Празник Светих царских мученика Романових, торжествено је прослављен у манастиру Дајбабе.

Светом Литургијом, која је служена код спомен обиљежја царским мученицима Романовим, началствовао је протојереј Игор Балабан, уз саслужење: протојереја Жељка Ћалић и Мирчете Шљиванчанина, јеромонаха Никона (Кокотовића), игумана манастира Доњи Брчели, јереја Блажа Петровића и Дејана Томовића и јерођакона Анастасија из манастира Заграђе (Епархија будимљанско-никшићка), те учешће вјерног народа.

Сабранима на празничном богослужењу бесједом се обратио протојереј Игор Балабан.

” ’Сваки који вас убије мислиће да Богу службу чини, да Богу службу приноси’, вели Господ својим ученицима. ’Такво вријеме долази да ће вас прогонити и мислиће кад вас убијају да Богу службу чине’. То је судба свакога хришћанина, а особито оних који су се удостојили мученичких вијенаца. Такве дивне хришћане управо данас прослављамо – цара Николаја, царицу Александру, принцезе Татјану, Марију, Анастасију, Олгу и царевића Алексеја, који су сви у једну крв убијени, у име оних који су збиља мислили да богу лажноме, богу своје идеологије, службу чине”, бесједио је отац Игор.

Он је скренуо пажњу на то да се на мјесту страдања царске породице Романов, у кући инжењера Ипатијева у Јекатеринбургу, које је тада сравњено са земљом, сада налази Храм на Крови.

”У Храму на крви мученичкој сада се служи правоме Богу. Служи се ономе Богу коме је служио и цар Николај II и његова породица, не служи се више лажним боговима у чије име је извршено њихово убиство. Ти лажни богови су прошли, људи који су се клањали тим боговима су престали њима да се клањају, један добар дио њих је то замијенио са некаквим другим боговима овога свијета, лажним боговима, а било је, Богу хвала, и оних који су се кајали после те идеологије па су се кајали и за такав страшан злочин као што је овај – убиство невиних људи.”

Појашњавајући логику хришћанског живота кроз тумачење Господњих ријечи ”имаћете невоље у овом свијету, јер свијет у злу лежи” а са друге стране ”јарам је мој благ и бреме је моје лако”, он је рекао да Господ не обећава лак живот онима који га слиједе, али да често оно што ми људским очима видимо као невољу и патњу, Господ уреди да буде добро и корисно за нас.

”Мученици Романови су лично много пострадали, али с друге стране Господ је дао да се сада прослављају с краја на крај Васељене. Ко би рекао? Они који су њих убили, сада се о њима говори као убицама и злотворима, а они који су били жртве, у које је тада упирао прстом свако ко је хтио и свако ко је могао, а свако је могао да пљуне на њихов спомен, е сада те жртве се прослављају скраја на крај Васељене, па и у својој домовини су добили велики удио части и поштовања. Све се окрене, нама се чини да је све за вазда, оно како се ми затекнемо у свијету, да ће то вазда тако бити. Неће, као што видите, окрену се ствари. Тако и Бог окреће на добро све, па и ту несрећу је окренуо да буде на благослов свима нама”, рекао је отац Игор.

Он је нагласио да је Црква Христова живјела и прије цара Константина и да живи и живјеће и послије цара Николаја II Романова и послије свих тих великих људи које прослављамо као свете, прослављајући преко њих самога Господа ”који њих чини светима и благословенима и који може свакога од нас да начини светима и благословенима, ако ми то хоћемо”.

”Не тражи се од нас да дајемо главу као Николај и његова супруга и дјеца. Од нас се тражи само да идемо за Господом и да се не предајемо духу овога свијета. Да се не предајемо свакој моди овога свијета која се запати у неко вријеме, него да идемо путем Христовим. А пут Христов је пут мученички. Било да дајеш крв и главу своју, било да се одрекнеш нечега у своме животу, увијек је то пут мученички”, закључио је отац Игор Балабан и пожелио да сви останемо на трагу мученичком, на којем је, како је казао био и Свети Симеон Дајбабски у своме монашком животу, како би нас Христос у последњи дан када дође препознао као своје вјерне синове и кћери и населио нас у царство Своје.

На крају Свете службе Божије освештани су славски приноси и преломљен је славски колач, а потом је славско сабрање настављено за трпезом љубави коју је припремила домаћица славе, сестра Марија Ћеранић са породицом.

Љепоти празничног сабрања допринјели су појањем за славском трпезом и чланови музичке породице професора Василија Васиљева, те народни гуслар Жељко Вукчевић.