U navečerje praznika kada naša Sveta Crkva proslavlja Svetog Spiridona Čudotvorca, kao i nedjelju drugu pred Božić, nedjelju Praotaca, u subotu, 24 decembra 2022. godine, nakon prethodno odslužene Večernje službe sa Petohljebnicom koju je služio Njegovo Preosveštenstvo Episkop novobrdski Ilarion, vikar Njegove svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija, sa sveštenstvom i vjernom narodom, u Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja u Podgorici, uslijedilo je predavanje koje je održao u kripti Hrama na temu: „Razrešenje pred Božić”.
Ovo predavanje četvrto je u nizu iz ciklusa predavanja u toku Božićnog posta u kripti podgoričkog Sabornog hrama, po blagoslovu Visokopreosvećenog Mitropolita crnogorsko-primorskog g. Joanikija.
Sve priusutne u prilično popunjenoj kripti podgoričkog Sabornog hrama pozdravio je protojerej Nikola Pejović zablagodarivši svima na prisustvu i izdvojenom vremenu da upravo svojim dolaskom upriliče jedno ovakvo veče.
Nakon uvodnih riječi prote Nikole, riječ je uzeo Preosvećeni Vladika Ilarion koji se u uvodnom dijelu predavanja osvrnuo na značaj samog povjerenja i imanja vjere u čovjeka u bližnjeg, naglašavajući da time dolazimo do Onoga u koga zapravo trebamo prvenstveno da vjerujemo:
„Ne možemo da verujemo sve ljudima, ali možemo da verujemo u ljude. Ja se trudim da verujem u čoveka. Treba da verujemo u čoveka da bismo u dubini njegovog bića došli do Onoga zapravo u koga treba prvenstveno da verujemo, a to je živi Bog”.
„Jedino kad kapituliramo možemo da se spasemo, jedino kada se predamo drugome, predamo živome Bogu, koji je živ u saboru svetih, a i živome čoveku u čijoj dubini je Bog”. – rekao je on.
Vladika Ilarion je potom naglasio da nije strašno pogriješiti i da je sasvim prirodno iz grešaka učiti, te da prosto treba biti odvažan i hrabar, jer kad se lomimo, lomimo se pod sopstvenom veličinom:
„Ljudi uz grešaka uče, nemojte da se stidite, nije strašno izblamirati se. Meni je to jedan veliki blagoslov, mnogo sam se puta obrukao u životu, tako da mi to sada ne pada teško, nekad to vidim i kao prednost. To je početna tačka, kada shvatiš da si jednom makar ispao idiot u životu, to je rasterećujuće. U principu imam problema u komunikaciji sa neidiotima, čovek koji makar jednom u životu nije svestan da je nekad ispao idiot mislim da ima ozbiljan problem i sa takvim ljudima je teško ostvariti komunikaciju”.
,,Mi se svi lomimo pod teretom svoje veličine, nas naša veličina uništava, znate ono kad se kaže da je čovjek postradao od značaja. Neka nas Bog sačuva od toga.” – besjedio je Vladika.
On je potom naglasio da Crkva proslavlja u drugoj nedjelji pred Roždestvo Hristovo nedjelju Praotaca, kao i praznik majki – Materice:
„Bliži se Božić i ove pripremne nedjelje pred praznik Roždestva Hristovog jesu nedelje razrešenja. Ali šta sam želeo time da kažem? Prošle nedjelje smo slavili Detince, danas su Materice i želim da čestitam svima majkama ovaj praznik. Jer kako govori Vladika Nikolaj: ,,Majka je najbliže biće Bogu”. Majka je najveća svetinja.”
Vladika Ilarion je akcentovao da jedino kada se Bogu pokoravao mi zapravo oslobađamo i stičemo slobodu:
„Kako se i pominje kod apostola, skupo smo kupljeni i ne treba nikome da se damo u pokornost. Nikome drugome ne treba da se pokorimo osim živome Bogu koji je Bog slobode. Kada se njemu pokoravamo onda se zapravo oslobađamo zato što je pokorovanje Gospodu širenje našega bića. Pokorovanje bilo kome, bilo čemu drugom je nešto što nas porobljava. Pa i kad ukazujemo počast i poštovanje ljudima mi to ukazujemo zato što kroz to dešavanje, kroz to zajedničarenje, kroz to davanje počasti se dešava tajna živoga Boga kome se klanjamo. Govorimo ,,otac” svešteniku ne zato što je on otac sam po sebi nego on manifestuje, reflektuje tajnu predvječnog očinstva u službi sveštenstva. Sveštenik se okreće ka oltaru, kao dete, uzdiže detinje ruke ka Bogu i prima Utehu od našeg Oca Nebeskog, da bi tu Utehu preneo onima koji od njega ištu. Zato smo oci uslovno, a jedan je Otac, zato i kaže Gospod u Pismu: ,,Ne zovite nikog ocem”.
On je zatim posebno naglasio da je važno da svoje srce bez obzira na strahove i pređašnja iskustva koja su rezultirala zatvorenšću damo Gospodu Bogu, jer Gospod je i došao u ovaj svijet, rodio se da bi to naše srce pomilovao:
„Dajmo svoje srce Bogu. Kako je govorio Sveti starac Pajsije Svetogorac: ,,Postoji jedna planeta u svemiru i na toj planeti postoji biće – čovek. I taj čovek ima jedno parče mesa u sebi. Gospod želi samo to da mu damo, a mi to držimo vezano u dubini i čuvamo ga”. Znamo da je u srcu tajna, u srcu je bogatstvo, pa ga kao onaj sluga lenji držimo u ubrusu i zakopamo u zemlju, misleći da ćemo da izgubimo nešto ako srce svoje damo. Teško je da se daje srce zato što smo mnogo puta bili ranjeni kada smo davali svoje srce. Ne jednom od malena se dete neko sa osmehom i nadom zatrčalo nekome u susret pa je doživelo onaj hladni zid ispred sebe ili nešto još i gore. Onda se dete uči da se čuva i zavezuje se, jednom, drugi put, treći, četvrti ko zna koji put. Mi te čvorove u svome srcu nosimo. A onda se desila ta prevelika tajna da je došao Gospod Bog da to srce pomiluje, došao Bog u ovaj svet da bi se rodio”.
Vladika Ilarion se je u drugom dijelu svog izlaganja naveo prvi lijek za rezrešenje, a to je kako vladika navodi uprvo vjera:
„Prvi lek za razrešenje čvora je vera. Sve što ti se dešava u životu, svaka okolnost ako je sve od Boga, ako je Bog u svemu onda je sve to u osnovi dobro. I ono teskobno i ono teško i ono neprijatno je zapravo dobro, sve što ti dolazi jeste jedna nova prilika da odrešiš jedan čvor u svome biću i da počneš slobodnije da dišeš. Kakva je to vera? To je dobra vera, blaga vera – Jevanđelje. Sve je dobro što se dešava tebi, nema ničega lošeg osim greha, a greh to je odvajanje od Boga. A ako osećamo teskobu i neprijatnost i promašaj onda čovek slobodno može da kaže i to je dobro jer makar postajem svestan bolesti koja je u meni pa ću uz Božiju pomoć da je iscelim. Dakle vera je prvi lek”.
Kao drugi lijek ka razrešenju on je podvukao revnost i trud koji je čovjek potrebnio da prinese budući da se nedjelatna vjera troši sama od sebe i nestaje:
„Drugi lek jeste iskorak, pokret, revnost, trud koji čovek mora da učini, može mnogo nas da kaže verujemo, ali, nedelatna vera se troši sama od sebe, nestaje. Vera mora da bude delatna, čovek mora da preduzme nešto, mora da hodi putem spasenja. Zato pto je život u Bogu, život na putu spasenja je neprekidan hod, mi smo neprekidno na putu, neprekidno koračamo, neka unutrašnja dinamika se dešava pored ove spoljašnje. E sad da li ćemo ići u pravome smeru, ili ćemo Bogu da okrenemo leđa i da se udaljujemo od Njega, to je na nama”.
Vladika je potom ukazao na to da je veoma važno nikada ne odustati od Gospoda, jer Gospod nikad ne odustaje od nas, štaviše kako Vladika Ilarion dalje navodi, čak i na mali trud i volju koju prinesemo, Gospod odgovara po ljubavi i milosrđu preizobilno:
„Kada okrenemo leđa Bogu tada osećamo muku i teskobu i tražimo izgovor za taj greh. Loše nam je, ali, neko je drugi kriv što nam je loše. Mi treba pre svega da znamo da je sve dobro i da učinimo prvi korak, makar jedan korak, pa će Gospod da učini deset. Mi idemo, vraćamo se, skrušeni ka Bogu, a Gospod po onoj Jevanđelskoj priči nam hita u susret. I zaista mogu da posvedočim da to zaista tako biva. Nešto minimalno čovek da učini, jedan pokret ka Bogu, pa i kada je u trenucima pada i beznađa, pa i tada kaže: ,,Gospode, to sam što sam ali i dalje ne odustajem od Tebe, nikad neću da odustanem od Tebe!”
On je naposlijetku poseban osvrt dao na djela ljubavi koja je nazvao najčudesnijom tajnom postojanja koja zaista do kraja i bez ostatka olobađa našu ličnost ali i razriješava našu tjeskobu:
„Dela ljubavi su najčudesnija tajna postojanja, delo ljubavi je ono kada želiš da si sa nekim a ne znaš zašto. Nemaš jedno pravo objašenje, pa i kada ga imaš i kad ga izgovoriš osećaš kako ta tajna gubi na snazi, kako je devalviraš. Nego jednostavno želiš da si sa nekim iz zapravo neshvatljivog razloga i onda činiš milosrđe i čovek tek tada zapravo izlazi iz sebe. Tek u takvim trenucima se čovek rasterećuje. Zato je ljubav lek, zato što nisi u sebi, više nisi u svojim teskobama, u svojim problemima, nisi u svom u unutrašnjem svetu, nego se baviš drugim na neko najblagosloveniji način daješ se drugome. A što se više daješ drugome to si življi. Problem svih nas je često što smo u tom nekom našem unutrašnjem svetu i nekom svojim problemima i pokušavamo te probleme da razrešimo a zapravo treba da se izvežbamo u toj smelosti da sa verom krenemo u susret drugome, napravimo taj iskorak ka drugome, da to podrazumeva koračanje ka živome Bogu i ka tvojem bližnjem. To je ono što treba svakog dana da se vežba i što razrešava našu teskobu. Ali da bi to mogao čovek treba da prežali sebe, da prežali svoju dušu”.
Vladika Ilarion je potom zaključio da je veoma važno da baš u ovom užurbanom životu koji živimo iskoristimo priliku da se posvetimo toj tajni koja se zove čovjek i koja nam dolazi u susret:
„Zato u ovom užurbanom životu iskoristimo priliku te tajne koju zovemo čovek koji ti prilazi u susret da mu se posvetimo da bi skinuo ti neko breme sa svoga srca. Mnogo sam se puta ogrešio o ljude, onda kada nemaš vremena i nekako me Bog mnogo puta poučio. Takve sam divne pouke od ljudi dobijao, od jednostavnog sveta na Kosovu i Metohiji koje me zapravo formiraju, menjaju, ti ljudi te vaspitavaju, ali moraš naći vremena makar malo, moraš imati vere u njega u tog čoveka da i kroz njega Bog govori”.
On je potom poručio da se vježbamo u tome svakog dana, da vidimo jedni druge tražeći jedni u drugima tajnu Boga, ukazujući da ćemo upravo tako u tome naći i razrešenje mnogih čvorova koji su na srcu i duši, a koje nosimo u tjeskobi:
„Vežbajmo se u tome da vidimo jedni druge, da se zagledamo jedni u druge i da tražimo tajnu Boga i u tome da nađemo razrešenje! Episkop znači onaj koji nadgleda, koji nadzire, kontroliše život Crkve. Ali zapravo, negde bi najblagoslovenije bilo da episkop bude onaj koji pre svega vidi ljude, koji vidi te ovce slovesne a i onda one njega poznaju. To je to delo ljubavi, kada prepoznaš brata i sestru u nekom magnovenom trenutku, kada se molimo zajedno, hleb lomimo zajedno, kada slavimo zajedno, kada se smejemo, pevamo, plačemo zajedno, da delimo svoj život jedni sa drugima”. – zaključio je Vladika Ilarion.
Boris Musić
