Sveti Jovan Zlatousti

Prenos moštiju Svetog Jovana Zlatousta

Ime: Prenos mostiju Sv. Jovana Zlatousta; Opis: Prenos moštiju Svetog Jovana Zlatousta Tip: audio/mpeg

Pošto prođe trideset godina od prestavljenja u jermenskom gradu Komanu velikog učitelja vaseljene, patrijarha carigradskog, svetog Jovana Zlatousta, presveti Prokl, nekadanji učenik svetog Zlatousta, zatim patrijarh carigradski, praznujući godišnji praznik njegov u Velikoj Crkvi carigradskoj, održa govor u spomen svoga duhovnog oca i nastavnika, dostojno veličajući Božjeg ugodnika. Tada on reče: “Niko ne može kako treba pohvaliti Jovana, osim kad bi se sada javio jedan drugi takav Jovan. Praznik njegov, kao ogromna reka njegovih bezbrojnih trudova, podviga i učiteljstva, napaja duše vernih. Iz njega sijaju zraci Božje blagodati. I ti zraci jednome blistavo objavljuju sunce Božanstva, drugome pokazuju triumf Pravoslavlja nad jeresima, trećem obznanjuju propast idola, četvrtom obelodanjuju poraz zablude, petom ispravljaju veru i narav, šestom obasjavaju nebeske vence. O, arhijereju, čiji je praznik kao vazduh ispunjen miomirom! O ime Jovanovo, ti si saglasno sa delom! O prezime Zlatoust, ti jasno pokazuješ kakav je on bio propovednik reči Božje! O jeziče, uzvišeniji od neba! O učitelju, koji evanđelskim gromovima vladaš! Ovo je Jovan koji je, kao Jovan Preteča Gospodnji, pokajanje propovedao. Onaj – propovednik, ovaj – truba. Onaj – nepokolebljiv, ovaj – nepobediv. Onaj – devstvenik, ovaj – čistote zaštitnik. Onaj u pustinji krštava, ovaj u gradu mreže baca. Onaj izobličavaše preljubočince, ovaj nepoštedno karaše grabljivce. Onaj u tamnicu vrgnut, ovaj u progonstvo poslat. Onome glava otsečena, i ovaj željaše da takvu smrt podnese za istinu. Mnogi podvizi ovoga behu na zemlji, zato su mu mnogi venci na nebu. Jovan sa svetim apostolom Pavlom sada kliče: Hristov sam miomir! Jer svako mesto očisti od zablude kao od smrada: U Efesu obmanu Mida Progna; u Frigiji majku lažnih bogova bezdetnom učini; u Kecapiji javne kuće uništi; u Siriji bogoborne zbornice ukinu; u Persiji seme pobožnosti poseja. Svuda pravoslavnu veru ukoreni, propoveđu sav svet bogopoznanjem ispuni. Napisavši knjige, on svuda mreže spasenja razape. Sa Jovanom Bogoslovom on o Reči Očevoj bogoslovi. Sa Petrom pobožno veroispovedanje zasnova. Sa ribarima mreže Pravoslavlja u svet vrže. O Jovane! život tvoj zaista beše pun muka, ali je smrt tvoja česna, grob tvoj slavan, nagrada tvoja velika!

Dok je sveti Prokl tako u crkvi besedio, narod čije je srce gorelo ljubavlju prema svetom Jovanu Zlatoustu, nemade strpljenja da sačeka kraj besede, već svi gromko kao jednim ustima stadoše moliti svetoga Prokla, da što pre svete mošti Jovanove prenese iz Komana k njima u Carigrad. I veliki žagor dugo potraja u crkvi, tako da patrijarh nije bio u stanju da besedu dovrši.

Po završetku bogosluženja presveti Prokl odmah ode kod cara Teodosija, sina Arkadijevog a unuka Teodosija Velikog. I savetujući mu da prenese česne mošti Zlatoustove, on govoraše: “Vrati, care, onoga što te evanđelski rodio svetim krštenjem, i svetiteljskim rukama, kao nekada starac Simeon Gospoda, držao. Crkva ti dovikuje: “Krasota se moja naruši, usta se zatvoriše, lepota se pomrači. Divlji vepar raščerupa pastire mojih ovaca zlatoustovskih, i pagubni zverovi pojedoše plod usta mojih. Oskvrnavi zavist svetinju služitelja mog, kao u lugu sekirama ga otsekoše od mene, i u grob ćutanja ga zatvoriše. Rođaci po jeresi rekoše između sebe: Da zapušimo usta koja su tako mnogo govorila protiv nas! Osramotimo reči njegove, jer onda neće moći tako učiti, niti nam više odvraćati. Dokle će me, care, neprijatelj ružiti Zlatousta radi? Vrati mi onoga koji beše sličan ženiku mom Hristu! Daruj meni, materi tvojoj, duhovnog oca tvog! Iako me je njega lišila tvoja mati po telu, no ti nemoj sledovati njenom nemilostivom srcu i zlim sklonostima, nego revnuj za svetinjom Duha, bez koje niko neće videti Gospoda. Evdoksija prođe, ali Crkva ostaje uvek. Ja sam tvoja večna majka. Obraduj mi srce, vrativši mi Zlatousta, da bi bila tvoja zastupnica pred Bogom. Stekni Zlatoustovu dušu za tvoju molitvenicu. Budi sin pravde, utvrđivan molitvom otačkom!”

Pošto mnogo ovakvih stvari izgovori caru od lica Crkve, car pristade. I biše poslani ugledni ljudi sa srebrnim kivotom u Koman, da veoma svečano prenesu otuda svete mošti svetog Zlatousta. Kad tamo stigoše, oni pokazaše carevu naredbu episkopu komanskom i narodu. I nastade u narodu velika tuga, i žalost, i plač, što se lišavaju tako velike duhovne riznice. I ne želeći da dadu svete mošti, mnogo roptahu, ali se ne mogahu odupreti carevoj naredbi. A kada carevi izaslanici htedoše da izvade svetiteljeve mošti iz groba, one se pokazaše teže od svakog kamena i od svake težine. Ni ogroman broj ljudi ne mogade ih maknuti. Iako se mnogo mučiše oko toga, ništa ne uspeše. Razumevši da svetitelj ne želi da se njegove mošti uzmu odatle, izaslanici hitno obavestiše o tome cara pismom. Car se posavetova sa presvetim patrijarhom Proklom i drugim svetim ljudima, uvide svoj greh, jer nije izaslanike poslao s molbom nego s naredbom da iz Komana uzmu svetog Jovana. I odluči da svetom Zlatoustu kao živome napiše pismo, moleći oproštaj za smelost, i moleći ga da blagoizvoli vratiti se na svoj presto, i uteši stado svoje. Napisa dakle svojom rukom ovo:

“Vaseljenskom patrijarhu i učitelju i duhovnom ocu, svetom Jovanu Zlatoustu, ja car Teodosije prinosim poklonjenje. Pošto smo, česni oče, mislili da je telo tvoje mrtvo kao tela ostalih umrlih, poslah ljude s naređenjem da ga brzo prenesu k nama. Ali želja nam se ne ispuni zbog moje nedostojnosti. Stoga ti sada kao živome šaljem ovu moju svojeručnu molbu, i sa verom molim za oproštaj meni i ljudima tvojim: oprosti mi onaj neumesni pothvat, pokrivši ga pučinom svoje mudrosti; oprosti meni koji se kajem ti koji si sve učio pokajanju; i kao deci koja vole oca, daj nam sebe, i svojim dolaskom obraduj one što te ljube. Daleko sam od svake pomisli da naređujem, nego te ponizno molim: dođi k nama! Nemoj me po drugi put vratiti posramljena, svečesni oče! Podari sebe onima koji žude za tobom. Dođi s mirom među svoje, i svoji će te s ljubavlju primiti.”

Pošto napisa pismo, car ga dade brzohodcima, naredivši im da otvore svetiteljev grob, da pismo polože na svetiteljeve grudi, pa da zatim održe svenoćno bdenije. Tako i bi. Kada brzohodci stigoše u Koman, oni staviše carevo pismo na grudi svetoga Jovana. I odsluži se svenoćno bdenije. Onda se carevi izaslanici kosnuše česnih moštiju, i svetitelj im se odmah dade, jer postade prirodno lak, kao što je i bio. I oni, obradovani time, izvadiše česne mošti iz groba i položiše ih u srebrni kivot. A beše tamo jedan ubog čovek, koji je bio hrom od zmijina ujeda, i živeo je pri crkvi proseći milostinju. On uze jednu krpicu iz svetiteljevog groba, protrlja svoju nogu, i odmah mu ozdravi noga, i on stade hoditi slaveći Boga. A sleže se sav narod sa svećama, da se poklone česnim moštima svetiteljevim. I sa mnogim suzama i ridanjem ispratiše svete mošti.

Krenuvši na put, carevi izaslanici pređoše veliko rastojanje, i stigoše u halkidonsko pristanište. A y susret beše izašao car sa celim senatom i patrijarh sa klirom, i ogromno mnoštvo sveta. I uđoše u lađu. A beše naročito spremljena carska lađa da primi česne mošti svetog Zlatousta. I unesoše u nju kivot sa svetim moštima. I kada se vraćahu u Carigrad, po Božjem promislu, iznenada se diže bura na moru, koja razbaca lađe na razne strane. A lađa, u kojoj beše kivot sa svetiteljeviad moštima, iako joj se užad pokidaše, plovljaše sama, nevidljivo vođena Božjom silom, i pristade uz breg, gde beše vinograd one udovice, zbog koga sveti Zlatoust podnese tolike muke i progonstvo. Na ovaj način svetitelj i posle smrti pokaza svoju revnost za pravdu, izobličavajući učinjenu nepravdu. I čim lađa sa moštima svetiteljevim pristade uz taj breg, odmah postade tišina na moru, i sve se lađe slegoše čitave, jer nijedna ne beše nastradala od bure.

Kada kivot sa moštima bi iznesen iz lađe na obalu, uzbudi se sav grad, i dođoše sa svećama i kadionicama i pesmama. Tada uzeše kivot i odneše ga prvo u crkvu svetog apostola Pavla. Zatim ga prenesoše u crkvu svete Irine. Tu car i patrijarh otvoriše kivot, i ugledaše telo svetiteljevo, a ono procvetalo lepotom i netljenijem, kao krin u bašti. I divan miris izlažaše iz njega. I skide car svoj purpurni plašt, rasprostre ga preko moštiju, i pavši na grudi svetiteljeve, sa suzama govoraše:

“Oprosti, sveti oče, nepravdu koja ti iz pakosti bi nanesena. I nemoj mene činiti odgovornim za greh moje majke, da ne bih zbog roditeljske svireposti patio ja. Iako sam sin tvoje goniteljke, ipak nisam kriv za zlo koje ti je učinjeno. No, oprosti joj greh, da bih se i ja očistio od njene ljage. Preklanjam moje carsko dostojanstvo k nogama tvojim, i svu moju vlast prepuštam tebi. Prosti onu što ti je glupim nasiljem nanela nepravdu, jer se kaje i moli oproštaj, mojim ustima govoreći ti sa smirenjem ovako: Seti se, oče, svoje poučne besede o nezlopamtljivosti, te ne pomeni sam zlo moje! Želim da ustanem iz greha, ali pruži mi ruku ti koji si rekao: Ako si jedanput pao, ustani, i spašćeš se! He mogu da podnosim tvoj gnev protiv mene, jer se evo i grob moj trese, potresajući kosti moje, i bojim se da me na Strašnom sudu Hristos ne liši da stanem s desne strane Njega. Mnoge si spasao svojim poukama, pa neka i ja jedina ne budem lišena tog spasenja. He ostavi mene koja vičem za tobom, nego me izbavi od neprijatelja mog đavola, jer me on nagovori da ti sagrešim, kao nekada Evu da sagreši Bogu. Nemoj se stalno gneviti na me, nezlobivi! Ti nisi bio zlopamtilo u truležnom životu; ne budi zlopamtilo i u netruležnom! Dok ja živeh vremenim životom, pakost ti učinih; a sada kada ti živiš besmrtnim životom, budi koristan duši mojoj. Slava moja prođe, i ništa mi ne pomože; pomozi mi ti, oče u slavi tvojoj, koju si dobio od Boga. I pre no što budem na Strašnom sudu Hristovom osuđena zbog tebe, oprosti meni neopravdivoj!”

Govoreći tako od lica svoje majke, car ne mogaše da prestane sa plačem, nego suzama kvašaše telo svetiteljevo, i sa strahom ga celivaše. Isto tako i presveti Prokl, s ljubavlju celivavši svetitelja, govoraše: “Hristoljubivi oče, sladčajši učitelju, ja sam čedo tvoje, tvoga duhovnog mleka odgoj. Kao što si pre mene bio pastir ti, tako si i sada ti pastir: moje ovce tvoje su, tvojom pašom dosada hrani se tvoje stado, i žudeći za tobom, ono neće da ide za drugim pastirem. Pokaži nam stoga lice svoje, i učini da opet čujemo glas tvoj”!

A sav narod iskaše da se samo dotakne česnog kivota svetiteljevog, i ne odlažahu od njega celog dana i cele noći. Sutradan položiše česni kivot u carske kolesnice, i veoma svečano odvezoše u veliku sabornu crkvu svetih Apostola. I kada ga uneše unutra, i postaviše na patrijaršijski presto, sav narod kao jednim ustima klicaše, govoreći: Zauzmi presto svoj, oče! – I vide patrijarh Prokl, i s njim mnogi dostojni ljudi, kako sveti Jovan mrtva usta svoja kao živ pokrenu, i progovori ovu arhijerejsku reč: “Mir svima!” – A dok se služila sveta liturgija, dogodiše se od svetih moštiju Zlatoustovih isceljenja mnogih bolesnika, i prestade da se trese grob carice Evdoksije koji se dotle dugo tresao.

I s veseljem i radošću položiše sveto telo svetog Zlatousta u svetom oltaru ispod žrtvenika, slaveći Hrista Boga, slavljenog sa Ocem i Svetim Duhom vavek, amin.

Prenos moštiju svetog Zlatousta izvršen je 438 godine na današnji dan.