Ep. Damaskin

Pristupna beseda Episkopa mohačkog Damaskina (Grabeža)

Beseda Episkopa mohačkog g. Damaskina, vikara Episkopa bačkog, izgovorena na hirotoniji 19. septembra 2021. godine u Sabornom hramu Svetog Save na Vračaru

 

Vaša Svetosti,
Vaše Blaženstvo,
Vaša Preosveštenstva,
Poštovani predstavnici Rimokatoličke Crkve,
Gospodo velikodostojnici države i društva,
časno sveštenstvo i prepodobno monaštvo,
draga braćo i sestre,

Stojeći danas pred punoćom Crkve i licem Gospoda i Boga i Spasa našega, sa strepnjom da izborom mene nedostojnog koji „niti zna polaziti ni dolaziti“  (1. Car. 3, 7) ne bih narušio volju Božju, ili da bih „ne raspoznavajući dobro i zlo“ (1. Car. 3, 9) učinio nepravdu ma kome, usuđujem se da, kao nekada premudri Solomon, koji je molio Gospoda za „srce razumno“ da „može suditi narodu“,  uznesem svoje skromne molitve  za srce milostivo – da bih bio pomilovan, za srce čisto – da bih Boga video, za duh krotak – jer će takvi naslediti zemlju, za suze pokajanja – da bi me Gospod utešio. Veliki je dar i neiskaziva milost primanje svake službe u Crkvi, svake pa i najmanje žrtve za izgradnju „velike tajne pobožnosti“ (1.Tim. 3, 25), Tela Hristovog koje, po rečima Svetog Jovana Zlatoustog, „još treba da se ispuni“.

Draga braćo Arhijereji, blagodaran sam Bogu Ocu i Sinu i Duhu Svetome što me je, vašom pažnjom i ljubavlju udostojio najveće službe koju smrtni čovek može da dobije, službe koja svojim naznačenjem prevazilazi svaku mogućnost da je misaono obuhvatimo ili da joj moralno dorastemo. Znajući „da sam ovde tek jedan u sledu i da mi glas je zuj pčela u roju“, ponizno se i šapatom, kao Sveti Jovan Damaskin u pesmi Ivana V. Lalića, obraćam Presvetoj Bogorodici, „kupini nesagorivoj“ i sasudu „velike Tajne blagočešća (1.Tim. 3.16) , da isceli i „oprosti prestup moje prolaznosti“. Samo je Presveta Bogorodica, od svih onih koji su „nosili kožnu odeću smrtnosti“, poslužila predvečnom planu Božijem i sadejstvovala u „radionici našeg spasenja“ (Sveti Jovan Damaskin) budući, po rečima Svetog Marka Efeskog, dvojako bogonosna: po blagodati da bi „telo njeno bilo osvećeno i da bi moglo nositi spasonosni porod“ i po „prisutnosti same Ipostasi Sina Božjeg, tako da se ta Ipostas i ovaplotila i očovečila“. Nepojamno je ljudskom umu shvatiti ovu veliku tajnu i božanski naum za svako stvoreno biće: Ipostas Sina je, ne silom ili energijom, već čitavom punoćom Božanstva, bila prisutna u Presvetoj, dok je u „apostolima i svima ostalima prisutna energija i sila, ili čak deo energije“ (Sveti Marko Efeski). A sila je ta ona koja osvećuje, ali i sažiže, isceljuje ali i sudi…

Apostol Pavle svedoči da se „svakome  daje projava Duha na korist“ (1. Kor. 12, 7),  te kaže da se jednima daje reč mudrosti, drugima reč znanja, jednima dar vere, a drugima dar isceljenja… „A sve ovo daje jedan i isti Duh, deleći svakome ponaosob kako hoće“ (1. Kor. 12, 11). Sveti Jovan Damaskin nas poučava da Bog  svima „daje od svoje sile prema sposobnosti i prijemčivosti svakoga, tj, shodno čistoti fizičkoj i moralnoj svakoga od nas, tako da svakome koji izabira dobro, Bog sadejstvuje, pomaže, u dostizanju tog dobra“.

Nada je moja u Gospoda da me neće ostaviti na „putu koji vodi u život“, te da ću molitvama i zastupništvom Svetoga Save, prvog Arhijereja naše Svete Crkve, pod svodovima čijeg hrama se danas nalazimo, ukorenjen biti „kao drva maslinova  u misaonom raju“, i da će me posvećenost i istrajnost njegova nadahnjivati i rukovoditi kao što je i do sada.  Od vremena moga krštenja, i primanja u zajednicu vernih u crkvi posvećenoj upravo Svetome Savi, koja je zbog lepote svoje bila spasena uništenja u Drugom svetskom ratu i koja je svojom jedinstvenom arhitekturom  bila „stub od ognja“ (Izl. 13,21) u jednom teškom vremenu bezverja, uvek sam se trudio da sačuvam dostojanstvo i ugled naše Crkve, dostojanstvo hrišćanina svetosavske loze.

U ovom svetom trenutku, kada se blagodat Božja, preko polaganja vaših ruku, izobilno izlila na moju smernost, nadam se i verujem, da ću, uz Božju pomoć, ispuniti, koliko je do mene, svoj udeo u velikoj i odgovornoj službi koja mi je poverena, službi Episkopa Crkve Hristove. Služba Episkopa je služba Hristova, a to znači služba Ksta Hristovog i Njegovog slavnog Vaskrsenja, služba sastradavanja sa svakom dušom koja mu je poverena na staranje i vaskrsenja sa svima njima u Telu Hristovom. Koliki je podvig uma i srca i svecelog bića potreban, da sveštenoslužitelj ušavši u oltar, zajedno sa Mojsijem iziđe na Goru, „uđe unutra u oblak, nađe se zajedno sa Bogom i koliko je moguće da se u sebe povrati i sabere“, kako nas poučava Sveti Grigorije Bogoslov, i da sa strahom i trepetom pristupa, tajanstvenim u sebe primanjem, samoga Hrista, Gospoda i Boga našega! Velika je odgovornost pred Bogom primanje čina episkopa, i ja, stojeći pred svima vama „u slabosti i u strahu i u velikom drhtanju“ (1. Kor. 2.3) ispovedam, da ću se truditi da „dobar odgovor dam na strašnom sudu Hristovom“ za službu koja mi je danas poverena.

Nada je naša i molitva u osvećujuću silu Duha Svetoga, koji je svuda i sve ispunjava, da će, očistivši nas od svake nečistote, doći i useliti se u nas „dok ne dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanja Sina Božjega u čoveka savršena, u meru rasta punoće Hristove“ (Ef. 4,13).

Čuvanje  jedinstva Crkve i bogopoznanje, svedočenje vere i „usavršavanje vernih u delu služenja“ (Ef. 4, 12) veliki je zadatak u svakom vremenu, a pogotovo u našem, kada je svaki problem i izazov jednog čoveka ili jedne države, problem i izazov svih ljudi i cele vaseljene, jer smo razvojem moderne tehnologije  približeni jedni drugima više nego ikada pre, a načinom života, svojevrsnom distancom, otuđeni kao nikada do sada. Zato su reči apostola Pavla, koje nas tako snažno  upućuju „da pobeđujemo kroz Onoga koji nas je zavoleo“ (Rim. 8,37) jedini odgovor na sva iskušenja našeg „globalnog“ vremena, jer, i zaista:

„Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove? Žalost ili tjeskoba, ili gonjenje, ili glad, ili golotinja, ili opasnost, ili mač“? U Boga se nadam da ćemo i mi, „deca ovog veka“, moći da, zajedno sa apostolom, budemo uvereni, u svakom danu života svoga, „da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnjost, ni budućnost, ni visina, ni dubina, niti ikakva druga tvar, neće moći odvojiti od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem“ (Rim. 8, 38-39).

Na današnji dan, kada se molitveno proslavlja Čudo Svetog arhangela Mihaila u Honi, molimo se saborno da Gospod, zastupništvom Svetog Arhistratiga, sačuva Crkvu svoju nepovređenom do isteka vremena i nas sabrane u svetoj tajni Liturgije sačuva od iskušenja koje nismo kadri izneti na spasenje, sopstveno ali i naroda u celini.

Osećam potrebu da se na ovaj sveti dan zahvalim mnogim divnim prijateljima, prisutnima i onima koji danas nisu mogli da budu s nama, svima koje zbog oskudnosti vremena neću pomenuti, za svu ljubav i pomoć kojom su me snažili na mom životnom putu. Pre svih, blagodarim mojim divnim roditeljima, ocu Vlajku i majci Dragici, čijim molitvama i svesrdnim trudom oko vaspitanja i obrazovanja smo moja sestra i ja započeli svoj put ka Hristu. Neka ih Gospod nagradi!

Blagodaran sam Gospodu Bogu što me je prizvao na put bogopoznanja i što sam u presudnom momentu moga sazrevanja, u svom porodičnom domu, povodom osvećenja crkve Svetog Save u Drvaru, upoznao mnoge episkope, među njima tada Episkopa banatskog, g. Amfilohija, jeromonaha Atanasija i u to vreme, izabranog Episkopa moravičkog g. Irineja. Nedorastao bogoslovlju i razumevanju svega onoga što su govorili, bilo mi je, kao nekada monahu koji je išao prepodobnom avi Antoniju, dovoljno samo da ih gledam.

Otvorivši duhovne oči i odbacivši ono što je detinjsko, zatečen tajnom Hristovom, svoju ljubav ka prirodnim naukama, pre svega matematici i njenim  večnim i savršenim dokazima, neprimetno sam, za čula data čoveku, preusmerio ka Stvoritelju svega večnog i savršenog. Boraveći u manastiru Kovilju, sa blagoslovom našeg Patrijarha, tada igumana i duhovnika oca Porfirija, osetio sam  svu punoću Predanja naše Crkve, sve sabrano za večnost blago bogoslužbenog i opštežiteljnog poretka, svetogorskog tipika i podviga, svu radost uspinjanja na goru Preobraženja, radost koja prevazilazi zemaljsko iskustvo punoće življenja. Draga braćo u Hristu! Neka bi Gospod dao da naš budući zajednički put u Emaus, bude u istinskoj ljubavi i prepoznavanju Hrista koji je uvek tamo gde su dva ili tri sakupljena u ime Njegovo!

Neizmerno sam zahvalan svim profesorima našeg Bogoslovskog fakulteta što su, svako na svoj način, nadahnjivali moje bavljenje bogoslovljem i više od toga, probudili su u meni želju da se posvetim monaškom životu. Blagodaran sam Gospodu što me je udostojio angelskog obraza i što sam, kada se za to ispunilo vreme, primio monaški postrig i značajno i obavezujuće ime Damaskin rukom blaženopočivšeg Patrijarha Irineja, tada Episkopa niškog. Blaženopočivšem Patrijarhu, nimalo slučajno u hramu za koji se toliko zalagao i u kome počiva, moja porodica i ja izražavamo mnogostruku blagodarnost za sva dela dobrote i ljubav koju je uvek imao za nas. Neka mu je večan spomen!

Posebnu zahvalnost sa ovog mesta upućujem o. Dionisiju, duhovniku manastira Lipovac, koji je duhovno rukovodio mojim koracima i odlukama svih ovih godina, sestrinstvu manastira Đunis, u kome sam nekoliko godina obavljao dužnost duhovnika i svom monaštvu Eparhije niške i okolnih eparhija sa kojima je bratstvo poverenog mi manastira Svetog Romana blagodatno uzrastalo. Blagodarim Gospodu što me je uputio u ovu drevnu svetinju, u kojoj sam, tokom proteklih devet godina, zajedno sa bratstvom, bogoljubivim vernicima i poklonicima iz okoline i rasejanja, uz molitveno zastupništvo Svetog Romana i blagoslov episkopa niških, uspeo da obnovim deo manastira i duhovnog života nadahnutog podvigom svetog ugodnika.

Zahvalnost dugujem i tadašnjem rektoru Bogoslovije Svetog Kirila i Metodija u Nišu, ocu Milutinu Timotijeviću, i svim kolegama sa kojima sam se zajedno trudio u delu vaspitanja i obrazovanja budućih sveštenoslužitelja naše Svete Crkve. Ne mogu da ne pomenem i divno sveštenstvo i vernike niške Saborne crkve i Crkveno-pevačku družinu „Branko“ koji su godinama činili i čine crkveni život u Nišu posebnim.

Od srca i sve duše blagodarim Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi i Moskovskoj duhovnoj akademiji gde sam boravio na usavršavanju i gde sam, osim napretka u stepenu obrazovanja, stekao iskustvo predanjskog života i promišljanja, otvorenost za duhovni prostor upoznavanjem jezika i prijateljsku pomoć mnogih profesora i mentora, među kojima posebno izdvajam rektora, tada episkopa Evgenija, mentora Vladimira Kirilina i igumana Dionisija (Šljonova).

Svesrdno blagodarim i bratskoj Grčkoj Pravoslavnoj Crkvi i manastiru Svete Teodore u Solunu, u kome sam započeo izučavanje grčkog jezika i stekao divne prijatelje. Blagodarim, ovde prisutnim igumanima velikih srpskih svetinja, visokoprepodobnom arhimandritu Metodiju i visokoprepodobnom arhimandritu Tihonu na bratskoj ljubavi i molitvama. I zaista, bez pomoći mnogih, koji su, vođeni Hristovim rečima da od ljudi načinimo sebi prijatelje, postali angeli na mom putu, i koji su, bez obzira na svu, ljudskim merilima neprevaziđenu različitost, ostali na njemu, danas ne bih, sa izobiljem darova, stajao pred svima vama.

Blagodarim Vama, Vaša Svetosti, i svim članovima Svetog Arhijerejskog Sabora što ste me uveli u red Arhijereja Srpske Pravoslavne Crkve. Primajući danas od Vas sveti žezal, znak episkopskog dostojanstva i službe, sa punim saznanjem odgovornosti koju preuzimam i uz svu blagodarnost koju osećam, molim se i nadam da Vaša pažnja i ljubav ničim neće biti umanjene i da ćete me uvek imati u svojim svetim molitvama.

Zahvaljujem Vama, Preosvećeni Episkope niški g. Arsenije, što ste me predložili za ovu svetu službu i što ste se, od svog dolaska na čelo Eparhije niške, uvek posebno starali o meni lično i o manastirskoj obitelji Svetog Romana.

Blagodarim Vama, Preosvećeni Episkope bački g. Irineju, što ste mi ukazali  veliku čast i poverenje uzevši me za svog vikarnog Episkopa i što ste, dozvolivši mi da budem u Vašoj blizini, očinski pružili dragoceni biser svog izuzetnog znanja i iskustva prepoznatog među svim hrišćanskim crkvama i time mi zadali veliki zadatak na početku moje episkopske službe. Nadam se da ću, učeći od Vas, bez obzira na sve svoje nedostatke, uspeti da duhovno i intelektualno uzrastem i tako opravdam ukazano mi poverenje.

Zahvaljujući još jednom svima na molitvenom učešću u ovom svetom činu, svoje skromno obraćanje završavam rečima velikog Jerarha i  Liturga Crkve, Svetog Simeona Solunskog, koji govoreći o svetim hirotonijama i  poznavanju suštinskih razloga božanskih službi koje vršimo, uz molitveni usklik, kaže:

„Neka nam bude milostiv Bog, i živi Sin Božji, koji je postao Sin čovečiji, jedini veliki Arhijerej Isus, Spasitelj sveta Hristos, Prečisti, Sveti i Nezlobivi, Mironačalnik i Mirotvorac, Krotki srcem i Smireni, Pastir dobri koji je dušu svoju položio za ovce; i da nam On da da ga svecelo ljubimo, i da u Njemu i kako je Njemu milo napasamo stado Njegovo, i da svaki od nas, prema svome pripadajućem stepenu, izvrši i ispuni Njegova božanska sveštenstva, kako On to želi, i ugodivši Njemu, da se sjedinimo s Njime, i sa božanskim stadom Njegovim spasemo se u Njemu“. Amin.

Izvor: www.eparhijabacka.info