Sveti Sveštenomučeniče Ruvime, Maksime, Vasilije, Mihailo i Dimitrije, zajedno sa ostalim postradalim monasima prevlačkim, Ispovednici Pravoslavlja, čudotvorci i miomirisni krinovi nebeski, pune mira masline, rukom Božijom u Večnosti zasađene, ukrasi i svetionici vere naše, molite se Gospodu da spase i pomiluje duše naše. (tropar)
„Gospod Hristos dao nam je spasonosne izvore: mošti svetaca, koje raznovrsno izlivaju blagodat, koje ispuštaju mirisno miro. I neka niko ne posumnja u to! Jer ako je iz stenovitog i tvrdog hrida potekla u pustinji voda (II Moj 17,6), kada je to Bog želeo, i iz čeljusti magarčeve za ožednelog Samsona (Sud 15,18-19), onda zar je neverovatno da iz mučeničkih moštiju izobilno teče mirisno miro? To nije neverovatno bar za one koji znaju o Božjem svemogućstvu i o proslavljanju Njegovih svetih.“ Sv. Jovan Damaskin: Tačno izloženje pravoslavne vere, knjiga IV, gl. 15
Stvaranje nije za Boga minulo u bezdanu vremena, nego je trajno od-događanje. Sam čin stvaranja se očigledno neprestano zbiva. Uprkos tome, sva prirodna čudesa, nevernika nikada ne dovode do vere, kako svedoči Dostojevski. Prirodna čudesa su, u stvari, prirodni zakoni po kojima sve pojave imaju svoj uzrok, a uzroci svoje posledice i da se sve događa na prirodan način.
Otac Justin Popović, pozivajući se na, čini mi se, sv. Avgustina Iponskog, kaže da čudesno umnoženje hlebova nije bilo ništa začudnije od onoga što se događa u bilo kom pšeničnom zrnu. Sve je iznova izvedeno iz ničega. Ne postoji ništa normalnije nego da Bog čini čudesa. S druge strane, mnoge slučajnosti koje ne znamo da objasnimo nazivamo čudom, međutim uvek se ispostavi da je reč o onim slučajnostima koje ne možemo da svedemo na Aristotelovu, odnosno Euklidovu ravan razmišljanja, neuobičajenu pojavu.
Iz toga proističe da slučajnosti nema, već iza uobičajene i neuobičajene slučajnosti uvek je volja Božja – proviđenje Božje. I ovo obretenje, nalaženje i mirotočenje moštiju Svetih mučenika prevlačkih je proviđenje i ono je na naše dobro. Mi, koji smo u filosofiji zavedeni uz Aristotela i njegova načela logike, fizike i metafizike, u čudesnim događajima ne prepoznajemo proviđenje Božje, već mu se opiremo. Kada bismo se pak pokorili volji Božjoj, sva i najsitnija zbivanja u životu dobila bi svoj čudesni smisao pod okriljem proviđenja.
U pogledu fizičkih zakona, pa i u pogledu sva tri zakona termodinamike, ništa ne možemo promeniti, dok se u duhovnim zakonima javlja i taj remeteći činilac – greh, koji nas udaljuje od sklada sa celim kosmosom i Božjom voljom. Sve sledi Tvorca, osim čoveka. Prorok Varuh reče: „On pošalje svetlost, i ona, gle, pođe; natrag je zovne, i dršćući ona ga posluša. Zvezde mu veselo sjaje na svojim postajama; zovne ih, i one mu odgovore: Evo nas! – i radosno sjaje svom Tvorcu“ (Var 3,33-35).
U Prevlaci Svetog Mihaila, slično kao kod proroka Jezekilja u Dolini plača i smrti, od pamtiveka su mnogi prozirljivci u vizijama videli poluostrvce od sasušenih ljudskih kostiju. Pored bokeljskog pesnika Mirka Kostića, mnogi su se Grbljani i Bokelji od pamtiveka pitali kao Psalmopevac:
„Eda li ćeš na mrtvima činiti čudesa? Ili će mrtvi ustati i tebe slaviti? Eda li će se u grobu propovedati milost tvoja, i istina tvoja u truljenju? Eda li će u tome poznati čudesa tvoja, i pravdu tvoju gde se sve zaboravlja“ (Ps 88,10-12).
U vaskršnjoj poslanici patrijarha Pavla za 1997. godinu, nalazimo odgovor: „I danas bi mnogi odgovorili: mrtve kosti ne mogu nikada oživeti. Ali nije tako mislio naš Stvoritelj, Čija je reč prilikom stvaranja sveta i čoveka stvaralačka: „Jer On reče, i postade; On zapovedi i pokaza se“ (stih na Slava… 1. antifona Stepena 4. glasa), i život se vraća u sasušene kosti. Sveti Prorok je vrlo brzo bio u prilici da u viziji gleda kako suve kosti, u koje se vratio dah života, ustaju u punoj snazi, a „bejaše puno kostiju“ (Jez 37,1).
Obretenje ili otkrivanje, odnosno pronalaženje svetih ( Lučeničkih miomirisnih moštiju, uvek budi najveće nade u iščekivanju opšteg vaskrsenja, jer mi verujemo u vaskrsenje mrtvih, u vaskrsenje duše i tela. Opšte vaskrsenje će se dogoditi prilikom drugog dolaska Gospoda Isusa Hrista koga očekujemo.
0 pouzdanosti tih nada inventivno piše sv. Kirilo Jerusalimski, bogato osvetljen i duhovnom i intelektualnom svetlošću: „Nada u vaskrsenje jeste koren svakog dobrog dela; iščekivanje nagrade snaži dušu za vršenje vrline. Svaki je podvižnik spreman na podnošenje truda, ako se nada nagradi za taj trud… Svaka duša koja ne veruje u vaskrsenje prepušta se propasti. Ko veruje da život ostaje za vaskrsenje, taj se brine za ovu odeću duše i ne skrnavije bludnošću. Naprotiv, onaj koji ne veruje u vaskrsenje, prepušta se nečistoti zloupotrebljavajući svoje telo kao stvar koja njemu ne pripada. Stoga je vera u vaskrsenje mrtvih velika pouka i opomena Svete Jedine Saborne Apostolske Crkve, velika i potrebna, kojoj se mnogi opiru, iako je dokazano da je istina. Grci se bore protiv njega, a krivoverci mu izvrću smisao: Prigovor ima razna lica, dočim istina ima samo jedno“ (Satechesae mystagogicae 18,1; sa latinskog I. Đ).
Bez ikakvog ulepšavanja i pobožnog preterivanja, takoreći eksperimentalno, od običnih kostiju razdvojile su se mošti pre svega po liturgijskom, svetotajinskom epifenomenu mirotočenja ili osmogeneziji. Pored miomirisa koji je rosio iz moštiju, u duhu predanja uzete su u obzir i one kosti koje su delimično ili potpuno prevučene pergamentskim tkivom. Pomenuta konzervirana koža je naročito dobro očuvana u stanju osušenja na jednom čelu.
Živimo u poslednjim vremenima, a to je, u stvari, vreme izlivanja Duha Svetoga, pa „ovo mirotočenje blagodati Božje“, kako je izlivanje mira iz moštiju mučenika prevlačkih nazvao episkop budimski Danilo Krstić, verovatno se oslanjajući na apostola Pavla: „A hvala Bogu koji nam svagda daje pobjedu u Hristu Isusu, i kroz nas javlja miris poznanja svojega na svakom mjestu; jer smo mi Hristov miomir Bogu među onima koji se spasavaju i među onima koji propadaju: Jednima miris smrti za smrt, a drugima miris života za život“ (II Kor 2,14-16)… Čulo mirisa može biti povod i smrti (grehu) i životu (vrlini).
Ovaj mistični epifenomen mirotočenja, osmogenezije, nam je dat radi osveštanja duše i tela i da se proslavi Bog u svetima svojim. Taj čudesni dar nazivamo harismom, blagodaću (I Kor od 12. do 14. glave i Rim 12-14). Na ovom svetilištu su se još od starine događale harisme viđenja, javljanja, pa i levitacije, odnosno lebdenja tela bez fizičke podrške i javljanja svetlosnih pojava kao što su oreol ili nimbus. Osmogenezija je, po Ocu Justinu Popoviću, znakovlje svetačkih vrlina svetaca, a po sv. Amvrosiju Milanskom u pitanju je „otvaranje nozdrva“ da bi se udisao miris večne pobožnosti.
Čudo je ikona i kao takvo, čudo je znak koji nam pokazuje Put. Čudo je rasplet prividno neprozirnih i nepovezanih uzroka. Ono je i prekid sa zakonima prirode i to osnovnim Mendeljejevljevim prirodnim zakonom. U samom čudu je belodano jasno daje Božja sloboda apsolutna. Čudo je, po rečima episkopa budimskog Danila, otvor kroz koji Bog otvara višu realnost. Zato je čudo blagovesti nešto što će Bog učiniti. Ono je otvor za ono što je pred nama, što je u nama i što je iznad nas. Ono je uvek proročko, a u tome proročkom je njegova suština. Reč je o prodoru u budućnost.
Jeromonah Ilarion (Đurica)
(Iz knjige „Prevlaka Svetog Arhangela Mihaila – Humak srpske duhovnosti“, izdanje Srpska sveštena carska lavra Svetog arhangela Mihaila – Prevlaka, Tivat, III dopunjeno izdanje, 2000.)
* * *
Sveti Sveštenomučenici i Mučenici Prevlački, na dan hramovne slave od Latina otrovani, kao rascvetali pupoljci dušom k Nebu uzleteli. Celim bićem Hrista Boga prigrlili, i od punoće te ljubavi na nas miro izlivate. Nekada na zemlji veru ispovedavši, sada nam sa Neba Raj svedočite nadzemaljskim punim ljepote miomirom. (kondak)
