Сања Богавац Живковић: Дубок траг у мом животу оставио је митрополит Амфилохије
Људском горостасу и духовном вођи народа свога, Владици Амфилохију
Када би перо могло само писати нема хартије која би могла издржати те изливе љубави, вјере поштовања према некоме ко је исте те хартије, списе, књиге прочитао, да броја се не зна. Често је, а можда и увијек, јачина и вриједност оловке може боље изразити јачину и описати дубље љубав и поштовање према некоме, од саме изговорене ријечи. Није сила у ријечи, ако иза исте не стојимо чврсто, јер ми нашим исказом често заговарамо и слиједимо оно што мислимо и за шта смо спремни и живот дати. Каткад ружна и непромишљена ријеч написана или изречена може срце јако пробости, а исто тако и ријеч може допринијети да опишемо, искажемо љубав, поштовање и силу, ону за коју тежимо.
Сјећајући се наших литија, које нису биле тако давно, знамо и свједоци смо те јаке љубави међу свима нама и онога зашта смо се борили, без употребе силе и иједног испаљеног метка, са ријечима које, као што рекох, или срце пробадају, или душу разгаљују. А сви смо били сложни у борби и очувању исте – Не дамо светиње. О како то предивно и божанствено звучи, како одјекује у главама нашим јаче од свих олуја и бура, јер то је било на спасење наше, јер ми смо бранили светиње и тебе драги Владико, а многи и не слутећи да си био живи светац међу нама, који је достојан Христа ради чувао и волио свим својим срцем Бога живога.
Научио си нас и показао како се рат може водити мирним путем уз љубав и благодат Свевишњега, да себе и тебе не обрукамо, претке своје не постидимо. Знали смо шта нам је чинити, бити Црногорац српског срца и имати вођу предводника народа, кога Бог благослови – Какво вам је срце, таквог ћете и пастира добити. Богу хвала, великом, па нам је на наш пут ставио нашег митрополита Амфилохија, кога смо од милошти сви звали – Ђедо. Његове усрдне молитве које су трајале од љеговог постања и током његовог световног живота и његове борбе, за које нисмо можда многи знали, јер разне битке се бију под небесју, да се људске душе погубе, а њему је свака душа мила била, јер је Божији човјек био и стално је ка Богу молитве узносио.
„Једни другима не дугујемо ништа“, често је знао рећи, „без љубав“, да се волимо да нема богомржње, ни братомржње. Он је био светиљка која је непрестано горјела у славу Божију, а нама показала пут којим морамо ходити, јер уназад нема, а напријед је свјетлост – ајде, благо мени. Сви смо ми Његова ђеца, а Он наш духовни пастир који нас је приводио вјечном животу и нашем спасењу. Није имао материјално ништа, а опет је имао све, и премного, за некога ко не би разумио. За њега је васиона била мала, зато тако чврсто вјерујући у Бога живога исповиједао га је на сваком мјесту творевине његове. Узети благослов, чути савјет, причестити се на Божанственој литургији, гдје је Он за све нас имао такву радост и такву вјеру да на крају свакога тунела је свјетлост и живот вјечни на који смо сви позвани, и да љубимо једни друге да би једнодушно исповиједали.
Ходајући нашим величанственим литијама, али посебно оним које је предводио Он, имали смо осјећај да нема те силе којој се не можемо одупријети на начин који је најљепши – молитва. Као да су се небеса отворила, а тло под ногама да бруји, јер ми смо војска Христова која, са својим Ђедом, у вјечност жури.
Благословени смо јер смо били у времену његовом, а Он пастир наш, нада наша, спас у овим тешки временима. Али ми знамо кога смо имали и сада духовно још јаче да нас заступа пред Господом. Не смијемо, не можемо заборавити ко смо, шта смо и чему тежимо, оном непролазном животу, као што нас је Он учио.
Када дођемо Богу на истину, Ђедо, Ђедо мили, реци му, да смо ми твоја чеда, ђеца литија и браничи дома и Бога свога.
Од свих људи Он је био прави Црногорац, Србин, свачији родитељ, пријатељ, кум, а нас је све сматрао својима. Када су гонили цркву Божију, свештенство и тебе Владико, нису ни знали да тако Вам плету вијенац, а њима духовне гробнице, ништа им није било свето ни ријеч, ни проклетство, а опет си их својом ђецом звао, јер за зло ниси знао.
Причаће се кроз вјекове како један горостасан народ бјеше, како своју вјеру и Тебе не изда, како си нас саме прославио, а да то нико од нас није ни знао. Причаћемо унуцима, а они ће својој ђеци да је образ, вјера, љубав нешто због чега човјек гине.
На свему ти Владико хвала, што нас безбожничког ропства спаси, што нам наду и утјеху у Христовом храму васкрсења остави. Многи ће се клањати и опроштај тражити, да душу јадну умире, а не знају да си тако велик био и сваку си им ружну ријеч опростио. Не наудише они теби, јер у теби сија Свевишњи, јер у теби сила Свевишњега бјеше. Кад те призва Господ себи земља се затресе, а анђели запјеваше.
Оног јутра када је престало да куца срце овоземаљским животом Бог те призва на живот вјечни царства небеског, „вјера твоја те је спасила“- рече Христос, а ти Владико посвједочи животом својим.
Народ Црне Горе је од бола зајечао, као кад мајка свог сина јединца прати, кад одлази све оно што воли и чему се нада и живи бол раздире душу, разум не прихвара, али очи неизмјерну плачу. Молитве ка Богу узнесене – Не одлази роде мили, нисмо на то спремни били. Плакало је и старо, и младо, и вјерни, и невјерни, јер благодат Божија дође и сакупи такав збор, па се Ђедо с Богом весели, кад око Његовог одра угледа народ свој.
Нема страха за животом, ни короне проклетнице, свако данас сваког гледа у уплакано, квасно лице. У нама нема страха јер посија Ђедо вјеру и благослови чеда своја – Остајте ми с анђелима, ђецо моја.
Велики је Бог у дјелима својим.
А сад, ви невјерници, гледајте и учите како се вјера воли, и кад треба страда. Више за живот нико марио није, јер наш Ђедо сад, над нама, и љепше, и боље бдије.
Ђедо, моли Бога за народ свој. Ти си нас добро познавао, али си нас ипак, и ако такве, пуно волио. Показао си нам пут, а ми те нећемо издати, ни пред Богом постиђети.
Вјечна ти слава и царство небеско, Владико наш! Путуј, мјесто ти је међу светима.
Сања Богавац Живковић
Многе књиге, без обзира ком жанру да припадају, о којој тематици да је ријеч, коју поруку да шаљу и на које све језике да су преведене, својим превођењем сигурно су изгубиле онај основ који је писац имао. Само дјела нашег великог Његоша не губе чар, драж, важност, а његова дјела су преведена на 26 језика, и на јапански. Некако, сви би да га присвоје и осјећају као свога. А њему је и тада васиона била мала. Писао је руком коју су сигурно божанске силе водиле, јер свијет није видио тако нешто. Његов кратак живот је дужи од многих који се броје живим, јер живот се броји само ако се може за човјека рећи оно што је и сам Његош говорио ,,Благо оном ко довијек’ живи, имао се рашта и родити.“ Пророковао је сам за себе за живота земаљског, а за царства небеског. Лијепа лика и бритка ума, свака му је ријеч на мјесту била. Што је он зборио, само је уман и говорио, а мудар слушао. Благо оном чија колијевка се заљуља за времена његова и чија сабља за њега војева. “Тврд је орах воћка чудновата, не сломи га, ал’ зубе поломи“. Многи су пера поломили, битке и царства изгубили, вјеру промијенили, али њему нису могли наудити. Да ништа Црној Гори до Горског Вијенца не остане, остало би доста да се један народ памти који сабљом и пером војеваше, да му равнога нема. Нека, нека га преводе, цитирају, пјевају и себи присвајају, а он, никад јаче и никад снажније није био наш, но сад, јер… “На муци се познају јунаци.“ Знао је пут којим треба ићи, а црногорци никад нису ишли пречицом, јер не може се бити јунак, ни владика, а лаким и широким путем ићи. Само улазна врата воде у вјечни живот. У животу не постоје случајности, а све да их има, он би и у случајности и са намјером био свјетски, а само наш. Само тај крш са Његуша и само таква кршна црногорка могла је подарити овом народу таквог владику, сина и владара, много пута изгубњеном, незаштићеном, а никад ничијем и свачијем, Његошеви и божији. Добри пастире рода свога… Сигурно нам је припремио пут за небеско царство, јер он и Лазар чувају косовски завјет и говоре гласно, најгласније ,,Земаљско је замалена царства, а небеско во вијек и до вијека.“ Не дајте да нам кроје капе они који испод исте само власи имају, јер црногорци су носили капу са четири оцила и бркове као у Вука Мандушића, а са таквима се било и част руковати и са њима зборити. Сад, неке рукавице од свиле носе и танане редове пишу, пуно зборе – а мало кажу, тешко га је као човјека описати, само га силом божијом можемо звати. Кад имамо њега, не морамо у свијет одлазити, јер тај силни свијет к’ нама ходи и Црној Гори се диви. Из овијех крша и голијети, из колијевка што многе јунаке изњедрише и мајке синове за славу рађаху, Његош се баш ту роди, да овјенча његову Црну Гору и са врха Ловћена да све посматра. А гледају само они који далеко виде, а ми са њим добисмо и духовне очи да спознамо важност и сврху живота. ,,Држ’ се Бога и не бој се никога“, па ћемо тако уз Божију помоћ и капелу на Ловћен вратити и братство измирити и слободну Црну Гору сачувати. Свјетионик данас сјећа… “Ко на брдо ак’ имало стоји, више види но онај бод брдом.“ Ту му је и мјесто, јер са творцем другује. “Без муке се пјесма не испоја, без муке се сабља не сакова.“
Сања Богавац Живковић
