Славни догађај који се прије више од 2000 година збио на гори Тавор, обележен је празнично у подгоричком Храму Светог Ђорђа под Горицом
Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, уз саслужење браће свештенослужитеља: протојереја-ставрофора Милуна Фемића, протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, протојереја-ставрофора Драгана Станишића, протојереја Јована Радовића и ђакона Луке Павићевића.
Певницу је пратио мешовити хор Цркве Св. Ђорђа, којим је управљао прота Јован Радовић.
Тумачећи данашње јеванђелско зачало, началствујући свештенослужитељ прота Гојко Перовић је казао да се Преображење Господње на гори Тавор, пред три ученика које је Господ повео са собом: Петром, Јаковом и Јованом, десило се да би се апостоли укријепили пред догађаје који ће да услиједити.
“Од једнога човјека од крви и меса, од њиховога Учитеља, Месије, кога су доживљавали као сина столара Јосифа… одједном је засијала таква свјетлост која се није очима могла гледати. Толико је била велика и снажна да апостоли нису могли ни гледати у то чудо, већ су просто попадали”, бесједио је о. Гојко.
Подсјетио је да су се поред тога чуда – Господа који сија, невиђеном свјетлошћу – појавила двојица људи, предака јеврејских, пророка из Старога завјета: Мојсије и Илија.
“А Свето писмо нас извијештава и за једнога и за другога светога човјека – за Мојсија да му се не зна гроб, а за Илију се тачно каже, да није ни умро, већ су га кола ватрена понијела на небеса. Дакле та двојица су свједоци. Питање је да ли уопште смрти има пред Богом и пред Божијим људима? Ми данас који празнујемо и Св. Илију и Св. Василија Острошког, слава му и милост, и Св. Петра Цетињског добро знамо и видимо то чудо; да и они људи којих се смрт званично дотакла, по тим неким медицинским критеријумима, да су живљи него ми, који на двије ноге идемо овом земљом.”
Преображење Господње се десило неколико дана прије него што ће услиједити Христов одлазак у Јерусалим и Његово страдање, управо, поновио је прота Гојко, ради укријепљења апостола. Наиме, како је поучио сабране, Господ је знао да ће доћи ускоро вријеме да њиховога Учитеља, (који чини чуда, држи проповиједи, друге људе васкрсава из мртвих, лијечи од неизлијечивих болести …) везују, шамарају, понижавају, оговарају, лажу за Њега… И на крају ће Га разапети на Крст и биће мртав.
“Е то све треба истрпијети. А знамо како су се апостоли понијели у томе моменту – да су се као људи разбијежали на све стране и да је требало дуго вријемена, да се Господ јави, не једном него два пута, па и пред њима се јавио и пред онима што идоше у Емаус, и Тома није вјеровао… Дакле није било лако повјеровати у то чудо – да је човјек остао жив и након смрти. Господ тако и са нама чини. Даје нам на кашичицу, по неко зрно чуда у овоме животу. И сви знамо, да од мајчинога млијека, преко Сунца које нас је обасјало кад смо се родили, преко овога Светога причешћа за кога се припремамо кад долазимо у цркву, сви ми добивамо по неку кап Божијега чуда, и бивамо свједоци чуда”, нагласио је прота Гојко.
“Чули сте Апостол гдје каже Петар ништа вам не проповиједамо што нијесмо очима својим виђели и што нијесмо рукама опипали. Не причамо некакве бајке. Управо тим ријечима каже Петар, не причамо вам бајке ни причине приче – него оно чега смо свједоци. И ми дотичући се чуда и причешћујући се чудом, Господ нас пушта да живимо овај живот. Па да не заборавимо чудо које смо виђели – од мајчиног загрљаја до Светог причешћа. Бог нас је даровао чудом, да га не заборављамо и да се припремамо за право чудо које нас чека, а то је, ако Бог да, вјечни живот и непрестана заједница са Господом Богом у вјекове вијекова“, закључио је на крају свог пастирског слова протојереј-ставрофор Гојко Перовић.
Након примања Светих Христових дарова, свештеници су приступили благосиљању приноса, које нам је Господ Бог даровао (грожђа, бресака, смокава…).
Потом је заједничарење свештенослужитеља и народа Божијег, настављено у Светогеоргијевском дому под Горицом.
Елза Бибић
