Ove stihove je prvi put zapevao izmučeni zarobljenik u vagonu na putu za logor Jasenovac. Voz smrti je baš na Đurđevdan, 6. maja 1942. godine, prevozio zatočenike iz Sarajeva u Jasenovac. Ležali su iznemogli po vagonima, bez hrane i vode, puni straha i neizvesnosti.
– Izveli su nas iz ćelija i okolnih kasarni ujutro oko četiri sata, pred samo svanuće, na uranak, ali ne đurđevdanski, mada je tada u vozu pevana, čak i spevana, tužna sarajevska pesma „Đurđevdan”…
Ovako je u tekstu „Logorska istorija Srba” profesor dr Žarko Vidović, istaknuti filozof i istoričar, opisao događaj kojem je prisustvovao. Mladić koji je pevao, pesmom je pokušao da pokaže svoj ponos i prkos i da ulije malo živosti među klonule ljude.
Istoričar Vidović pretpostavlja da su zbog stihova koji su se orili ustaše zatvorile prozore na vagonima, a zatvorenici su ostali bez vazduha zbijeni jedni do drugih. Od tri hiljade, koliko ih je krenulo iz Sarajeva, u Jasenovac je stiglo dve hiljade duša, a samo dve stotine je preživelo torturu.
U opštem beznađu, iz srca se pevalo…
