Ђакон Павле Љешковић

Поетика трећег града

Ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије

 

ПОЕТИКА ТРЕЋЕГ ГРАДА
(О књизи “Твоја рука”, Радмиле Кнежевић)

 

Браћо и сестре, даме и господо. У Новом завету и тој ранохришћанској литератури, постоји једна тема поред које какав површни читалац тек тако прође сматрајући је небитном, а то је тема сукоба против стављања дуалитета између два града. Један град је овоземаљски град који нас упућује на материјално, на пролазно, који је обојен смрћу и временом. „Смрт и време владају светом“- каже један религиозни филозoф и пјесник Владимир Соловјев. А други град јесте онај небески град ка којем хришћани теже и који упућује на непролазно, на духовно, у коме су смрт и време непознате категорије. Ова тема је прилично важна. Толико важна да се из ње изродила хришћанска аскеза. Наиме, након Миланског едикта 313. године, када је хришћанско исповедање постало слободно, догодило се то да су многи хришћани почели да беже из градова и одлазе у пустиње. Наиме они су сматрали да у граду није могућ тај интензивни, живи однос човјека са Богом и најпре су самовали да би у наредним деценијама образовали прве заједнице, прве манастире и тако је настало монаштво. Тако је та тема још у том периоду IVвека, тема сукоба између два града, била актуелна. У Новом завету у Посланици јеврејима, читамо „ми немамо свог града на земљи него чекамо онај који ће доћи.“ А у једном ранохришћанском спису непознатог аутора који се зове Посланица Диогнету, за хришћанство се каже „свака је отаџбина за њих туђина а свака је туђина за њих отаџбина“. Писац нам жели рећи да је небески град туђ за овај свијет, за пролазни , овоземаљски град. И коначно, један ранохришћански писац и апологета који се звао Тартулијан и који је живио на том прелазу из II у III вијек, именује та два града; једнога зове Атином а други Јерусалимом и поставља једно реторичко питање: шта то има заједничко Јерусалим са Атином? Одбацујући Атину , његов ригоризам га је довео до тога да да је одбацио комплетну хеленску културу, мисао, поезију, и то ће га довети до тога да је у тим првим годинама III вијека приступио једној секти која се зове Монтенистичка хришћанска секта, коју је основао извесни Монтан у Малој Азији. Припадници те секте су чак покушали да у једном малоазијском селу Пепузи, направе реплику тог небеског града. Покушали су да га материјализују , не схватајући суштину јевнђељске проповеди.

Али ја мислим да нико тако добро не осјећа ту тјескобу, то одсуство слободе у овоземаљском граду, као што то чини пјесник. И сасвим је свеједно да ли је тај пјесник вјерујући човјек или је атеист. Један наш савременик, музичар првенсвено, а по мом скромном расуђивању и врло добар пјесник Никола Вранковић, у својој пјесми каже: „ Градови су дно слободе“. Тиме, као да се надовезује на једног њемачког мислиоца Освалда Шпенглера, који ће у смирај Првог светског рата, 1918. године, објавити књигу „Пропаст запада“. У тој књизи, он прилично добро антиципира наше вријеме и предвиђа настанак тих великих градова мегалополиса, у којима ће људи из малих средина бити принуђени да дођу и остану, због своје егзистенције. Али сама та чињеница да је човјек принуђен да нешто ради, говори о томе да у тим мегалополисима, у тим постмодерним Вавилонима, нема слободе тј. да је она фиктивна, сведена на њен најнижи ступањ, а то је слобода избора. А и то је фиктивно и једно велико питање. Такође имамо и једног нашег великог пјесника Васка Попу који у својој пјесми Одлазак каже: „Нисам више ту. С места се нисам померио али ту више нисам“. Дакле, пјесник је присутан у овоземаљском граду, ту егзистира, али у свом унутарњем бићу он гради један посебан свијет и успијева да на тај начин макар привремено превазиђе тај постмодерни Вавилон. Дакле, док ствара, док пише поезију, у тим моментима, он на тај начин пројављује своју побуну против анти – града. Још један аустралијски музичар Ник Кејв у јеном свом есеју „Тајни живот љубавне пјесме“, каже да је стваралаштво оно што нас чини сличним Богу. У моменту када човјек ствара ту се пројављује тај образ Божји у човјеку о којем се говори у Старозаветној књизи постања. Тако и наша Радмила Кнежевић, кроз своје стваралаштво, се буни против овоземаљског града и тежи ка том небеском граду и то се баш види у овој збирци поезије која се зове Твоја рука, у којој доминирају духовне теме, духовне пјесме. Ту имамо прелепу пјесму „Ти“, па „Нисмо те достојни“ које су практично молитвени разговори Радмилини са Господом које је она преточила у стихове. Па онда имамо пјесме упућене светима: светој Недељи, светој Петки, Светом Василију Острошком Чудотворцу, па онда пјесме посвећене манасирима; Прасквица, Градиште… Такође у овој збирци поезије константована је и та чињеница да нам у сваком времену Бог даје неке великане духа и неке људе кроз које нам он пројављује своје присуство, као што кажу свети оци :“Покажи ми човјека да бих вјеровао у Бога“. Тако су у наше вријеме су то били Патријарх Павле, митрополит Амфилохије, и њима Радмила посвјећује пјесму. Али чак и у оним пјесмама које на први поглед немају ту духовну форму ипак се пројављује духовна нит. Рецимо пјесма „Мисао која трчи“- „Трчи мисао/храмљем ја за њом/између нас се спустила реч/ да нас веже у мир…“ Е сад, Jованово јеванђеље почиње ријечима „ У почетку беше логос“. Како превести термин Логос ако га уопште треба превести. Рецимо Кирило и Методије су то превели као „слово“, епископ будимски Данило Крстић , је то превео као „смисао“, а Вук Стфановић Караџић га преводи „ у почетку беше ријеч“. И баш је „ријеч“ некако најближа том појму ако већ морамо да је преведемо. Управо тај Божански Логос је онај који нас веже у мир. Такође у већ поменутој пјесми „Мој Милутине“ имамо: „Какво је време, такви су језици/ све је намушто, мој Милутине.“ Дакле, живимо у једном времену у којем доминирају ти немушти језици који се труде да онемогуће да божанска јеванђељска ријеч допре д људи. А ту можемо да направимо паралелу са Старим завјетом и са оном чувеном пометњом језика у Вавилону. Бог је казнио људе због градње Вавилона тако што је извршио пометњу језика и људи су престали да се међу собом разумију. Тако и у ово постмодерном Вавилону имамо те немуште језике.

Сваки пјесник има неку своју посебност, сваки прави пјесник има неку своју оригналност. Тако и код Радмиле је то присутно између осталог и у овоме; дакле, поред та два поменута града овоземаљскаог антиграда и небеског Јерусалима, Радмила у својој мисли и у својој поезији уводи и трећи град а тај трећи град има улогу неког златног моста на прелазу између та два града, а то је величанствени царски Призрен. Призрен је царски због тога што упућује на цартво небеско. Он иконизује царство небеско. Он пројављује присуство тог небеског града. Сваки човјек има право да неке ствари другачије доживи. Тако и Призрен у Радмилиној мисли, у адмилиној поезији не мотра бити онаквим каквим га ми доживљавамо. Ја сам прве године након мартовског погрома био са свештенством у Призрен, прошетао Призреном и сјећам се погледа и погледа тих људи који тамо живе, и њихове реакције, тако да ја нисам доживео Призрен на исти начин како га радмила прдставља и доживљава у својој поезији. Али то је нормално. Имате онај Куросавин филм Рашомон, гдје четворица свједока потпуно различито представљају један те исти догађај. Нико од њих није слагао него просто људи другачије неке ствари доживљавају. Имамо то и у Јеванђељима. Четворица јеванђелиста неке догађаје из Христовог живота другачије представљају јер су их другачије доживјели. Битна је та суштина јеванђељске поруке богонадахнута Духом Светим. А како ће то они који су написали доживјети и записати, то може да спада и у оно „сувише људско“ о којем говори Фридрих Ниче. И на крају, у наредним деценијама ће се сигурно много шта у Радмилином стваралаштву, Радмилиној поезији, у погледу на свијет променити, али ће та потреба да се превазиђе овоземаљски град и да се тежи ка том небеском граду, небеском Јерусалиму, остати, а гарант за то је управо онај трећи град, тај царски, величанствени Призрен. Хвала вам на пажњи.

Будва, 18.јун 2022. године

(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви)