Prepodobni Joanikije rodi se u selu Marikati u Vitinijskoj oblasti, od oca Miritrikija i majke Anastasije. Kao dečko on po naređenju roditelja pasijaše domaću stoku njihovu. Iako ne bi dat da uči knjigu, on ipak razumom prevazilažaše mnoge školovane, jer izuči zapovesti Gospodnje. Njega učaše Duh Sveti, i on beše veoma vrlinast, krotak, smiren, trpeljiv i poslušan; a za molitvu imađaše takvo usrđe da je često, ostavivši svoje stado, čitav dan stajao na usamljenom mestu i molio se usrdno Bogu. A kad se udaljavao na molitvu, on je svoje stado zakrštavao krsnim znakom, i stado se nije nikuda razilazilo, i nisu ga krali ni zveri ni lopovi, i blaženi dečko je predveče vraćao stado kući svojoj.
Tako Joanikije provođaše život svoj dok ne postade punoletan. U to vreme u Grčkoj carovaše zločestivi Lav, sin Konstantina Kopronima, zaražen ikonoboračkom jeresi. Ovaj car stade po celoj carevini skupljati u svoju vojsku mlade ljude koji su se odlikovali lepotom i hrabrošću. Kada ti carevi skupljači vojnika dođoše u Vitinijsku oblast i obretoše se u Joanikijevom selu, oni nađoše da je Joanikije mlad, lep, stasit, zdrav, te tako podesan za vojsku. Zato ga oni uzeše sa sobom i uvrstiše u ekskuvitore. Od toga vremena Joanikije poče vojnikovati, i beše strašan neprijateljima zbog svoga junaštva, a mio savojnicima zbog svoje krotosti i smirenosti; no najmiliji beše Bogu, jer vrlo marljivo ispunjavaše svete zapovesti Njegove. Međutim đavo, zavideći takom vrlinskom životu Joa vom, zavede ga u ikonoboračku jeres. Ta jeres u to vreme stvaraše veliku pometnju u Crkvi Božijoj preko ikonoboračkih careva: iz hramova Gospodnjih izbacivahu se svete ikone, i progonjahu se oni koji im se klanjahu. I Joanikije beše toliko prelašćen tom jeresi, da ni čuti nije hteo za svete ikone. Ali Bog koji hoće da se svi spasu, spase i njega od te prelesti na sledeći način.
Po promislu Božjem Joanikije bi sa svojim odredom poslan na Istok. Pri povratku otuda on prolažaše preko jednog dela planine Olimpa, gde se u to vreme podvizavaše jedan prozorljivi monah. Ovaj monah, osetivši da tuda prolazi sa svojim odredom Joanikije i doznavši od Duha Božijeg sve o njemu, iziđe iz svoje pustinjske kelije, priđe Joanikiju i reče mu: Čedo Joanikije, ako se nazivaš hrišćanin, zašto onda prezireš ikonu Hristovu? Uzalud su svi tvoji vrlinski podvizi, ako nemaš prave vere.
Čuvši to, Joanikije se udivi što ga nazva po imenu onaj koji ga nije poznavao, i što izobliči dela njegova čovek koji ga nikada viđao nije. I Joanikiju bi jasno, da je čovek koji mu govori pun Duha Božija, i da je svojom prozorljivošću doznao sve odnosno njega. Zato Joanikije pade pred njim na zemlju, klanjajući mu se i moleći oproštaj od njega. Pritom govoraše, da je on sagrešio iz neznanja, i obećavaše da će ispraviti sebe i odavati dužno molitveno poštovanje i poklonjenje ikoni Hristovoj i ikonama svih Svetitelja.
Od toga vremena blaženi Joanikije poče usrdno počitovati svete ikone, i duboko se kajaše što ih je u neznanju svom prezirao. I tugujući zbog toga, on stade kažnjavati sebe postom i raznovrsnim umrtvljavanjem tela. Iako živeći u carskim pridvorjima, on je ležao na goloj zemlji, usrdno se molio i bdenisao po svu noć, i nikada do sita nije jeo. A kada se događalo, te je bivao za zajedničkom trpezom sa družinom, on je toliko jeo tek da sakrije pred njima svoje isposništvo.
Pošto on provede šest godina u takim podvizima, navališe Bugari na Grke velikom vojnom silom i stadoše pustošiti Trakiju. Grčki car krenu protiv njih sa svom vojskom svojom, u kojoj beše i blaženi Joanikije. Kada se vojske sudariše, nastade bitka u kojoj Bugari stadoše nadvlađivati Grke. Tada Joanikije pokaza veliku hrabrost, poražujući inoplemenike kao novi David; i pred licem samoga cara on odbrani svoj odred od neprijateljskih mačeva, junački odbijajući neprijatelje i sekući ih kao travu. On izbavi takođe jednog znamenitog velmožu grčkog, koji boreći se sa Bugarima bi savladan i zarobljen od njih: jer Joanikije jurnu među Bugare, i jedne mačem poseče a druge razjuri, i tako oslobodi zarobljenog velmožu. Videći takvu Joanikijevu hrabrost, car upita odakle je, čiji je, i kako se zove, i naredi te sve to zapisaše u njegovu podsetnicu, da bi posle bitke odlikovao tako hrabrog vojnika visokim činom i drugim odličjima. Međutim Joanikije, ugledavši jednog strašnog Bugarina, sličnog Golijatu, gde je preprečio tesni put Grcima i ubija mnoge, jurnu na njega i odrubi mu glavu. Takvo beše junaštvo blaženog Joanikija u borbi protivu vidljivih neprijatelja; ono je predskazivalo njegovu buduću borbu sa nevidljivim neprijateljima i njegovu pobedu nad njima.
Vraćajući se sa vojskom iz rata i prolazeći pored planine Olimpa, Joanikije se opomenu onoga monaha koji iz pustinje iziđe preda nj i izobliči ga za ikonoborsku jeres, i donese odluku u srcu svom: da sve ostavi, da se nastani na toj planini, i da kao monah živi u molitvenoj osami i tihovanju nasamo s Bogom. Ovu svoju odluku on ubrzo i privede u delo. Jer kada stiže u carsku prestonicu, gde je za pokazano u ratu junaštvo imao dobiti od cara visok čin i darove, on sve to namah prezre, smatrajući sve to za trice. I napustivši svoje drugove po oružju, on nakon dvadeset pet godina službovanja u vojsci, krenu k monasima, da otpočne novi rat, rat – “protivu duhova zla ispod neba” (Ef. 6, 12). I najpre dođe u manastir Avgarski. Lepo primljen od tamošnjih monaha, on igumanu Grigoriju otkri svoju nameru: da hoće da ide u pustinju i da tamo živi usamljenički u molitvenom tihovanju i podvizavanju. Iguman u početku odobri njegovu nameru, ali mu potom reče: Namera je tvoja dobra, mili, no ja ti ne savetujem da se odmah odaš pustinjačkom životu i udaljiš od ljudi, dok prethodno ne navikneš na monaška pravila i običaje. Zato, poživi najpre sa vrlinskim i iskusnim monasima, saznaj od njih u koje vreme i na koji način obavljati molitvu, nauči se smirenoumlju, poslušnosti i krotosti, pa posle toga možeš ići u pustinju. Pazi, čedo, da se ne odaš takvom životu bez prethodne obuke, jer ćeš tada ti sam biti savladan i pobeđen od vraga, umesto da on bude savladan i pobeđen od tebe.
Joanikije posluša ovako koristan savet, odloži svoju nameru na izvesno vreme, i pridruži se ovim bogonadahnutim muževima, da se od njih nauči dobrodeteljnom, vrlinskom življenju. I tu se najpre učaše monaškim pravilima i životu, i u druga dva manastira. Jer zatim on ode iz Avgarskog manastira i drugi manastir, zvani Utotelas. I pošto beše nepismen, on se tamo poče učiti pismenosti. Ali videvši da taj manastir često posećuju mirjani, te se time narušava monaško bezmolvije, monaško molitveno tihovanje, on ode odatle i dođe u treću obitelj, Antidijevu, i provede u njoj dve godine. On nauči tamo trideset psalama Davidovih, i dobi mnogo duhovne koristi od tamošnjih monaha.
Posle dve godine Joanikije se ponovo zapali željom za pustinjačkim molitvenim samovanjem i tihovanjem, i namisli da se popne na tamošnju obližnju goru, da se tamo nastani i otpočne pustinjački život. No prethodno on provede sedam dana posteći se i usrdno moleći Boga, da mu On bude rukovodilac na putu koji je izabrao. I u sedmi dan ovaj novi Mojsije ču s neba glas koji mu naređuje da uziđe na tu goru. I iziđe Joanikije iz Antidijeva manastira, i pohita ka toj obližnjoj gori. I popevši se na nju on stade tražiti mesto gde bi se nastanio. I gle, ugleda on dva monaha pustinjaka, na kojima behu haljine od dlake i kojima hrana bejaše pustinjska trava. Prišavši im, on im se pokloni. A oni ustavši satvoriše molitvu, i stadoše razgovarati s njim. Joanikije im ispriča sve o sebi i otkri im svoju nameru; i mnogo duhovne koristi dobi Joanikije od njihovog svetog razgovora. Pritom mu ti pustinjaci proročki predskazaše da će mu posle pedeset godina podvizavanja, pri samom kraju njegovog života, zavidljivi ljudi prirediti iskušenje. Ali, govorahu svetitelji, gorke posledice srušiće se na njihovu glavu, a tebi se neće desiti nikakvo zlo. – Tako i bi, što će se videti kasnije. Izrekavši ovo proročanstvo Joanikiju, blaženi pustinjaci mu dadoše haljinu od dlake, koja se na jeziku te zemlje nazivaše levitonar. Ta haljina beše Joanikiju kao neprobojni štit protivu svih strela vražijih, kao što to on sam kazivaše kasnije.
Po završenom dušekorisnom razgovoru pustinjaci se rastadoše i krenuše u daleku pustinju, a Joanikije ode na goru koja se zvaše Trihaliks. I tamo boravljaše bez kelije, imajući nebo za pokrivač. A kad za njega doznade gorespomenuti Grigorije, iguman Avgarskog manastira, on mu napravi na toj gori malu kolibu, u koju bi se blaženi mogao sklanjati od oluje, kiše i snega. I Joanikije zatvorivši se boravljaše u toj kolibi. Potom počeše dolaziti k njemu manastirska bratija, želeći razgovarati s njim i duhovno se koristiti od njega. To smetaše prepodobnome, jer mu narušavaše molitveno samovanje i tihovanje, i on napusti tu goru i krenu da traži drugo mesto za svoje podvižničko samovanje. I prolazeći mimo naselja u Helespontu, on vide blizu njega drugu visoku goru, sa neprohodnim šumama i urvinama, i nastani se tamo. I iskopa u zemlji i tesnu pešteru, i stade živeti u njoj ne izlazeći nikuda. Hranu pak dobijaše on od jednoga čobanina, koji na toj gori pasijaše koze. On jedanput mesečno donošaše svetitelju pomalo hleba i vode, a za to dobijaše od njega veliki dar: blagoslov i molitvu. Prepodobni se podvizavaše tamo tri godine, dan i noć moleći se i slaveći Boga. Pojući pak psalme Davidove, on svakome stihu dodavaše ove reči: Nada je moja Otac, utočište je moje Hristos, zaklon je moj Duh Sveti. – Ove reči mu stvarahu veliku sladost u srcu. Po ugledu na njega mnogi imađahu običaj često izgovarati ove reči.
Posle svog trogodišnjeg boravka u toj tesnoj pešteri, svetitelj jednom iziđe do jedne crkve, koja se nalazila nedaleko odatle. Utom slučajno dođoše toj crkvi i neki vojnici, koji su nekada zajedno vojnikovali sa Joanikijem i imali drugarsku ljubav k njemu. I jedan od njih, ugledavši Joanikija, poznade ga, i zagrlivši ga plakaše od radosti, i podsećaše ga na pređašnji život njegov, na hrabrost u bitkama, na slavu i poštovanje koje je uživao kod cara, i čuđaše se zašto je sve to Joanikije ostavio i izabrao živeti u sirotinji. A kada se taj vojnik obrati drugim vojnicima, želeći da im objasni ko je Joanikije, Joanikije pobeže od njih. I žudeći da se sakrije od sviju, on ode u gore Konturijske, gde bejaše mnogo zverinja i zmija. Nastanivši se tamo bežeći od slave ljudske, svetitelj življaše sa zverinjem i zmijama, i govoraše sa Davidom: Eto, daleko pobegoh i nastanih se u pustinji: čekah Boga koji spasava od malodušnosti i od bure (Psal. 54, 8-9).
Posle dosta vremena prepodobni Joanikije reši da ide u Efes k crkvi svetoga Jovana Bogoslova radi poklonjenja i molitve. Na putu za Efes, prolazeći pored jednog molitvenog doma, on pri zalasku sunca srete muža i ženu, supruge, koji iđahu tome domu da izvrše pomen svojim pokojnim roditeljima. Ugledavši ga, supruzi se uplašiše, jer on bejaše strašan: visok rastom, odeven u vlasenicu, bos, i sav obrastao u dlaku. A svetitelj, videći ih gde se tresu od straha, reče im krotko: He bojte se, deco! nego mi recite kuda vodi ovaj put. – Oni mu rekoše da vodi ka reci koja se u to vreme beše strahovito izlila, da je bilo nemoguće preći je bez čamca. Prepodobni ode ka reci, i kad dođe do nje, on se odmori malo, a y ponoći ustade i pređe na drugu obalu reke hodeći po vodi kao po suvu, ne okvasivši noge. A kada stiže u Efes i dođe hramu svetoga Jovana Bogoslova, pred njim se crkvena vrata sama otvoriše. I on uđe unutra, i dugo se moljaše, klanjajući se i celivajući svetu ikonu vozljubljenog učenika Hristovog. A kad izađe iz crkve, vrata se odmah sama zatvoriše, i on ponovo krenu na put, vraćajući se svome obitalištu na Konturijskim Gorama. No desi mu se tada da prolažaše pored jednog ženskog manastira, gde beše neka majka koja imađaše kod sebe mladu ćerku koja, silno obuzeta telesnom strašću, hoćaše da napusti monaški čin i svoju majku, i da ide u svet, i da se uda. Majka je sa suzama savetovaše i moljaše da trpi telesno iskušenje iz ljubavi prema Hristu i da umrtvljuje telo svoje, a da ne ostavlja monaštvo i da ne predaje sebe đavolu na porugu i pogibao svoju. Ali ne mogaše usavetovati nju koja je gorela plamenom strasti i već htela da beži iz manastira. Blaženi pak Joanikije, doznavši sve to, sažali se na ovu devicu, prizva je k sebi i reče joj: Čedo, metni ruku svoju na moje rame. – I kada devica to učini, svetitelj se sa suzama pomoli Bogu, da se devica izbavi od te strasti i đavolskog iskušenja, i da sva teškoća njenog iskušenja i sve teleone strasti njene pređu na njega.
Tako i bi. Devica se oslobodi od svih nečistih misli i gelesnih pohota, i ostade u svom manastiru živeći bestrasno i ugađajući Bogu; a Joanikije krenu svojim putem u Konturiju. Na putu on oseti u sebi plamen telesne pohote, i napadoše ga rđave pomisli kao strahovita oluja; i uskovitlaše se u njemu valovi nečistih strasti; i sva mu krv zakipi kao u ognju; i sva napast što beše na onoj devici, spopade blaženog Joanikija. A on trpljaše muški, moreći telo svoje velikim podvizima. Naišavši pak u planinskoj raselini na ogromnu zmijurinu, prepodobni Joanikije odluči da sebe da zmiji da ga pojede, više voleći da umre nego da popušta nečistim mislima i da oskvrnavi čisto telo svoje. I pritrča zmijurina da bi ga pojela. Ali zmija ne hte ni da ga se dotakne. I kada Joanikije stade dražiti zmiju, želeći da ga zmija ujede, zmija se neočekivano obrete mrtva. Od toga časa u Joanikija poginuše nečiste misli, ugasnu strast, prestade pohota, i povrati se mir u telo njegovo. Ujedno s tim njemu bi data od Boga vlast nad vidljivim i nevidljivim zmijama, da staje na njih i da satire glave njihove. Kada svetitelj jednom stajaše i psalme Davidove pojaše, iznenada se gomila kamenja blizu njega poče micati. Pogledavši na tu stranu, svetac ugleda gde iz kamenjara izlazi strašna zmija ognjenih očiju. On je samo dodirnu štapom svojim, i zmija tog trenutka uganu. Drugom pak prilikom, u zimnje doba svetitelj uđe u jednu duboku pešteru i naiđe u njoj na zmiju, čije oči gorahu kao oganj. He sluteći da je pred njim zmija, i misleći. da je to u samoj stvari oganj, svetitelj nabra drva i stade ih metati na zmiju, želeći da se ogreje na takom mrazu. A zmija strese sa sebe drva, i svetitelj tada vide da je to zmija. Ali se ne uplaši, nego se smesti na desnoj strani pećine, i prebivaše tu zajedno sa zmijom sve dok ne prođe zima.
Kada se navršavaše dvanaesta godina Joanikijeva boravljenja u pustinji, Joanikiju dođe glas s neba koji mu naredi da ide u manastir zvani Eriste, i tamo se obuče u monaški čin. Jer Joanikije, tako veliki monah vrlinama, još ne beše obučen u monašku rizu. Joanikije odmah krenu u ukazani manastir; i stigavši tamo u vreme žetve on ispriča o sebi igumanu toga manastira Stefanu. Sutradan iguman Stefan, satvorivši izjutra uobičajene molitve, obuče prepodobnog Joanikija u monaški lik, njega koji i pre toga beše savršen monah, prevazilazeći mnoge svojim podvizima. Obučen pak u monašku rizu, prepodobni se stade još više podvizavati, trud trudu dodajući. Nastani se on u mestu zvanom Kritama, i okova sebe u železne verige, šest lakata dugačke, i zatvori se; i provede u zatvoru i okovima tri godine on, dobrovoljni sužanj i mučenik Hristov.
Nakon tri godine prepodobni zažele da ide u Helidon, da vidi velikog među isposnicima Georgija. Skinuvši okove sa sebe, on krenu na put. I kada dođe do reke zvane Goram, naiđe na zmiju koja mućaše vodu u reci i ometaše njeno tečenje: molitvom i krsnim znakom prepodobni umrtvi tu zmiju. Stigavši kod velikog Georgija, on provede s njim tri godine, izuči u njega ceo psaltir, pa ponovo otide u Antidijevsku obitelj sa učenikom Pahomijem.
Posle nekog vremena prepodobni Joanikije ode u Avgarsku obitelj. Za vreme boravka svog u ovoj obitelji prepodobni otac pođe jednom sa drugim monasima da vidi novi manastir koji se zidao na obližnjoj gori. Kada se približavaše toj gori, pojavi se iz pustinje neobično veliki jarac. Saputnici Joanikijevi monasi stadoše pomišljati kako da uhvate tog jarca, od čije se kože mogao napraviti dobar meh. Prepodobni pak, videvši pomišljanje njihovo, naredi jednome monahu, kome ime beše Sava, da ide i dovede k njemu toga jarca. Sava upita: A ako jarac nagne begati, kako ću ga stići? – Svetitelj mu reče: Ti, brate, samo idi i izvrši što ti je naređeno, a jarac će sam prići tebi i sledovati za tobom. – Zatim, obrativši se drugim monasima, upita ih: Da li je jarčija koža zgodna za pravljenje meha od nje? – Oni odgovoriše: Veoma je zgodna; i mi na to pomišljasmo pre no što ti reče. – A kada jarac bi priveden, prepodobni ga stade gladiti svojom rukom, a bratiju učaše u to vreme da budu milostivi prema životinjama i da odsecaju svoje želje. I posle toga on ponovo pusti jarca u pustinju na pašu.
Prepodobni imađaše i dar prozorljivosti. On predskaza skoru smrt cara Nikifora, što i bi: jer car, ranjen u ratu sa Bugarima, umre. Isto tako proreče on brzu smrt i Stavrikiju, sinu cara Nikifora, koji stupi na presto posle oca. A kada prepodobni življaše na gori Prusentijskoj, što je naporedo sa visokom gorom Olimp, bejaše tamo jedan monah po imenu Gurije, čovek licemeran, željan slave od ljudi, koga svi slavljahu kao velikog podvižnika. Ovaj monah, videći da je daleko od istinski vrlinskog podvižnika, svetoga Joanikija, podade se zavisti. I želeći da Joanikija istrebi sa zemlje, on spremi otrov, i došavši prepodobnom kao Juda sa umiljatim rečima, metnu mu otrov u piće. A prepodobni, kao čovek bezazlen, misleći da Gurije gaji prema njemu iskrenu ljubav prijateljsku, i ne podozrevajući ništa, popi smrtonosni otrov. I odmah ga spopadoše silni bolovi, i on se obrete u smrtnoj opasnosti. Međutim Bog ne dopusti da ugodnik njegov prevremeno skonča takvom smrću, nego mu posla u pomoć Svog svetog mučenika Evstatija: javivši mu se u viđenju, sveti Evstatije ga isceli od bolesti i povrati mu zdravlje. Iz blagodarnosti za to, prepodobni podiže tamo crkvu u ime svetog velikomučenika Evstatija, i ustroji pri njoj manastir.
Jednom noću prepodobni Joanikije, stojeći na molitvi, vide ovakvo viđenje: sa istočne strane gore otvori se izvor, točeći izobilnu vodu, a oko izvora stajaše mnoštvo ovaca koje pijahu tu vodu. Svetitelj se čuđaše tome viđenju, jer je znao da u toj pustinji nije nikada bilo ni izvora ni ovaca. A kad svanu, on ode na to mesto, i ne nađe ništa – ni ovce, ni izvor; ali samo mesto beše divno i vrlo pogodno za življenje. Prepodobni saznade od staraca, da je na tom mestu nekada bila crkva Presvete Bogorodice. I on protumači sebi svoje viđenje ovako: izvor koji toči izobilnu vodu jeste blagodat Presvete Bogorodice koja će se izlivati na tom mestu, a ovce su ljudi koji dobijaju blagodat od Presvete Bogorodice. I uloži prepodobni svesrdno staranje, da se na tom mestu ponovo podigne crkva u ime Presvete Bogorodice, što on i uradi za kratko vreme. Podiže on prekrasnu crkvu, i ustroji manastir, i sabra mnoštvo bratije pomoću Božjom i saradnjom Preblagoslovene Djeve Marije Bogorodice.
Pri građenju crkve prepodobni Joanikije sam rađaše, noseći kamenje i pomažući zidarima. Jednom kada pruži ruku da uzme sa zemlje kamen, izađe zmija ispod kamena, ujede ga za ruku, i visaše na njoj. A on, kao novi Pavle, otrese zmiju sa ruke, i ne bi mu ništa zlo (sr. D. A. 28, 5).
Vršeći svoje usrdne molitve, prepodobni Joanikije se uzdizaše gore ne samo duhom, nego se i telom podizaše iznad zemlje. Jednom blaženi Evstratije, učenik i podražavalac svetog života prepodobnog Joanikija, tajno se uvuče u crkvu i sakri u jednom uglu kada prepodobni beše ušao sam u crkvu radi molitve. I Evstratije, pažljivo posmatrajući kako se prepodobni moli, vide ovo: prepodobni, podigavši uvis ruke svoje i visoko se uzdigavši iznad zemlje, stoji u vazduhu i moli se. Videći to, Evstratije se zaprepasti. A kad završi molitvu, prepodobni se opet spusti na zemlju, i primetivši Evstratija, bi mu krivo i reče mu: Pisano je: “U Tebe nema mesta ko je lukav” (Psal. 5, 5), a ti se usudio da lukavo krišom posmatraš grešnu molitvu moju. – I prepodobni zapreti Evstratiju da nikome ne priča o tome.
Ovaj divni muž činjaše čudesa: rečju izgonjaše đavole iz ljudi, krsnim znamenjem i molitvom isceljivaše svaku bolest, i mnoge izbavi od ujeda zmija. Zbog toga se sticaše k njemu mnoštvo naroda: jedan je molio za isceljenje od bolesti, drugi – za izbavljenje od nečistih duhova, treći – samo za blagoslov i molitvu. Ali time narušavahu prepodobnome molitveno samovanje i tihovanje. Uznemiren zbog toga on ponovo ode na Trihalikovu goru, i boravljaše na njoj nemajući nikakvog skloništa.
Međutim, Evstratije, monah Avgarskog manastira, imajući iskrenu ljubav prema blaženom ocu i želeći da se vidi s njim, revnosno ga tražaše, i pronađe ga na gori Trihalikovoj. Posle uobičajene molitve Evstratije upita blaženog Joanikija o Lavu Jermeninu, koji u to vreme carovaše u Grčkoj, da li će on dugo smućivati Crkvu ikonoboračkom jeresi. Svetitelj odmah izjavi, da će Lav skoro poginuti. I bi tako. Jer Mihail, prozvan Valvos ili Travlij, ubi Lava Jermenina, i stupi na presto posle njega.
Ovaj božanstveni muž Joanikije naviknu hoditi sa štapom zbog starosti. A kada jednom iđaše uskom stazom kroz planinski klanac, njemu se štap omače iz ruku u provaliju, te je bilo nemoguće naći ga. Tugujući za štapom, svetitelj prekloni kolena i uznošaše Gospodu uobičajene molitve; a štap u to vreme, nošen nevidljivom rukom po vazduhu, spusti se svetitelju u ruke.
Jednom prilikom hodeći po pustinji svetitelj obrete jednu praznu pećinu, u kojoj obitavahu zli dusi. Ta se pećina dopade prepodobnome, i on se nastani u njoj. Međutim zli dusi, ne podnoseći njegovo prisustvo, ustadoše protiv njega otvoreno i činjahu mu razne pakosti, želeći da ga uplaše i oteraju odande. Oni vikahu na njega, škripahu zubima, ismevahu ga; zastrašivahu ga, skakahu oko njega, napadahu ga, i, izgledalo je, ljuljahu svu pećinu. A svetitelj, po reči svetog apostola Pavla, stajaše kao u vreme bitke, obučen u oklop i štit vere, i ni u šta ne smatraše vražije napadaje. A zli dusi vikahu, kao nekada ne podnoseći prisustvo Hristovo: Što si došao ovamo pre vremena da nas mučiš? – I ne mogući pobediti nepobedivog oni, pobeđeni njime, begahu od Njega.
U to vreme kći jednog znamenitog boljara, koja se držala prave vere, ležaše raslabljena na postelji i teško se mučaše. A kada je nošahu k svetitelju on sam iziđe pred nju i srete je, i sažalivši se na nju zbog njene pobožnosti, jer je počitovala svete ikone usred tolikih ikonoboraca, isceli je od bolesti molitvom i svetim krsnim znamenjem i podari joj potpuno zdravlje. Desi se pak da tamo beše svetiteljev zet, oženjen njegovom sestrom. On beše pomračen ikonoboračkom jeresju, i svetitelj ga dugo poučavaše, da bi ga izveo na pravi put istinske vere i on počeo ukazivati dostojno molitveno poštovanje svetim ikonama. Ali kada svetitelj svojim poukama ništa ne uspe, jer njegov zet beše uporan kao Faraon, tada blaženi, zaboravivši na svoje blisko telesno srodstvo s njim, pomoli se Bogu da njegovom zetu ikonoborcu oslepi i telesne oči, pošto on nema duševne oči. – Tako i bi: zet njegov oslepi, dobivši na taj način kaznu koju je zaslužio zbog svoga neverja.
U ovog velikog oca bejaše običaj da silazi s gore y susret svakome, za koga bi čuo da mu dolazi u posetu. On to činjaše da se posetioci ne bi mučili, pošto je penjanje na goru bilo teško i neudobno. Tako, jednom iđahu k njemu dva episkopa, Halkidonski i Nikejski, a s njima Petar i Teodor Studiti, sa Josifom i Klimentom. Sišavši s gore blaženi otac ih srete i s ljubavlju pozdravi. I posle uobičajene molitve, kada oni razgovarahu o dušekorisnim stvarima, blaženi reče jednome od njih, i to Josifu: He uznemiruj se, brate Josife, ali ti treba da se pripremiš za odlazak. – Ove njegove reči ne razumeše tada. A kada prođe osamnaest dana, preseli se Josif iz ovoga života u onaj; i tada se opomenuše reči blaženoga Joanikija i shvatiše da on svojim prozorljivim očima provide Josifovu smrt i o njoj mu upravo proreče naređujući mu da se pripremi za odlazak.
Pete godine Mihailova carovanja, a krajem četrnaeste godine od omrti cara Nikifora i otkako Bugari pobedivši Grke zarobiše mnoge velike i slavne boljare i vojnike i držahu ih u okovima i tamnicama, prepodobni se opomenu tih zarobljenika i srce mu se stade kidati od sažaljenja, jer on ču da se oni nalaze u krajnjoj nevolji i nuždi, sede u smrdljivoj i mračnoj tamnici, okovani u verige, i radije bi pristali umreti nego u takvim patnjama živeti. Sažalivši se dakle na njih, prepodobni Joanikije ostavi pustinjsko i molitveno samovanje i krenu u Bugarsku zemlju sa željom da razdreši okove sužnjima i da oslobodi zarobljenike. I kada stiže u grad u kome Grci tamnovahu u okovima, on na nevidljiv način priđe k tamnici, tako da ga ne mogahu videti tamnički stražari koji čuvahu tamnička vrata. I zakrsti vrata krsnim znakom, i tamnica se tog trenutka otvori. Ušavši u nju, prepodobni krsnim znakom razdreši sve od okova i naredi im da pođu za njim. I svi sužnji izađoše iz tamnice, a prisutni stražari ne mogahu videti šta se zbiva. Svetitelj pak, oslobodivši Grke od okova i tamnice, kao Hristos duše pravednika iz ada, svu noć ih, kao novi Mojsije, vođaše pri sijanju čudesne svetlosti, i dovede ih do same granice Grčke carevine. A putem ih učaše da ne budu kao oci njihovi, rod odmetnički i bogoprotivnički, nego da se uzdaju u Boga i da ne zaboravljaju Njegova dobročinstva i čudesa. Kada se pak stade opraštati s njima, svi oni pripadoše k nogama njegovim, moleći ga da im kaže svoje ime, i govorahu: Reci nam, čoveče Božji, ko si ti? – Prepodobni ne sakri od njih svoje ime, ali im pri tome naredi da blagodarnost uznose jedino Bogu; pa se onda ponovo vrati u svoje tiho molitveno samovanje.
Jednom prepodobni sede na lađu i otplovi ka obitelji svetog Teofana, koja se nalazila u Sigrijani, da se tamo pomoli Bogu. Pri povratku otuda on svrati na ostrvo Tas. Kada žitelji toga ostrva, i monasi i mirjani, čuše za dolazak prepodobnog Joanikija, slegoše se k njemu svi i moljahu ga da se smiluje na njih i odagna sa ostrva njihovog aždaju, koja se u to vreme beše razmnožila na tom ostrvu, i velika zla činjahu i ljudima i stoci. Svetitelj se odazva njihovim molbama, i svojim molitvama koje uznese Bogu on kao nekim strelama natera aždaju i sav njen porod te se odmah, sabravši se, baciše u dubinu morsku, i više se nikada ne pojaviše na tom ostrvu.
Odatle prepodobni ode na drugo usamljeno mesto. Sa njim bejaše u to vreme i Danilo, iguman manastira koji se nalazio na ostrvu Tasu. Danilovom bratu, monahu Jevtimiju, svetitelj predskaza skoru smrt, rekavši: Pripremaj se, brate Jevtimije, jer ćeš uskoro otputovati u gornji svet.
Posle toga prepodobni uđe u jednu malu pećinu, sa namerom da se u njoj odmori, i obrete tamo živećeg u njoj đavola, svirepijeg od onih koji su ga ranije napadali. Bez obzira na to, Joanikije se sa Danilom nastani u toj pećini. A đavo, ne podnoseći njihovo prisustvo, javljaše im se crn i strašan, besneći i napadajući na njih, da bi ih oterao iz pećine. Ali oni, nadajući se na Gospoda, bez bojazni boravljahu tamo. Naposletku, taj drevni čovekoubica nasrnu na njih, sveza Danilu noge, a Joanikija porazi u rebra takom bolešću, da on sedam dana ostade bez glasa. Međutim sam nečastivi pobeže iz pećine, jer ne beše u stanju da boravi u jednom mestu sa ugodnicima Božjim. Posle toga prepodobni Joanikije se vrati na Trihalikovu goru i pretskaza skoru smrt jednome monahu, po imenu Isakiju, koji ne rađaše na svome spasenju. Osim toga prepodobni molitvom i znamenjem svetoga krsta odagna iz gradina crve koji nanošahu veliku štetu.
Jednom dođe k njemu radi molitve jedna starica, igumanija Kluvijske obitelji, sa svojom ćerkom. A on, uzevši žezal koji beše u ruci matere, metnu ga u ruku njene ćerke. Mati se zbuni i reče: Oče, žezal treba meni da moje slabo telo podržava zbog moje duboke starosti. – Prepodobni, ne odgovarajući ni reči, postupkom svojim predskaza budućnost: jer nakon malo vremena ta starica umre, a ćerka njena bi izabrana mesto nje za starešinu.
Potom blaženi Joanikije ode odatle sa svojim učenikom Evstratijem na drugu, veoma divlju i neprohodnu goru, koja se zove Vranova. Poživevši tu neko vreme on otide u gore Angidijske obitelji; tamo napravi malu keliju i življaše Bogu. On tu satvori mnoga čudesa: isceljivaše bolesne, odveza jezik nemome, besnog i gnevljivog učini krotkim, obrati jeretike od zablude Pravoslavlju, predskaza končinu mnogima: jer beše ispunjen blagodaću živećeg u njemu Svetoga Duha.
Ovaj prepodobni dostiže takvu visinu duhovnog života, da njega ne mogaše videti svaki čovek; i mnogi koji su želeli da ga vide, dolažahu k njemu u keliju, ali ga ipak ne videše. I pošto bi oni otišli, smireni otac je govorio svome učeniku: Brate Evstratije, tvojim molitvama ja ostadoh nevidljiv za dolaznike.
Jednom, kada se na toj gori zidaše hram svetog Jovana Krstitelja, plan za koji beše dao prepodobni Joanikije, dođoše izdaleka neka bratija, želeći da vide sveto lice ugodnika Božjeg. Došavši do hrama koji se zidao, oni sedoše i čekahu dolazak prepodobnog oca, koga su želeli da vide. Tada dođe prepodobni Joanikije da vidi, da li se hram zida po planu; i on stajaše pred očima bratije, koji behu došli radi njega, i posmatraše građevinu, ali ga oni ne mogahu videti. Provevši dosta vremena usred njih, on se vrati u svoju keliju ne pokazavši se došavšima koji su s nestrpljenjem očekivali njegov dolazak. A jedan od monaha koji življahu u njegovoj blizini, po imenu Jovan, doznavši za to, reče prepodobnome: Oče, nije trebalo bratiju, koji su toliki put prevalili zbog tebe, vratiti ožalošćenu, ne davši im da vide tvoje lice. Žalosna je to stvar, i smućuje mi srce. – Svetitelj pak, pohvalivši trud i usrđe te bratije, stade se moliti za njih. A posle molitve, obrativši se Jovanu, reče: Brate, mi nemamo svoje volje, nego što Bog hoće to tvori s nama. Da je Bog hteo da me došavša bratija vide, oni bi me videli čak i da sam se sakrio od njih. Međutim ja sam dugo vremena, i ne krijući se, stajao pred očima njihovim, i oni me ne videše, pošto je Bog tako hteo.
Jednom prilikom, kada neka bratija dođoše k prepodobnome i seđahu pred njegovom kelijom, neočekivano se pojavi ogromna i strašna mečka, dolazeći iz obližnjeg luga. Ugledavši je oni se veoma uplašiše. A svetitelj im reče: Gospod naš dao je slugama Svojim vlast da gaze lava i zmiju, koji su strašniji od svih zverova, a vi se bojite mečke? – I naredi svetitelj da joj bace parče hleba, koje ona uze i otide u pustinju.
Prepodobni otac Joanikije beše toliko duhovan, i imađaše tako svetle duhovne oči, da je mogao videti i nebeske duhove i duše pravednika. Tako jednom, stojeći na molitvi, on vide dušu nekog arhimandrita Petra, koju anđeli sa slavom nošahu na nebo, okruženu blistanjem neiskazane svetlosti. I ispriča to svojim učenicima radi pouke.
U to vreme carovaše nad Grcima Teofil ikonoborac. Ovaj car posla dva ugledna čoveka k prepodobnom Joanikiju, da ga upitaju, treba li molitveno počitovati ikonu Hristovu. A kad izaslanici dođoše k svetitelju, on otvori svoja bogonadahnuta usta i stade govoriti mudrost davanu mu odozgo. Izaslanici se zastideše, pošto ne behu u stanju da mu se protivstave, niti da reknu ijednu reč suprotnu: jer kroz njega govoraše sam Bog, koji u Evanđelju govori učenicima Svojim: He brinite se unapred šta ćete govoriti, jer ću vam ja dati usta i premudrost (Mk. 13, 11; Lk. 21, 15). I pokazujući jasno da svetim ikonama treba odavati dostojno molitveno poštovanje, svetitelj ih obrati pravoj veri, te se oni odrekoše ikonoborske jeresi i pokloniše ikoni Hristovoj.
Jednom iguman Avgarskog manastira Evstratije upita prepodobnog Joanikija: Oče, dokle će svete ikone biti beščešćene? dokle one neće biti vraćene Crkvi? dokle će gonitelji jačati i divlje zveri stado Hristovo razgrabljivati? – Prepodobni otac odgovori: Počekaj malo, brate, pa ćeš videti Božiju silu, jer će upravu nad Crkvom primiti neko po imenu Metodije. On će Božanskim Duhom Crkvu u red dovesti, jeresi istrebiti, pravoslavnim dogmatima Crkvu učvrstiti, spokojstvo i jednomislenost vaspostaviti; a protivnike će desnica Višnjega umiriti.
Ovo proročanstvo prepodobnog Joanikija ubrzo se ispuni, jer nakon malo vremena umre car Teofil, ikonoborac, a na presto stupi njegov sin Mihail sa svojom majkom Teodorom; Metodije pak bi postavljen za patrijarha. Patrijarh Metodije vaspostavi molitveno poštovanje svetih ikona, utvrdi Pravoslavlje, umiri sve crkvene sporove i nemire, i uklani pometnju. A kada nakon nekog vremena đavo ponovo podiže ljude smutljivce da stvaraju i razdiru Hristovu Crkvu, prepodobni Joanikije priđe u pomoć blaženom Metodiju, koji duhovnim mačem reči Božije ratovaše protivu jeretika. Tada prepodobni Joanikije, i lično i preko svojih poslanica, branjaše Pravoslavlje, i otpale od Crkve opet vraćaše Crkvi; arhijereja pak Metodija, koji mnogo puta malaksavaše u borbi sa jereticima, prepodobni krepljaše i učvršćivaše svojim poslanicama. Jednom, kada se na saboru čitaše poslanica Joanikijeva, i jeretici stadoše ružiti, huliti, i ismevati blaženoga, prepodobni, saznavši to Duhom Božjim, iznenada se pojavi na saboru, i poče tako govoriti o Bogu i božanskim stvarima, da se svi divljahu njegovoj premudrosti i razumu. I reči njegovih bogonadahnutih usta ne biše uzalud; jer kao što nekada na Jerusalimskom skupu za vreme prvog govora apostola Petra, tako i na ovome skupu slušaoci biše tronuti govorom prepodobnog Joanikija, i s ljubavlju primahu reči njegove i obraćahu se pravoj veri. Tako se prepodobni staraše o miru Crkve i spasenju duša ljudskih; i ubrzo, njegovim staranjem i molitvama, jeres bi uništena i mir povraćen Crkvi. A đavo koji smućivaše Crkvu pobeže sa stidom, jer se bojaše Joanikija, i od molitava njegovih iščezavaše kao vosak od ognja.
Jednom se u obitelji prepodobnoga obavljaše osvećenje molitvenoga hrama, koji on sam beše podigao. Kada se bratija sabraše, a svetog oca još ne beše s njima, iznenada se pojavi čitav puk demona koji silažahu s brežuljka, tobož, kao pravi ljudi. Svi se veoma uplašiše, ne znajući šta da rade; a svetitelj, iako ne beše s njima, provide duhom šta se zbiva, i odmah pripade molitvi, i podigavši ruke svoje gore, stade svoje molbe uznositi Bogu, koje kao strele poraziše puk demonski i nateraše u bekstvo. A bratija, videći gde demoni beže kao gonjeni batinama i ranama, prestadoše se bojati i s radošću otpraznovaše svoj praznik.
U to vreme Ismailjćani ratovahu sa Grcima, i pobedivši grčku vojsku oni mnoge odvedoše u ropstvo i držahu ih u okovima. Jedan od viđenih Grka, čiji mladi rođak bi odveden u ropstvo, moli prepodobnog Joanikija da spase iz ropstva tog njegovog rođaka, kao što je nekada izbavio Grke koji su se nalazili u ropstvu kod Bugara. Prepodobni, imajući žalostivo srce, krenu u zemlju Izmailjćansku, i došavši do tamnice on izvede na slobodu ne samo tog mladića nego i ostale Grke koji behu s njim u tamnici. A stražari to uopšte ne primetiše, jer se pred prepodobnim vrata sama od sebe otvarahu i okovi sami spadahu. A kada behu na putu za Grčku zemlju, napade ih mnoštvo divljih pasa; no svetitelj porazi pse slepilom, i oni prođoše između njih potpuno čitavi.
Na toj gori gde se prepodobni pošćaše, nedaleko življaše jedan monah po imenu Epifanije, poznat po podvizima. Njega đavo podstače na zavist prema blaženom Joanikiju i on stade rovariti protiv blaženoga, zavideći mu na većoj slavi kojom ga među ljudima proslavljaše Bog koji je rekao: Proslaviću one koji mene proslavljaju (1 Car. 2, 30). Iz zavisti Epifanije reši da pogubi nevinog i čistog srcem Joanikija prepodobnog: zbog toga on zapali šumu na toj gori koja beše puna suvaraka, da bi u tom požaru izgoreo i Joanikije zajedno sa svojom kelijom. Međutim Bog, koji spase od ognja Mladiće u Vavilonu, sačuva nepovređenim i ugodnika Svog, blaženog Joanikija. Blaženi pak, videći zlobu svoga neprijatelja, ne razljuti se na njega niti se uvredi, nego hoteći da dobrom pobedi zlo i da nezlobivošću uništi neprijateljstvo, dođe sa smirenošću Epifaniju i upita ga za razlog njegovog gnjeva, i moljaše ga za oproštaj. Međutim Epifanije, štapom koji na kraju imađaše oštar gvozdeni naglavak, od jarosti udari u stomak svetitelja, želeći da ga probode. Ali Gospod, koji ne dopušta grešnicima da savladaju pravednike, sačuva svetitelja nepovređenim od toga udarca. To i beše oio iskušenje blaženome, koje mu predskazaše ona dva pustinjaka koji mu dadoše levitonar i pri tome rekoše: Pri kraju tvoga života snaćiće te iskušenje od zavidljivih ljudi. Ali gorke posledice toga iskušenja srušiće se na glave neprijatelja, a tebi se neće desiti nikakvo zlo.
Dostigavši duboku starost, i već iznemogao telom od mnogih trudova i podviga, prepodobni otac naš Joanikije dođe u Antidijevu obitelj, načini tamo malu keliju i zatvori se u njoj. A ako bi kad i izašao iz kelije, on je, idući sredinom običnog puta, bivao nevidljiv za one koje nije želeo da ga vide.
U petoj godini carovanja Mihailova sveti otac patrijarh Metodije, proviđajući skori odlazak Joanikijev ka Gospodu, dođe k njemu sa svojim klirom, proseći od njega blagoslov i molitve. Prepodobni Joanikije, posle dugog razgovora sa svetim Metodijem i dovoljne pouke njegovim pratiocima o pravoslavnoj veri, proreče svetom Metodiju da će i on, posle njegove končine, ubrzo preći iz vremenog života u večni. Zatim, satvorivši molitvu i celivavši jedan drugog poslednjim celivom, oni se rastadoše, i patrijarh se vrati svome domu, a prepodobni otac ostade u svojoj keliji moleći se i spremajući se za končinu. I u treći dan po odlasku patrijarhovom, prepodobni i bogonosni otac naš Joanikije pređe ka Gospodu četvrtog novembra, pošto požive na zemlji devedeset četiri godine. A u osmi mesec po njegovom prestavljenju, četrnaestog juna, upokoji se u Gospodu i svjatjejši patrijarh Metodije. I tako se zbi proročanstvo prepodobnog Joanikija, kojim predskaza patrijarhu, da će i on uskoro za njim preći iz vremenog u večni život. A kada prepodobni otac naš Joanidkije umiraše, u to vreme monasi što življahu na gori Olimpu videše ognjeni stub koji uzlažaše od zemlje ka nebu, pred kojim iđahu angeli, otvarajući pred njim rajska vrata i uznoseći ga k tamošnjem blaženstvu. I po tome ti monasi doznaše da prepodobni Joanikije, završivši podvig tečenja svoga, prelazi k nebeskom pokoju.
He samo za života svoga nego i po prestavljenju svome prepodobni Joanikije satvori mnoga čudesa: jer mnogi bolesnici, dotičući se svetih moštiju njegovih, dobijahu zdravlje; mnogi se izbaviše od zlih duhova; raslabljeni ustaše sa odra; i svaki, ma kakom bolešću obuzet, odmah je ozdravljao čim bi se njegovog kovčega dodirnuo. Tako Bog čudesima proslavi ugodnika
Svog i za života i posle smrti. Njegovim svetim molitvama neka Gospod i na nama pokaže milost Svoju i neka nas isceli i od duševnih i od telesnih bolesti naših, radi slave svetog imena Svog. Amin.
