О односу философије и теологије
Захваљујем и хвала колегама што су ми омогућили да одмах директно кренем у саму ствар. Није то само новија појава да је философија често на злом гласу и да се, онако мало пејоративно, говори о такозваној професорској философији. Она је постала једно занимање, једна чудна разуђена дисциплина, која је чак неухватљива и небрањива. Још давно, у античко доба, Аристофан је у својим комедијама исмијао философе, па међу њима и Сократа, говорећи да су они ,,ни на небу ни на земљи” и да се баве нечим што ,,никог не занима нити се било ко у то разабира”. Има, наравно, тих девијација не само у философији, има их и у теологији. Знамо на ком испиту је пала схоластика. Схоластика је била, логички и методолошки, изузетно развијено мишљење, али она се отуђила од самог живота и више нико није могао да схвати какве везе има уопште са животом, дакле постајала је неко беживотно знање.
Митрополитова мисао, да одмах кажем, никако се не може трпати у неки схоластицизам било ког типа. Он је разбио све препреке и све ограде сваког схоластицизма кад је у питању његова мисао и његов живот. Мисао Митрополита Амфилохија садржи изобиље импулса за философију. Ако се окренемо изворним философским питањима, не ономе у шта се све философија може изметнути, а то су у основи два питања: шта је биће, шта постоји, и друго питање: како треба живјети. Митрополит је на оба питања дао јасан и недвосмислен одговор, посветио и живот и дјело тим питањима. Оно што истински и исконско постоји, то је Бог, Света Тројица и Христос. А како треба живјети? Па то слиједи из овог претходног питања: тако што треба да се уподобимо Христу. И на тај начин имамо одговор на оба питања. Наравно, Митрополитово стваралаштво је изузетно обимно: ту је десетине књига и стотине чланака. И природно је да не можемо о свему томе говорити, него о оним акцентима и најважнијим моментима. Његово дјело ће сигурно бити у будућности предмет истраживања, јер када се суочимо са тако великим дјелом, коме у нашем времену може уз раме да стане само дјело владике Атанасија, онда морамо поставити једно забрињавајуће питање: да ли видимо на хоризонту? Да ли можемо уопште наслутити да ће се код Срба поново појавити тако велико дјело? А они су имали на кога да се наслоне: на Јустина Поповића, на Николаја Велимировића, па онда је и ту просто позив и онима који ће данас и сјутра мислити, теолошки и философски, да и они имају на кога да се ослоне.
Ако бисмо хипотетички мислили да нема других књига о теологији осим Митрополитових, то би нам било довољно да се упутимо у све важније теолошке проблеме и теолошке дисциплине. Он је, о томе је и синоћ било ријечи, избјегавао то и није прихватао да се теологија распадне на неки низ самосталних дисциплина и струка, да то буде знање резервисано за узак круг људи, ма колико његова мисао знала да буде и вербално тако артикулисана да није једноставно продријети у њу, јер су биле такве теме којима се бавио. Он је, хоћу да кажем, држао у интегралном јединство цјелокупно теолошко знање. Али, поред тога, он је држао у јединству теологију са философијом, историјом, културом, са политичким животом. Не само да се, дакле, противио разградњи теологије на засебне и отуђене дисциплине, него се противио и самодовољности теологије и њеном дистанцирању од стварности живота. Он је, дакле, трагао за универзалном и животном истином и ту животну истину је потврђивао својим животом.
Ако бисмо поставили питање, да употријебим један стручни израз који одмах заборавите, фундационализам, а то значи: како је једно мишљење фундирано, утемељено, гдје оно налази своје сазнајно утемељење и оправдање. Онда би се, када је Митрополит Амфилохије у питању, могла издвојити три темељна полазишта његовог мишљења: прво је, наравно, лично искуство вјере, а то значи искуство личносног Бога у животу и у историји. Кад кажем лично, то претпостављам да знамо, али ипак да истакнемо, то не значи приватно или персонално, јер личност је, како нас је небројено пута учио Митрополит Амфилохије, релациона, односна категорија, јер не постоји једна личност, Постоји само личност у заједници, па је према томе дубоко искуство једне личности заправо искуство читаве заједнице. То је саборно искуство, како би се рекло интер-субјективно искуство, које важи међу свим субјектима у тој заједници. Друго важно полазиште, и то је поменуто било синоћ, Митрополит у духу антрополошког увјерења читавог савременог европског мишљења, развија теолошку мисао, полазећи од триадологије, а томе је посвећен његов докторат, из тога происходи христологија, а из христологије антропологија или теантропологија. Тако да код Митрополита антропологија не добија само своје утемељење, него и одређену сврху као дисциплину. Она је дисциплина са посебном сврхом.
Наравно, немамо сад времена и није ни прилика да нашироко показујемо читав контекст европског мишљења унутар ког Митрополит развија овај теантрополошки став. Али, само да подсјетим, он се увијек руководио сликом човјека као Божијим подобијом, сликом човјека као бића слободе и достојанства, и онда нас та тема враћа на ренесансну рехабилитацију теме De hominis dignitate – О људском достојанству, а та тема у Ренесанси је незамислива без њених хришћанских извора, а ти хришћански извори су укоријењени у хеленској антици, и онда ту долазимо до оног gnōthi seauton – познај самога себе. Дакле, у том његовом антрополошком окрету, који карактерише савремену философију, видимо синтезу читавог европског мишљења, од почетака до данас. То је једна, заиста, толико озбиљна тема.
Треће темељно полазиште се састоји у сљедећем: кроз призму христолошки утемељене антропологије, Митрополит Амфилохије приступа проблемима савремености и онда, поражавајући положај човјеков данас, контрастивно тумачи у односу на човјеково назначење, на оно шта би човјек могао да буде. Из тог питања: ,,Шта би могли да будемо?” происходи његова брига за заједницу. ,,Шта бисмо као заједница могли да будемо?” Видите, одатле происходи једна нормативност. Дакле, морамо живјети у складу са одређеним нормама. Он нас је стално опомињао, као прави васпитач, на то. Његова мисао се окреће у контексту европске хуманистичке културе, која се, након Великог рата, обрушила у једну кризу и након Великог рата криза је постала основно својство људске цивилизације и трајно својство. Ми смо константно у некаквој кризи и стално рјешавамо неке кризе због тога што смо залутали на путу историје.
Посебно тај контекст означава у његовом животу доминација комунистичке идеологије и банализованог анти-теистичког просветитељства. Такође, кад је теологија у питању, за њега је релевантан контекст теолошких струјања његовог времена, као што је то патристичка синтеза, а такође и разни проблеми, као што је однос теологије према философији, култури и историји. И све се то могло видјети ’70-их година, када се Митрополит вратио у Београд и почео да учествује на јавно-интелектуалној сцени и на академској сцени, која је дуго, већ прије тога деценијама, била ускраћена за такву мисао какву је он носио, једно такво увјерење. То су биле фасцинантне дискусије, расправе и предавања, гдје су сале биле препуне по читавом Београду.
Нарочито када је у питању однос философије и теологије вјере и знања, а посебно када је у питању статус хришћанске философије, а унутар ње проблем несазнатљивости, изградња једне агносиологије. То је посебан акценат Митрополитове мисли. Однос теологије и философије је Митрополит посматрао нипошто као однос међусобно искључивих дисциплина, већ као однос продуктивног преплитања. И то не само како се оно реално догађало у духовној историји, већ како то преплитање може да нам да подстицаје и у теологији и у философији. И ту имамо посла код њега са једном синтезом, човјек невјероватно широких замаха и синтеза: то да је истинско знање дар од Бога, Митрополит је детаљно разматрао у својој докторској дисертацији и у каснијим радовима на сличне теме. Нећу сад да рекапитулишем, било је синоћ ријечи о томе, али да истакнем да његов докторат показује толико убједљиво и јасно каква је важност религиозног искуства и шта значи знање као дар.
Сви ми знамо да су вјера, нада и љубав основне хришћанске врлине, али оне су, како се то каже, божанске врлине! Божанске јер нису наш производ, јер их добијамо на дар. И вјеру, коју Бог открива нама, и наду, коју нам Бог даје, јер је то Бог обећања, који то Своје обећање јемчи, и то заклетвом, и ми вјерујемо у спасење јер је та нада зајемчена, и љубав, јер Бог први завоље нас и ми само узвраћамо. Тако и ово знање које добијамо од Бога не можемо ми произвести и ту желим да истакнем један важан момент начелног типа за философско мишљење данас, а то је епистемички статус религиозног искуства, сазнајодавни статус религиозног искуства. Дакле, постоји она врста сазнања коју не можемо ни на који начин стећи осим кроз вјеру! И то је, дакле, показано у овоме граду.
Сад бисмо могли ту развијати једну тему односа философије, теологије и науке: шта је уопште знање? Отац Гојко је начео једну интересантну ствар кад је поменуо ту проблематизацију у науци сваког другог облика знања. А ви ћете сваког дана на првом дневнику да видите како људи говоре: ,,Ми вјерујемо науци!” они не кажу: ,,Ми знамо науку.” него: ,,Ми вјерујемо науци.” Дакле, у тој ситуацији и наука је објект вјеровања. Да не говоримо о томе што смо ми давно упали у замку, у доба позитивизма и просветитељства, да научни појмови треба да буду прихваћени као сама реалност. Научни појмови су један опис реалности. То није реалност, него су научни појмови.
О светосавској мисли Митрополита Амфилохија
Као увод у ту тему само да поновим то да је мисао Митрополитова дубоко Христо-центрична, и његов живот и његово дјело. Он инсистира на том сусрету Бога и човјека, који се већ догодио у Христовом оваплоћењу. Бог се, дакле, не устручава да се спусти на наш ниво, да тако кажем. Према томе, он је одатле изводио закључак да је Бог који је постао човјек темељ и Богопознања и антропологије, у њиховом унутрашњем јединству. Јер самосазнање је заправо Богопознање и обрнуто, Богопознање је самосазнање. У том контексту он говори да је Христос такође Богослов. Да сад не развијамо ту идеју Бога Логоса, с почетка Јеванђеља Јовановог.
Е, сад само кратко да се из тог угла вратимо на Сократа. Видите, ако из те Христо-центричне перспективе посматрамо Сократа, онда Сократ јесте тај који јесте у историји људскога духа, философије и културе. То је тако у историји и било. Тек страдање Христово бацило је нову свјетлост на Сократову судбину. И кад ми данас тумачимо овако, као што колеге релевантно и говоре о Сократовој судбини, онда ми заправо његов живот и његову кончину посматрамо као Христово страдање. Према томе, без тога нама Сократ не би био толико важан и толико присутан у нашој култури. То видимо и у Ренесанси када је један чувени аутор, Еразмо Ротердамски, у 16. вијеку, говорио: ,,Socrates, ora pro nobis.” ,,Сократе, моли Бога за нас.” Дакле, он се обраћао Сократу као хришћанском светитељу, управо посматрајући га из овог Христо-центричног угла. И сад видите колико ми имамо плодан терен да из угла Митрополитове философије разумијемо и античку мисао.
Наравно, Митрополитова мисао је често била реакција на владајућу идеологију и на владајућу стварност. Чак начелно када говоримо о њему као философу у овом изворном смислу, он је чак и својим животом демонстрирао да је хришћанска философија заправо једна евиденција, да је она евидентна. Постоји огромна расправа у историји философије о статусу хришћанске философије и нећемо се тиме замарати, али просто треба да знамо да је бити хришћански философ нешто евидентно и да то не треба доказивати, јер наша егзистенција претходи сваком нашем предметном мишљењу. О чему год да мислимо, услов је да постојимо. Не можемо мислити ни о чему ако не постојимо. Према томе, ми егзистирамо већ као духовно биће. Мој духовни живот је стварност и ако постојим као хришћанин, ако постојим у контексту вјере, онда могу да мислим о разним философским проблемима и темама као хришћанин. И онда је то хришћанска философија из искуства вјере.
Кажем, Митрополит је у том смислу константно демонстрирао импулсе за философију и потенцијал философа, не само онда када је писао о философско релевантним темама. Његова реакција на постојеће стање је и његова позната студија о светосављу. То је једна тема која је била доста запостављена у нашој култури, односно након чувеног текста Јустина Поповића ,,Светосавље као философија живота”, то су његова ратна предавања омладини у окупираном Београду, није било неког битног рада о томе. Између два рата о томе се водила велика дискусија и велика расправа и, нажалост, просто, Светосавље је толики један потенцијал као тема за нашу културу, за нашу духовност. Учени и образовани људи, Николај Велимировић, Јустин Поповић, Димитрије Најдановић, Вујић, Милош Ђурић и тако даље, они су између два рата говорили о Светосављу да би искристалисали једну тео-хуманистичку мисао која би се супротставила пропалом западном хуманизму. Након Првог свјетског рата нико више није вјеровао да се може говорити о било каквом хуманизму. Након Другог свјетског рата, Адорно је рекао: ,,Па чему пјесници и философи након Аушвица и Јасеновца.” O чему имамо ми да причамо након Јасеновца? То је крај људске мисли, то је пораз људске мисли.
У том контексту, Митрополит се враћа овим темама на један изузетно озбиљан и данас веома инспиративан начин и он нам показује како дјело Светог Саве не можемо схватати и тумачити као неко просветитељство западног типа, каквог је заступао Доситеј. И он ту производи један антагонизам између Доситеја и дјела Светог Саве. Толико импулса има у том његовом раду. Он почиње оном чувеном реченицом да ,,једно бјекство у манастир” бјекство Светог Саве, и ,,друго бјекство из манастира” бјекство Доситеја Обрадовића, опредјељује животни пут не само те двије личности, него читаве наше културе. Он доказује да је полазиште Светога Саве истина примана вјером, то јест Богочовјека у вјечност, којом се мјери свако вријеме.
И он повезује светосавско предање са исихастичком духовношћу и то са исихастичком духовношћу у једном саборном смислу. Као што је Свети Сава избјегао у ту замку о којој се у то доба говорило, постојао је један израз ,,свети егоизам”, када неко оде у келију и сам спашава себе, није га брига за свијет. Свети Сава је не само бјежао у манастир него је бјежао и из манастира да спашава народ, да спашава друге. Дакле, то је велика ствар и то су велики Митрополитови уводи. И он говори о трагичности наше доситејевске модерне културе и просвјете, јер се она одрекла сопственог историјског континуитета и идентитета. И у каснијим радовима о духовном и у културном значењу манастира Студеница, о духовном смислу храма Светог Саве и тако даље.
Он, рецимо, у том тексту пуноћу Светосавља види у Косовском завјету, и то морамо поменути као нешто што је он стално држао на уму и на шта нас је опомињао. Он је увијек држао у јединству Косово, Ловћен и Јасеновац. Косово као нашу завјетну мисао, и ту ми видимо колико је његово схватање националних проблема заправо универзално. Он је премостио тај проблем и то питање националног и универзалног. Он је са универзалног становишта говорио о националном. Њему није могло промаћи да смо ми завјетни народ, а то значи народ утемељен у вјери и у нормативности, обећању да см се завјетовали, да нешто јемчимо и да гарантујемо нешто, а то значи да имамо шта да бранимо, јер тако раде људи који имају нормативни систем. Они имају шта да бране и то су показале литије: да ми, као народ, имамо шта да бранимо. Он је на томе стално инсистирао. Ловћен и капела, то је такође био његов завјет који је примио од Његоша и принио га нама као наш завјет, и Његошу и Митрополиту Амфилохију. И Јасеновац, то је наша велика историјска жртва, све жртве од Косова, које морамо убрајати у живе и на њима темељити наш живот, јер жртва је у темељу вјере, жртва би требало да је у темељу културе!
Дакле, један интегритет Косова, Ловћена и Јасеновца је њему стално био на уму.
Искуство са Митрополитом Амфилохијем као философом
Изванредно искуство. И Кирило-методијевски сусрети, њих је било дванаестак, сви изреда су били изванредни. Теме су биле рат, светост и одговорност, личност, покајање, страдање и тако даље. Дакле, све су то биле веома актуелне теме, дневно актуелне теме. Ја могу да кажем као свједок тог времена да нико у Црној Гори није ни разматрао те теме ни изблиза, можда није ни помињао те ријечи у јавном животу. Али Митрополит је осјећао да су то фундаментални проблеми којима се морамо позабавити. Он је имао толику ширину да организује и води Кирило-методијевске сусрете на којима су учествовали људи из најразличитијих струка философије, теологије, права, економије, историје, књижевности, психологије и тако даље. Могао бих рећи да не сва, али огроман број важних имена интелектуалног живота тада су се радо дозивали и учествовали у тим сусретима, који су некако, стицајем околности, отихнули, а ово је прилика да се присјетимо тога да би било добро обновити их, па и у част Митрополиту Амфилохију.
То такође говори о томе колико је он био заинтересован за јавни живот на један дубински и фундаменталан начин, не површан начин. Сви смо свједоци да се политика данас, гледано глобално и гледано локално, поготово локално, свела на манипулације, лажи, изневјеравња обећања и тако даље. Закономјерност политике данас је да нарушава све норме до којих је људском роду стало и сваког дана смо свједоци тога. То је један глобални налет који води човјечанство у суноврат и огроман број људи који добију народно повјерење веома се радују што нас све воде на Титаник. Митрополит је рехабилитовао изворни смисао политике, а то је брига за заједницу, брига за полис. Какви смо то људи ако не бринемо за заједницу у којој живимо, јер та заједница нас чини људима! То је био његов императив. Због тога је његова ријеч, као што знамо, истинољубива ријеч, понекад била прекорна, јер позива нас заборавне на покајање. Понекад је била бунтовна, јер нам не допушта да се олако одрекнемо слободе. Није нам дао да се олако одрекнемо слободе, а то је угодно одрећи се слободе. На пристанемо на наметнути изгон истине у овом времену лажи и пост-истине, на организовано ружење светости, на одбијање даровне жртве, када наши животи постану лишени смисла.
Он је, дакле, био руковођен бригом за заједницу и то бригом за конкретну заједницу у којој је живио. Сви смо могли да видимо мед који је он свуда скупљао, али нико није могао да види горчину и жуч који је гутао. Али понекад смо видјели ту оправдану жестину, као реакцију на јавну скаредност, на неправду. Видјели смо правдољубивост, залагање за божанске и људске вриједности. То нам недостаје у овим временима. Знамо сви колико је он душа опојао, на колико је стратишта био. Он је опојао оне чије име деценијама нико није смио да помене, ни да их се сјети, јер су били осуђени на забрану памћења. Он је и пораженима и одбаченима враћао људско достојанство. Он је све нас лијечио од амнезије. Својим врлинама и подвизима обликовао је духовну и моралну снагу народа и зато су његова теологија и философија тако дубоке, одважне, конкретне. Његова теологија је показна вјежба живота и када је нама оставио свој богатством преиспуњени живот, и у својим молитвама понио наше кривице, онда су га на кољенима испратили они које је учио како да стоје усправно.
Дакле, његова политика, далеко од сваког политиканства, је заправо пут душе у чистоту и слободу. Недостајаће нам та врста политичке теологије, која читаву историју народа посматра као историју жртве на распећу. И ја се присјећам те 1990. године, када је испред Цетињског манастира позвао народ да узме слободу. ,,Не бојте се, узмите слободу!” Увијек је исказивао поштовање свакој личности и уздизао њену слободу и достојанство. Дакле, он се активно супротстављао политичкој култури понижења која нам се намеће. Тако да ова свенародна лозинка ,,Не дамо светиње!” то је његов наук нама да имамо шта да бранимо. То нас је, у временима безнађа и безакоња, научио наш Митрополит.
(Излагање на “Данима Митрополита Амфилохија”, Подгорица, 28. октобра 2021. године)
