У организацији Црквене општине Никшић и Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, у понедјељак 19. јула, у Парохијском дому у Никшићу, одржано је пјесничко вече Благоја Баковића.
Бројне љубитеље поезије, поштоваоце стваралаштва пјесника Благоја Баковића, међу којима и предсједника Општине Никшић Марка Ковачевића, поздравио је, у име организатора, свештеник Мирко Вукотић.
„Наш домаћин и пјесник говориће нам своју поезију, поезију о дјетету и и недораслима, поезију о мраву, врапцу, о томе ко би он волио да буде кад порасте, о човјеку, о свима нама. Вечерас нећемо говорити о наградама које је освајао наш пјесник и домаћин, Благоје Баковић, јер их има нешто мање него објављених збирки пјесама. То преуштамо вама да сазнате сами“, казао је о. Мирко Вукотић.
Захвалио је пјеснику што је прихватио да одржи пјесничко вече у Никшићу, напоменувши да је он први пјесник који, због ситуације са пандемијом корона вируса, након дужег времена, гостује у овом граду.
Баковић је, на задовољство бројне публике, казивао избор из поезије, инспирисане мотивима свим оним који чине препознатљивим његово оригинално, богато и награђивано стваралаштво.
Међу бројним стиховима чули су се и они који су посвећени Црној Гори и актуелним друштвено-политичким дешавањима. Најупечатљивији за никшићку публику су, свакако, били они који пјевају о борби за одбрану Светиња.
„Једном приликом сам на позив Митрополита Амфилохија одржао бесједу о хиљадугодишњици Светог Јована Владимира и између осталог рекао оно, што ћу и вама укратко поновити, да Црна Гора постоји хиљаду година, али да је доживјела то да умјесто да слави хиљадугодишњицу свог постојања, она слави десет година отцјепљења од свог хиљадугодишњег постојања. И, ево, хвала Богу, дошло је до нечега, није дошло до те зоре коју смо ми сањали, о којој је народ у Богојављенским литијама, у великом напору мудрости и храбрости урадио оно што је било до њега, али, надам се у Бога, да више повратка назад нема. Тада сам написао пјесму вјечној Црној Гори.
…Нису мушка прса охладнела,
Нит у њима умрла слобода,
Но је душа Бога огледнела,
И стекла је ноге, па сад хода.
Устале су јабуке и шљиве,
Устали су потомци и преци,
Устале су ливаде и њиве,
Устала су гробља и стећци.
Проходали свеци и кивоти,
Вратила се свитања у зоре,
Устали су негдањи животи,
Спасавају образ Црне Горе,
Оне која вековима траје,
Коју туђа не понизи нога,
Показује и ко је и шта је,
Пред прецима, у наручју Бога“.
