodu. Ali u 20. veku sve se menja. Pokušaji da se preko Tomosa minimizira realna nezavisnost novih autokefalnih Crkava i da one budu potčinjene Fanaru ili, kao minimum, dovedene u zavisni položaj povezani su, očevidno, upravo sa gorepomenutim gubljenjem pozicije etnarha budući da su svi ti pokušaji usledili posle nestanka Otomanske Imperije. Oni, po svemu sudeći, predstavljaju zapravo pokušaj kompenzacije za taj gubitak.
U suštini, priznanje potpune autokefalnosti u 20. veku dobijaju od Konstantinopoljske Pravoslavne Crkve samo Bugarska i Gruzinska Crkva. Pritom se faktički radi o priznavanju već postojećeg činjeničnog stanja: obe Crkve su već bile samostalne, i to svaka od njih u toku sedamdeset tri godine (ovo je zadivljujuća podudarnost u trajanju „staža nepriznavanja od strane Fanara”!). Osim toga, obe Crkve su bile stare Patrijaršije, lišene autokefalnosti silom istorijskih peripetija. U njihovom slučaju konstantinopoljski tron pretenduje samo na posredovanje i koordinaciju u međucrkvenim odnosima, i to, bar u slučaju Gruzinske Crkve, u formi preporuke.
Sasvim drukčije izgleda, međutim, stav Fanara o autokefalnosti novih Crkava, Poljske, Albanske i Češke, a da i ne govorimo o „Ukrajinskoj”. Ovde uočavamo kudikamo veće ograničavanje ovlašćenjâ i učvršćivanje polugâ uticaja na unutrašnji život tih Crkava.
Osim toga, može se zapaziti da je došlo do preosmišljavanja i same uloge konstantino-poljskog patrijarha i Konstantinopoljske Crkve. Već na prvi pogled je primetna metamorfoza „prvog među jednakima” u „prvog bez jednakih”. U početku se besumnje moglo konstatovati prisustvo pravoslavnog učenja o Hristu kao Glavi Crkve. Potom pomen o tome malo-pomalo iščezava iz dokumenata, da bi konačni ishod bio ukrajinski Tomos, gde na mestu Glave Crkve ne vidimo više Hrista već konstantinopoljski tron. U Tomosima se menja i terminologija koja odslikava međucrkvene odnose: u početku je Konstantinopoljska Pravoslavna Crkva Sestra ostalim Crkvama, a Mati novim autokefalnim Crkvama, nastalim izdvajanjam iz njenog okrilja, da bi potom bila proglašena Majkom sviju Crkava. Krajnji rezultat je ovaj: samo je ona Majka sviju Crkava, – uključujući i Crkve koje su starije nego što je ona sama, – a Sestre jedna drugoj jesu samo ostale pomesne Crkve.
Naglašavamo: ispada da je Konstantinopoljska Crkva Mati svim Crkvama, pa i onima starijim od nje same!
Godine 1990. Konstantinopolj, u gruzinskom Tomosu, tobože dajući „novu autokefaliju”, ipak priznaje drevnost autokefalije Gruzinske Crkve, dobijene od Antiohijske Crkve, ali zato godine 2018. glasnogovornik Fanara, arhiepiskop telmisoski Jov (Geča), kaže u intervjuu Bi-bi-siju: „Druge Crkve koje danas postoje u pravoslavnom svetu – počevši od Pravoslavne Crkve u Rusiji, pa preko Crkava u Grčkoj, Srbiji, Rumuniji, Poljskoj, Albaniji, Bugarskoj, Gruziji i Čehoslovačkoj – nisu potvrđene od strane vaseljenskih sabora: njima je Konstantinopolj dao status postojanja.”
Isprva Konstantinopoljska Pravoslavna Crkva nije pretendovala na dijasporu ostalih Crkava, ali je 1922. godine njen Sinod doneo odluku o „obaveznom i isključivom” potčinjavanju ukupne pravoslavne dijaspore. Odraz tih pretenzija vidimo i u Tomosima. To je novotarija 20. veka.
Ali u 21. veku Konstantinopoljska Pravoslavna Crkva ide još dalje i izjavljuje da ona ima pravo da stvara svoje egzarhate i stavropigije ne samo u rasejanju nego i na teritoriji drugih pomesnih Crkava, koju je, inače, sama i odredila. To se jasno vidi u ukrajinskom Tomosu. Na taj način, postepeno, obična zvučna počasna titula „Vaseljenska Patrijaršija” to i postaje po svojim realnim pretenzijama. Papizam u pravoslavnoj verziji dobija sve upadljivije crte.
Od sredine 20. veka u Tomosima se vidi pretenzija Konstantinopoljske Pravoslavne Crkve da ona vrši najviše sudske funkcije u pomesnim Crkvama i da sve više reguliše njihov unutrašnji model upravljanja. To ide dotle da se opisuje i odevanje prvojeraraha.
Počev od ukrajinskog Tomosa, primećujemo da se u Tomose uključuju i zahtevi da Crkve moraju učestvovati na saborima koje organizuje Konstantinopoljska Pravoslavna Crkva. Nakon što je pretrpeo fijasko prilikom pokušaja da okupi predstavnike svih pomesnih Crkava na Kritu 2016. godine, Fanar je rešio da svoje prerogative potkrepi Tomosima.
U samoj stvari vidimo da se postupno obezvređuje značaj autokefalije za pomesnu Crkvu i da se ona svodi na autonomiju.
Pri svemu tome valja primetiti da Konstantinopoljska Pravoslavna Crkva skoro u svim svojim Tomosima proklamuje sledeće: autokefalija se dodeljuje pomesnoj Crkvi zato što se pojavila odgovarajuća zasebna nezavisna država. Time ona tvrdi da to i jeste razlog za davanje autokefalije. Evo šta o tome kaže u pomenutom intervjuu arhiepiskop Jov (Geča): „Treba znati da se u Pravoslavnoj Crkvi crkvena administracija uvek poklapa sa državnom, zemaljskom. To nisam ja izmislio, a nije ni patrijarh Vartolomej, nego je to rečeno u 17. pravilu Četvrtog vaseljenskog sabora. Stoga, kada se pojavi nova država, ona ne mora, ali može da zamoli za dodelu autokefalije svojoj Crkvi.” U navedenom kanonu ne nalazimo, međutim, nikakvo tvrđenje ove vrste. U načelu, ni u jednom kanonu svih sedam vaseljenskih sabora ne možemo naći takvo ili slično tvrđenje upravo u kontekstu autokefalije.
Ali istovremeno uviđamo i izbirljivost u pristupu Konstantinopoljske Pravoslavne Crkve ovom pitanju: gde god to dozvoljava politički kontekst, Konstantinopoljska Pravoslavna Crkva u 20. veku uopšte ne stvara autokefalne Crkve nego svoje eparhije, a u najboljem slučaju jedan broj eparhijâ sa crkvenopravnim statusom autonomijâ, kao što su grčka Arhiepiskopija u SAD, Finska Pravoslavna Crkva, Estonska Apostolska Pravoslavna Crkva, nove eparhije u Severnoj Grčkoj i tako dalje. Tako je, naprimer, bez priznanja Konstantinopoljske Pravoslavne Crkve ostala Pravoslavna Crkva Amerike, a molba Finske Pravoslavne Crkve Konstantino-polju da joj dâ autokefaliju već četrdeset godina ostaje bez odgovora. Pritom je realni status tih autokefalija često manje nezavisan nego kod autonomijâ. Kao primer može nam poslužiti Ukrajinska Pravoslavna Crkva, koja ima autonomni status u sastavu Moskovske Patrijaršije, ali čija je nezavisnost kudikamo šira nego nezavisnost autokefalne „Pravoslavne Crkve Ukrajine”. Prava koja je Ruska Pravoslavna Crkva priznala Ukrajinskoj Pravoslavnoj Crkvi znatno su šira nego prava „Pravoslavne Crkve Ukrajine” koja je definisao Fanar, o čemu je već ranije, ne jedamput, pisano.
Još jednu novotariju u Tomosima, počevši od češkoga, predstavlja fiks-ideja o „uslovima pod kojima se dodeljuje autokefalija”. Pravo na ukidanje autokefalije nije direktno propisano u dokumentima, ali su ga ipak predstavnici Fanara već najavili: „U principu, kako smatraju neki kanonisti, budući da nove autokefalije ili nove Patrijaršije nikada nije potvrdio neki vaseljenski sabor nego ih je stvorila Vaseljenska Patrijaršija, onda Vaseljenska Patrijaršija, ukoliko bude to smatrala za potrebno, može u određenom trenutku i da nekoj ili nekima od njih ukine taj status. Prema tome, govoriti da Vaseljenska Patrijaršija gubi nekakvu vlast izaziva pitanje: na osnovu čega? Na osnovu kanonâ, Vaseljenska Patrijaršija ima određene privilegije. Ko s tim nije saglasan, taj sâm sebe ustvari udaljava od Pravoslavlja” (arhiepiskop Jov Geča u intervjuu BBC-iju od 2. novembra 2018).
Arhiepiskop Jov: „Vaseljenska Patrijaršija ima određene privilegije. Ko s tim nije saglasan, taj sâm sebe ustvari udaljava od Pravoslavlja.”
Hajde da sad uporedimo formulaciju iz ukrajinskog Tomosa sa sličnom formulacijom iz bugarskog Tomosa, naprimer (1945)! U ukrajinskom Tomosu stoji: „… Kada su posredi važnija pitanja crkvene, dogmatske i kanonske prirode, Blaženjejši Mitropolit kijevski i sve Ukrajine treba da se, u ime Sveštenog Sinoda svoje Crkve, obraća našem najsvetijem patrijaraškom i Vaseljenskom Tronu, ištući njegovo zvanično mišljenje i njegovu sigurnu podršku…” U bugarskom pak Tomosu čitamo: „… Blaženjejšem Mitropolitu sofijskom i Egzarhu sve Bugarske dužnost je (…) da se obraća našem najsvetijem Patrijaraškom Vaseljenskom Tronu i da preko njega traži i dobija njegovo zvanično mišljenje i shvatanje – kao i zvanično mišljenje i shvatanje ostalih svetih sestrinskih Crkava – po opštim crkvenim pitanjima za koja je potrebno saborno razmatranje i ispitivanje.” Formulaciju iz ukrajinskog Tomosa uporedićemo, evo, i sa formulacijom iz češkog Tomosa (1998), koji mu je neposredno prethodio: „Kada se radi o pitanjima ili nedoumicama opštije crkvene prirode, koje nadilaze jurisdikcijske granice pojedinačno uzetih autokefalnih Crkava, Blaženjejši Mitropolit praški i sve Češke i Slovačke obraća se našem najsvetijem patrijaraškom Vaseljenskom Tronu, preko kojega se ostvaruje zajednica sa svakim episkopstvom pravoslavnih što pravilno upravlja rečju istine, i na taj način traži validno mišljenje i podršku sestrinskih Crkava.”
Kako vidimo, 2018. godine Fanar već smatra sâm sebe za dovoljan izvor odgovorâ na pitanja „crkvenog, dogmatskog i kanonskog karaktera”, tako da više nema potrebe za mišljenjem sestrinskih Crkava (Crkava kćeriju?) koja je ranije postojala.
Ovom prilikom možemo i da se prisetimo jedne druge formulacije, po smislu krajnje bliske prethodnoj: „Vrhovni Pontifeks silom svoje dužnosti poseduje nepogrešivost učiteljstva kad on, kao vrhovni Pastir i Učitelj svih Hristu vernih, obavezan da ukrepljuje svoju braću u veri, konačno proglašava učenje o veri ili moralu kojega se vernici moraju pridržavati.” Upravo ovako glasi prva tačka 749. kanona Rimokatoličke Crkve, kojim je na Prvom vatikanskom saboru 1870. godine proglašen dogmat o nepogrešivosti (nezabludivosti) rimskoga pape. U slučaju patrijarha konstantinopoljskog ulogu sabora je odigrao Sinod Konstantinopoljske Pravoslavne Crkve, a novi dogmat je našao svoj izraz u Tomosu.
Preveo: Episkop bački Irinej
(autorski tekst sa ruskog, a
Tomose sa grčkog izvornika)
[1] Reči u uglastim zagradama ne postoje u grčkom tekstu Tomosa već samo u starom ruskom prevodu. – Prim. prev.
[2] Ovih reči nema u grčkom tekstu: nalaze se samo u starom ruskom prevodu. – Prim. prev.
[3] Ovde ruski prevod odstupa od grčkog izvornika. Umesto označavanja carigradskog patrijarha kao „glave” ili „poglavara” (κεφαλή) i „načalstva” ili „vlasti” (ἀρχή) stoji sledeće: „A u glavi i u načelima držati i poštovati Apostolski Tron…” (v golovah i načalah deržatь i počitatь apostolьskiй prestol…). – Prim. prev.
[4] U samoj stvari Jeladska Crkva i ne dobija predstojatelja nego samo predsednika Sinoda, te se, sledstveno, na svetoj arhijerejskoj Liturgiji u Grčkoj (Jeladskoj) Crkvi i ne pominje predstojatelj nego samo Sinod. Najblaže rečeno, Sinod je svojevrsni kolektivni predstojatelj, te zvuči čudno kada se on u Tomosu naziva bratom carigradskog patrijarha i ostalih predstojatelja Crkava (više ličnosti = jedan brat!). Šaljivo rečeno, među predstojateljima se, pored predstojateljâ kao braće u Hristu našla i jedna sestra („predstojateljica?”) budući da je Sinod (Σύνοδος) u grčkom jeziku imenica ženskog roda. Primenjeno rešenje predstavlja direktnu kopiju „sinodalnog sistema” u Ruskoj Crkvi koji joj je osiono, silom svoje apsolutne vlasti, nametnuo car Petar Veliki i koji je trajao do 1917. godine. – Prim. prev.
[5] Podvlačenje autora.
[6] Podvlačenje autora.
[7] Podvlačenje autora.
[8] Podvlačenje autora.
[9] Ovde je ruski prevod veoma slobodan, da ne kažemo proizvoljan: „Sveta Crkva Hristova kao brižna Mati… štedro se odaziva na molbe Crkava da im se daruje samostalnost, kako ne bi stvarala sablazan, donosi što veću korist u Gospodu…”. – Prim. prev.
[10] Ruski prevod ovog Tomosa je nešto drugačiji: „…Dobila je autokefaliju (samoupravlenie), nezavisnu vlast i, shodno tome, crkvenu administrativnu organizaciju…”. U nastavku je taj prevod toliko neprecizan, često i netačan, da ga više nećemo ni uzimati u obzir. – Prim. prev.
[11] Γ. Α. Ράλλη – Μ. Ποτλῆ, Σύνταγμα τῶν θείων καὶ ἱερῶν κανόνων, Ἀθήνῃσιν 1852, tom 2, str. 172.
[12] Ovo je veoma sumaran, fragmentaran i nedorečen prikaz istorijskih zbivanja: Srpska Crkva je Pravoslavlje obnavljala pre svega u Slovačkoj, ali, istovremeno, i u Češkoj. – Prim. prev.
[13] Ovo je prvi Tomos u istoriji u kojem se upotrebljava naziv Vaseljenska Patrijaršija. U svim prethodnim, od 16. veka pa nadalje, korišćen je naziv Velika Hristova Crkva ili, ređe, Patrijaraški Vaseljenski Tron. – Prim. prev.
[14] Ovo znači da nema pravo da ima svoje hramove u dijaspori, van teritorije Ukrajine. – Prim. prev.
[15] Podataka o punom tekstu ovog Tomosa nema kod autora; dodaje ih prevodilac.
Tekst u pdf formatu.
Izvor: Eparhija bačka
