Sluga Hristov Alimpije rođen je u Adrijanopolju gradu Paflagonijskom. Gospod ga izabra Sebi na službu još od utrobe matere. Jer kao trudna i pred sam porođaj mati njegova imade noću ovakvo viđenje: učini joj se da ona drži na rukama veoma lepo jagnje, koje na rogovima svojim imađaše dve zapaljene sveće. – A kada dođe vreme da se rodi Alimpije, jaka Božanska svetlost ispuni sobu: to beše predznak buduće svetlosti vrlina njegovih, pošto je on imao postati svetilnik sveta. A kada po porođaju mati njegova zaspa, ona u snu imade ovakvo viđenje: svi žitelji grada stiču se u njenu sobu i okružuju novorođenče pevajući psalme i sve štene pesme. – Ova viđenja mati zapamti, slažući ih u srcu svom i pitajući se: Šta li će biti od ovoga deteta?
Kroz neko vreme njoj umre muž, i ona se ne hte ponovo udavati, nego udovištvo svoje stade provoditi u postu i molitvi, živeći Hristu u čistoti i predajući sebe i sina promislu Njegovom, jer je On Otac siročićima i udovicama. A kad odgaji svoga sina, ona ga – kao nekada Ana Samuila – odvede crkvi i predade na službu Bogu uručivši ga adrijanopoljskom episkopu, blaženom Teodoru. Duhom providevši blagodat Božiju koja beše u dečaku, episkop ga silno zavole i poče ga učiti Svetome pismu. A kada Alimpije odraste, on prevaziđe svoje vrsnike mudrošću i znanjem; i beše voljen od Boga i od ljudi zbog dobrog vladanja svog i velikih vrlina svojih. Alimpije beše pun straha Božija, smirenosti i krotosti; i u mladim godinama svojim pokazivaše mudrost starosti i besprekorno življenje. Zbog tih vrlina on bi postavljen za crkvenog ekonoma, zatim i za đakona rukopoložen; i služaše besprekorno Bogu.
Posle izvesnog vremena u Alimpija se pojavi želja za usamljeničkim životom: da živi u molitvenom tihovanju, usrdno služeći jedinome Bogu i naslađujući se neprestanim bogomislijem. Ovu želju srca svoga on otkri pravednoj materi svojoj, koja, slično proročici Ani, ne odlažaše od crkve, postom i molitvama služeći Bogu dan i noć; jer ona davno sve svoje imanje razdade siromasima, i unevesti se Hristu, i bi postavljena za đakonisu. Toj bogougodnoj sluškinji Gospodnjoj, a materi svojoj, Sveti Alimpije kaza svoju nameru, rekavši joj: Hoću da idem na istok, jer čujem da tamo, u pustinjama, žive u molitvenom tihovanju mnogi sveti oci; nastaniću se s njima i postaraću se, uz pomoć Božiju, da podražavam njihove vrline. A ti, mati moja, moli se za mene, da Gospod upravi put moj po Svojoj svetoj volji i da My ugodan bude ovaj moj pothvat.
Ni najmanje rastužena zbog rastanka sa sinom, mati podiže k nebu ruke svoje, usrdno se pomoli Bogu za njega, pa ga onda blagoslovi i otpusti s mirom.
He rekavši nikome sem materi, blaženi Alimpije napusti Andrijanopolj, i zapaljen božanstvenom željom hitaše putem kao jelen na izvore vode. Vest o njegovom odlasku silno ožalosti episkopa Teodora, klir i mirjane, jer se lišiše tako dobrog sažitelja koji primerom svog vrlinskog i ravnoangelskog življenja ukrašavaše Crkvu Božiju i beše od velike koristi vernima pobuđujući ih na podvig. Episkop odmah razasla ljude na sve strane da traže blaženog Alimpija, i nakon mnogo dana pronađoše ga u Evhaitu o prazniku Svetog mučenika Teodora. Ali ga sa velikom mukom, nešto molbama nešto pretnjama, jedva uspeše vratiti u otačastvo. Jer Bogu ne beše ugodno da se Paflagonija liši takvog svetilnika svog, kojim se mnogi izvođahu iz tame i greha na svetost bogougodnog života. Vrativši se k svojima, blaženi Alimpije silno tugovaše što mu putovanje bi ometeno i što mu se želja ne ostvari. Ali Bog svake utehe, uteši njegovu tugu jednim božanskim viđenjem. Jer neki divan čovek, bolje reći – anđeo Božji, javi se blaženome Alimpiju i reče mu: He tuguj, Alimpije, što si vraćen sa željenog puta. Dobro znaj: sveto je svako mesto koje čovek koji ljubi Boga izabere da pobožno i bogougodno živi.
Utešen ovim viđenjem, Alimpije presta tugovati i produži svoj monaški život usrdno se podvizavajući i služeći Bogu. Ipak njega ne napuštaše želja da se povuče i usamljenički živi u nekom pustinjskom mestu. Zbog toga on mnogo puta odlažaše iz kelije i obilažaše okolne gore, polja i šume, ištući mesto, zgodno za bogomislije. I jednom, popevši se na goru, južno od grada, on nađe na njoj visoko i živopisno mesto, udaljeno sasvim od gradske vreve, i ono mu se veoma dopade. Zatim on donese alat za kopanje i iskopa bunar. Pri tome on, ne toliko kopajući motikom koliko Bogu se usrdno moleći, izvede iz zemlje vodu. Pošto završi taj posao, blaženi Alimpije ode k episkopu i zamoli ga da mu dopusti da živi tamo i crkvu podgne. No episkop, mada ne beše protiv te želje njegove, ipak tajno posla sluge da bunar zatrpaju kamenjem i zaspu zemljom, jer nije hteo da blaženi Alimpije živi na tom mestu pošto gora bejaše vrlo visoka i daleko od grada, skoro nepristupačna za svakoga ko bi hteo da poseti ugodnika Božjeg. Episkop je želeo da se Alimpije nastani bliže gradu i na zgodnijem mestu. Kada blaženi Alimpije vide da je njegov bunar zatrpan, on napusti tu goru i stade tražiti sebi drugo mesto u okolini grada.
Pred samim gradom nalažaše se jedna pustinja, puna drevnih grobova neznabožačkih; pritom naseljena legionima nečistih duhova. Zbog toga se svi bojahu toga mesta i niko nije mogao proći tuda usled strahota činjenih od strane demona. Videći da svi izbegavaju tu pustinju, blaženi Alimpije se nastani tamo u jednom grobu neznabožačkom; na vrhu pak tog groba bejaše stub i na stubu idol. Razbivši idola, kao ilovačni sud, Prepodobni postavi na njegovom mestu časni krst. I tako, ne bojeći se demonskih strašila i napada, on poče živeti tamo, oružjem krsta i strelama molitava svojih odgoneći daleko od sebe pukove demona.
Jednom u snu Prepodobni Alimpije vide neka dva česna muža, obučena u svešteničke rize; i oni mu rekoše: “Zašto si nas, čoveče Božji, ostavio da te tako dugo čekamo ovde? Ako si ti taj Alimpije, koji je od Boga predznačen da osveti ovo mesto i umnoži na njemu slavoslovlje Božije, onda odmah otpočni taj posao koji treba da obaviš”. – Prenuvši se iz sna, Prepodobni se začudi rečima javivših se muževa, ne znajući ko su oni, i šta on treba da čini na ovom mestu, da bi se umnožilo slavoslovlje Bogu.
Uskoro potom valjalo je episkopu adrijanopoljskom Teodoru putovati nekim poslom k caru, i blaženi Alimpije beše dužan da ga prati kao klirik. Pokoravajući se volji svoga arhijereja, Alimpije pođe i protiv svoje želje i praćaše ga sve do Halkidona, gde je episkop nameravao da se ukrca u lađu i otplovi u Carigrad. Za to vreme Alimpije uđe u jednu crkvu na obali morskoj i pomolivši se zadrema. I gle, njemu predstade u viđenju neka prekrasna devica, sijajući kao sunce i reče mu: Ustani brzo, Alimpije! – A on, diveći se njenoj lepoti, upita je: Ko si ti, gospođo, i zašto mi naređuješ da brzo ustanem? – Ja sam Efimija, sluškinja Hristova i mučenica, odgovori ona. – Ustani i ako hoćeš hajdemo u tvoje otačastvo! Volja je Božja da ti budem saputnica i pomoćnica.
Kada sveta mučenica izgovori te reči, Alimpije se probudi i ne vide nikoga pred sobom, samo srce svoje nađe prepuno duhovne radosti. I njemu bi jasno da Bog hoće da se on vrati u svoje usamljeničko molitveno tihovanje. Stoga, ostavivši episkopa, on se vrnu u svoje otačastvo, imajući kao saputnike nevidljivu pomoć i molitve Svete velikomučenice Efimije, čiji lik i slatku besedu on svo vreme čuvaše u srcu svom i radovaše se duhom.
Došavši u Adrijanopolj, na svoje usamljeničko pustinjsko mesto, on namisli podići na tom mestu crkvu u ime Svete Efimije. Ali ne imađaše potrebna sredstva za to, jer, razdavši sve svoje imanje i sledujući osirotelom nas radi Hristu, on nije imao ni zlata, ni srebra, ni bakaruša u pojasu svome. Tada on zamoli svoje znance među građanima i susedima da mu pomognu. A oni, doznavši njegovu želju, davahu mu revnosno i usrdno sve što beše potrebno, i za kratko vreme među neznabožačkim grobovima bi podignuta crkva u ime Svete velikomučenice Efimije. A kad kopahu temelj, Svetom Alimpiju se ponovo javiše ona dva gorespomenuta muža u jerejskim odeždama. Jedan od njih držaše u ruci kadionicu i kađaše temelj, označujući time kako će tu biti velika crkva, a drugi pevaše: “Osana mestu ovom!”
Ko behu ta dva muža, ne zna se. Ali nakon izvesnog vremena tamo biše obretene netljene i miomirisne mošti ta dva muža, koji se dvaput javiše Prepodobnom Alimpiju u viđenju. I po njegovom naređenju te svete mošti biše položene u crkvi.
Još pre osvećenja crkve legioni demonski, videći da će staranjem Svetog Alimpija, njihovo obitalište postati naselje svetaca, i da onde gde behu njihovi prividi i strašila sada počinje nastupati Božja blagodat, jurnuše sa strahovitom vikom i drekom na novopodignutu crkvu i svetiteljevu keliju, želeći da do temelja sruše građevinu i da uplašivši Svetog Alimpija, oteraju ga odatle. U svome besu demoni vikahu raznim glasovima, kao razjarene zveri ili kao pomamljeni ratnici; no Hristov vojnik odmah stade na molitvu, naoruža se njome kao nepobedivim oružjem i tog časa pobedi prividnu silu demonsku, te demoni pobegoše sa stidom, kao prah razvejan vetrom.
Pošto crkva bi osvećena, počeše iz grada dolaziti ljudi da slavoslove Boga i slušaju dušekorisna poučenja svetiteljeva. Tada Prepodobni Alimpije, naoružavajući se još silnije protiv nevidljivih neprijatelja, uziđe na stolp (= stub), slično Svetom Simeonu, prvom stolpniku, i stade kao na stražu, izdaleka primećujući nastupajuće pukove demona, i junački se boreći s njima dan i noć. No demoni, iako svagda bivahu pobeđivani od njega, ipak ne prestajahu sa svojim bezočnim napadima na njega.
Jednom noću zli dusi počeše se kamenjem bacati na Svetog Alimpija, zadajući mu teške povrede. Trpeći to kamenovanje, svetitelj govoraše demonima: Šta je vama do mene, čovekonenavidni i pagubni demoni? Što se uzalud uzbuđujete, i pakosno ustajete na sluge Božije? Ovo kamenje koje vi bacate na mene, svedočiće pred Hristom u dan drugog dolaska Njegovog o vašoj bestidnoj drskosti i zlobi. Znajte da ja ni u šta ne računam vaše bacanje kamenja na me i smatram to kao dečju igračku. Evo, ja ću skloniti ove tanke daščice što mi služe kao krov nad glavom, da bih nesmetano primio od vas kamenovanje i pretrpeo radi Gospoda ono što pretrpe Sveti prvomučenik Stefan. Vi njega ubiste rukama Jevreja, i sa tim Jevrejima nasledićete pakao ognjeni. – Čuvši ove reči i shvativši da je nepobedivi stradalac gotov pretrpeti sve radi Boga, demoni se razbežaše sa tog mesta na sve strane.
To čuše neki ljudi koji te noći prolažahu tuda, a videše i demone koji u raznim obličjima bežahu sa tog mesta ridajući, zapomažući i vapijući: “Alimpije nas istera iz našeg obitališta! Kuda da se denemo? Nama nigde nema mesta!”
Prepodobni Alimpije skide sa stuba malu nastrešnicu, koja beše nad njegovom glavom, i stajaše imajući nebo kao svoj pokrivač, junački trpeći zimu i vrućinu, dažd i grad, sneg i mraz, i sve promene vazdušne. I bi on dobrovoljni mučenik ne jedno vreme nego pedeset tri godine, stradajući na svome stubu, kao prikovan na krstu. I sticaše se k njemu mnogi narod: ljudi i žene, mladići i starci, da slušaju korisne pouke njegove i da se isceljuju od svojih duševnih i telesnih boljki. A mnogi od njih izabraše da ostanu i žive pored njega. Zato svetitelj naredi da se ustroje dva manastira, muški i ženski, jedan s jedne strane stolpa, a drugi s druge. Sam pak stajaše na stolpu u sredini, kao sveća na svećnjaku, prosvećujući oba manastira i učenjem svojim i primerom angelskog života svog, zaštićujući ih molitvama svojim. Prepodobni im dade zakone i ustave monaškog života, naredivši im da budno čuvaju sebe od demonskih zamki. Pritom on ženama naročito zapovedaše da se nikada ne pokazuju muškarcima na oči.
U ženskom manastiru življaše i majka blaženog Alimpija sa svojom ćerkom, a njegovom sestrom Marijom, i druge vrlo ugledne žene grada Andrijanopolja, i među njima neke Efimija i Evula, koje ostaviše sva imanja svoja, decu, srodnike i prijatelje, i svu taštinu i slasti ovoga sveta, i obukoše se u angelski obraz i življenjem svojim upodobiše se samim angelima.
Mati prepodobnog Alimpija beše u činu đakonise, i mada življaše po monaški, ona ipak ne hotijaše da se obuče u monaški čin, govoreći: “Jedno je i isto biti đakonisa ili monahinja”. Međutim, sin je često moljaše da se obuče u monaški lik; no ona ga ne posluša u tome, dok ne bi upućena na to jednim viđenjem, povodom koga ona sama moli sina da je zamonaši. U tom viđenju ona vide neobično lepe palate, iz kojih se čulo preslatko i preumilno pojenje i slavljenje Boga. A kada ona htede da uđe tamo, zabrani joj neki čestan i lučezaran čovek, koji stajaše i stražaraše na ulazu u te palate. Pritom joj on reče: “Ti ne možeš ući tamo, jer tamo blaženstvuju sluškinje Gospodnje, koje My poslužiše u monaškom činu. Međutim, ti nemaš na sebi monašku odeću, stoga i ne možeš ući tamo i uzeti udela u njihovoj radosti”.
Ove reči veoma posramiše svetiteljevu majku i ona, probudivši se iz sna, stade moliti sina da je postriže u monaški čin. Posle postriga ona udvostruči svoje podvige, dodajući trud trudu I tako se mnogo godina podvizavajući u monaštvu, ona veoma ugodi Gospodu i otide k Njemu. Sin pak njen, Prepodobni otac naš Alimpije, toliko ugodi Bogu, da još za života na zemlji bivaše obasjavan nebeskom svetlošću: mnogo puta javljaše se nad njegovom glavom ognjeni stub koji dosezaše do oblaka i ozaravaše svo mesto ono. A to se događalo često, nekada po danu, nekada po noći, većinom po noći; i kada se dešavala grmljavina i sevanje munja, tada se ta nebeska svetlosg javljala nad svetiteljem iznad stolpa njegovog. Mnogi od verujućih i sveto živećih udostojavahu se videti to; a drugi, kojima se događalo da tu svetlost posmatraju izdaleka, mišljahu da svetiteljev stolp gori stvarnim ognjem. Dostojni pak jasno gledahu to neiskazano znamenje nebeske slave. Tako Bog proslavljaše ugodnika Svog.
Sveti Alimpije učini mnoga čudesa blagodaću Hristovom: on bolne isceljivaše, đavole iz ljudi izgonjaše, budućnost predskazivaše. Na četrnaest pak godina pre smrti, noge njegove biše poražene ljutom bolešću, te za sve to vreme on ne mogaše stajati već do samog prestavljenja svog ležaše na jednu stranu. I kada učenici njegovi hotijahu da ga ponekad okrenu na drugu stranu, on im to nikako ne dopuštaše nego trpljaše kao drugi Jov, blagodareći Boga, ka kome i otide s radošću. Po prestavljenju pak njegovom mnoga se isceljenja davahu bolesnicima od svetih moštiju njegovih, u slavu Hrista Boga našeg, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog vavek. Amin.
Tropar (glas 1):
– Bio si stub trpljenja i revnovao si ugledajući se na praoce, sveti, jer bio si sličan Jovu u stradanjima, Josifu u iskušenjima, i anđelima si bio podoban u telu, Alimpije oče naš moli Hrista Boga da spase duše naše
Kondak (glas 8):
– Kao uzrok vrlina i pohvala isposnika, Crkva te danas i u pesmama slavi, Sveti Alimpije. Tvojim molitvama podaj onima koji sa ljubavlju poštuju tvoju dobrotu i podvige, oproštaj od velikih grehova, kao istoimeni.
