Патријарх Дечани 1

Посјета Његове Светости Високим Дечанима и српска народна епска пјесма „Зидање Високих Дечана“

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посјетио је у четвртак, 29. јуна 2023. године, у подневним часовима у манастир Високе Дечане.

 

После дочека Његове Светости од стране дечанског братства предвођеног високопреподобним архимандритом Савом, патријарх Порфирије се помолио пред моштима Светог краља Стефана Дечанског. У пратњи Његове Светости били су преосвећена господа епископи рашко-призренски Теодосије, марчански Сава, јегарски Нектарије и топлички Петар, као и високопреподобни архимандрит Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије, и протођакон Радомир Врућинић, ректор Богословије Светог Саве у Београду.

Патријарх Дечани 7Патријарг српски г. Порфирије је у дечанској светињи, поред моштију Светог Краља Стефана Дечанског, замонашен у чин мале схиме од свог духовног оца његовог преосвештенства Епископа бачког г. др Иринеја Буловића на Томину недељу 1985. године.

У част доласка Његове Светости Архиепископа Пећког, Митрополита Београдско-карловачког и Патријарха Српског г. Порфирија, на Косово и Метохију и у манастир Високе Дечане, 29. јуна 2023. године, објављујемо српску народну пјесму „Зидање Високих Дечана“. Пјесма је првобитно објављена у часопису Братство, број II; год. 1888, стр. 120-124; Часопис друштва „Свети Сава“ Београд.

Нека благослов Господњи, и благослов косовско-метохијских светиња, Светих архиепископа пећких, Светог великомученика Цара Лазара Косовског, Светог Стефана Дечанског Чудотворца, Светог Великомученика Цара Лазара Косовског, Светог Јоаникија Девичког и свих Светих мученика и новомученика косовско-метохијских буде на нашем стардалном народу на Косову и Метохији и широм српских и поморских земаља и на све људе добре воље свуда у свијету. Амин Боже.

 

ЗИДАЊЕ ВИСОКИХ ДЕЧАНА
(Српска народна пјесма)

 

Вино пије српски краљ Стеване,
У Призрену, своме Цариграду,
А са сином сцојим, цар Степаном.
Вино пише, славно говорише:
Све о царству и њину господству,
А како ће боље царовати,
Царовати и господовати.
Ал говори силни цар Степане:
„Ој мој бабо, српски краљ Стеване!
Оди бабо, да се дијелимо:
Не можемо оба царовати,
Царовати и господовати!
Раздвојимо на Призрену царство,
Подвојимо царство и господство,
Подвојимо седам кула блага,
Подвојимо земље и градове,
Подвојимо лафе и тимаре.“ –
Ал говори српски цар Стеване:
„Зашто, сине, да се дијелимо?
Шта с у царству, пожелио сине?
У честиту дому Немањића
Доста царста, доста и господства,
Доста пива, доста и јестива!
Ако си се слакомио, сине,
Ти да узмеш на Призрену царство, –
На поклон ти царство и господство!
И на поклон земеље и градови,
И на поклон седам кула блага,
И на поклон народ Србадија!
На поклон ти и земља Бугарска,
На поклон ти и Македонија,
Црна Гора, па и Арбанија;
На поклон ти и Сријем и Босна,
И Приморје, па и Далмација!
– Од тога ти ништа тражит нећу;
Но ти Божји аманет ја дајем:
Чувај народ као своју главу.
Да ти своју не изгубиш душу.
Ђе год нађеш цркве обаљене,
Свуд остави од царева блага,
Да се граде пребијеле цркве,
И подижу свети намастири.
Ђе год нађеш воду у планини,
Свуд остави од својега блага,
Да се вода води из планина,
И доводи, сине, у шехере,
Да је пију болни и невољни,
Да угодиш светој вољи Божјој,
Да те народ свагда благосиља.
Кад год градиш какву задужбину,
Све намјењуј за својега здравља
И за здравље и за своју душу,
Као што су први Немањићи.
– Од свега ти ништа тражит нећу,
Те поклон ми, то село Дечане,
Та Дечане, више Истинице,
Код студене, код воде Бистрице,
Међу Пећи међу Ђаковицом:
Хоћу царе манастира градит.
и поклон ми седму кулу блага:
Да уз цркве и конаке градим,
Да се народ има гдје склонити.“
Кад то зачу силни цар Степане,
Од земље је на ноге скочио,
Капу скида, до земље се свија,
И пред оцем земљу пољубио,
Пољуби га у скут и у руку. –
Сузе рони од веље радости:
„Гради бабо, честито ти било!
Гради цркву, какву ти је драго:
Немој наше зажалити благо.“
Ал говори српски краљ Стеване:
„Хоћу градит бела манастира,
Темељ ћу му од сребра градити,
А диреке од бела карловца,
А покрит га жеженијем златом;
Да је висок, да га вишек нема,
Да је сјајан, да га љепшег нема,
Да га нигдје у свијету нема;
Нек се знаде царска задужбина:
Нек се знаде е смо царовали!“
Кад то чула сестрица Јелена,
Три пута се пред братом преклања.
Љуби њега у десницу руку,
Па је њему тихо беседила:
„О мој брате, српски краљ Стеване,
Немој таквог манастира градит,
Не казују л књиге старо-стојне:
Хоће Турци преузети царство;
Неће ни се одржати црква,
Одржати у Турскоме царству!
Хоће Турци развалити цркву,
Покупити срму и позлату:
Од срме ће рахтове градити,
те китити коње седленике,
А од злата булама ђердане,
Тер китити своје вјерне љубе.
Но ти гради бјела манастира:
Темељ гради од студен-камена,
Од мермера бјело-џефераста,
А диреке од бјела мермера;
И покриј је тешкијем оловом;
Јер то Турци ни гледати неће;
Тако ће се одржати црква,
Одржати у Турскоме царству.
У њој ће се пјеват литурђија,
И купит се народ Србадија!“
Тако краљу гради манастира,
Манастира насред Метохије,
Те сакупи хиљаду мајстора;
Он га гради за седам година;
Темељ гради од студен-камена;
А диреке од бјелог мермера,
И покри га тешкијем оловом,
Те је виши, да га вишег нема,
Нашара га, да га љепшег нема!
У њему се пјева литурђија,
И купи се народ Србадија!
како тадер, тако и данске!
И пјевала за дуго, за много!

мр Александар М. Вујовић,
професор Богословије Светог Петра Цетињског
и уредник катихетског програма Радио Светигоре