Ове стихове је први пут запевао измучени заробљеник у вагону на путу за логор Јасеновац. Воз смрти је баш на Ђурђевдан, 6. маја 1942. године, превозио заточенике из Сарајева у Јасеновац. Лежали су изнемогли по вагонима, без хране и воде, пуни страха и неизвесности.
– Извели су нас из ћелија и околних касарни ујутро око четири сата, пред само свануће, на уранак, али не ђурђевдански, мада је тада у возу певана, чак и спевана, тужна сарајевска песма „Ђурђевдан”…
Овако је у тексту „Логорска историја Срба” професор др Жарко Видовић, истакнути филозоф и историчар, описао догађај којем је присуствовао. Младић који је певао, песмом је покушао да покаже свој понос и пркос и да улије мало живости међу клонуле људе.
Историчар Видовић претпоставља да су због стихова који су се орили усташе затвориле прозоре на вагонима, а затвореници су остали без ваздуха збијени једни до других. Од три хиљаде, колико их је кренуло из Сарајева, у Јасеновац је стигло две хиљаде душа, а само две стотине је преживело тортуру.
У општем безнађу, из срца се певало…
