Митра Рељић

Проф. др Митра Рељић: “Слике злочина у Ливадицама су слике наше голготе“

Име: 19.02.2020 Livadice zlocin; Опис: Слике злочина у Ливадицама су слике наше голготе Тип: audio/mpeg

Поводом деветнаест година од терористичког напада у Ливадицама доносимо текст књижевника и новинара Живојина Ракочевића “Опушак Фљорима Ејупија“ и свједочење сједока догађаја проф. др Митре Рељић

Проф. др Митра Рељић: ,,Слике злочина у Ливадицама су слике наше голготе“

Проф. др Митра Рељић била је свједок терористичког злочина у Ливадицама близу Подујева на Косову, када је 16. фебруара 2001. године, у нападу наоружаних Албанаца на аутобус ,,Ниш-експреса“ погинуло званично 12 људи, мада она тврди да је погинулих било више.
Гостујући у програму Радија ,,Светигора“ проф. др Митра Рељић, са великом тугом и болом у гласу, покушала је да нам пренесе ове трагичне сцене које су њој и свима који су се ту нашли заувијек обиљежиле живот.

,,Било је пет аутобуса у колони, ја сам била у аутобусу који је ишао управо за овим који је нападнут. Иако је аутобус у коме сам ја била носио ознаку један, он је ишао други након паузе коју смо направили испред пункта. Храбри возачи ,,Ниш-експреса“ су ми причали да се аутобуси у току вожње увијек престроје, тако да те ознаке бројем не значе и поредак кретања на путу. Потоњи би увијек ишао, из возачима познатих разлога, најискуснији возач. Ишли смо уз пратњу, што је значило да је прво ишао транспортер, па два аутобуса, па други транспортер и евентуално транспортер на крају. Сјећам се да сам погледала на сат кад смо кренули, бринући да ли ће ме опет Рус чекати у Грачаници да ме доведе до Приштине. Џаба би било што ви дођете до Грачанице, која је удаљена само пет-шест километара од Приштине, могли би ту остати цијели дан ако нема неког Руса да вас довезе кући…

Било је 11 сати. И само што смо кренули са контролног пункта, осјетила сам као да неко стијењем удара у наш аутобус. Одједном сам чула плач дјеце и видјела да су људи у аутобусу попадали. Кад сам успјела да погледам напријед видјела сам огромну димну печурку, као на сликама бомбе у Хирошими. Како се дим разилазио, видјели смо ону страшна слику, коју никада нећемо заборавити, видјели смо разбацана раскомадана тијела наших ближњих. Онда су зауставили колону и оне преживјеле из нападнутог аутобуса почели да пребацују у аутобус у коме смо ми били. Они су сви били, буквално, од главе до пете крвави јер су комади тијела несрећних људи падали по њиховим главама и тијелима. То је та слика наше голготе.

Тврдим да је било више од дванаест погинулих из разлога што би сва сједишта у аутобусима, којих је било 50-60, увијек била крцата пуна. А знам ни да половина путника оног аутобуса није преживјела, и тако то закључујем. Странци који су се бавили тиме, сервирали су нам податке, тако да су могли да напишу шта хоће, могли су да кажу да је и троје настрадало, али ваљда се нису усудили…

Било је страшно. Чим је прошао онај транспортер и наишао први аутобус ти злочинци, који су већ били спремни и ту присутни, активирали су из далека експлозив који је био постављен испод једног мостића, док су они из даљине посматрали исход свог зулума.

То је било у 11 сати ујутру а нас преживјеле су до три сата после пола ноћи држали на оној вјетрометини, иако је био фебруар и било врло хладно вријеме. Они странци, Британци са пункта, су нас убјеђивали да се вратимо у Ниш, иако смо били пошли својим кућама и нисмо никако хтјели да идемо у Ниш. Вјероватно су нас убјеђивали како би задовољство злочинаца било потпуно, јер би тако оно људи што нису побили успјели да врате назад. Како ми, ни по коју цијену, нисмо пристајали на то, у зору су нас почели евакуистати и пребацивати у Грачаницу. У каквом сам стању била ја и сви ми, а можете тек замислити у каквом су стању били они који су изгубили своје најрођеније ту пред својим очима, говори и то да, кад су нас негдје после три ујутру пустили у Грачаницу, ту поред самог манастира чији буквално сваки камен знам, ја нисам знала гдје се налазим све док су сестре, наше дивне монахоиње истрчале, узеле ме и увеле у конак. Ето, тако је то било“- са болом нам прича проф. др Митра Рељић.

Комплетан разговор са Митром Рељић у којем је она говорила и о пјесникињи Дарински Јеврић, можете чути у емисији Радија ,,Светигора“ ,,Косметска кандила“.

Слободанка Грдинић


Деветнаест година од терористичког напада у Ливадицама: Опушак Фљорима Ејупија

ЛивадицеМисија Еулекса закључила да је овај криминалац на месту где је дигнут у ваздух аутобус „Ниш-експреса” могао да се нађе случајно, рецимо да ужива у природи

На пању, на ливади поред магистралног пута Подујево–Куршумлија, седео је Фљорим Ејупи. Пушио је и чекао аутобус „Ниш-експреса”. Када је цигарета догорела, опушак је угурао у пукотину на пању. Када је аутобус пристигао, он и његова терористичка група дигли су га експлозивом у ваздух. Одмах су се повукли без трага, а иза њих је остао онај опушак.

Одсечен је предњи део аутобуса, штрче метални шиљци, а унутрашњост је црна рупа испуњена остацима тела и стварима путника, махом расељених особа, које су под војничком пратњом Кфора долазили на задушнице.

„Прво чега се сећам је мали Данило, лежи у трави, а около свуда раскомадана тела. Сваки пут, на данашњи дан, рачунам колико би Данило имао година”, каже Горица Шћепановић, професорка енглеског језика, тада новинарка магазина „Глас југа” и путница разнетог аутобуса. Данило је имао две године, погинуо је са својом трудном мамом Снежаном и татом Његошем Цокићем. Пред његовим малим белим сандуком на опелу испред Грачанице, најлепше српске цркве, стајали су погнуте главе команданти Кфора, шеф Унмика, полиција. Мало касније, развезли су погинуле војним камионима и то је све што су урадили. Једног несрећника није имао ко да преузме, није било имена и идентификације, загубио се у списковима, није се знало где је ушао у аутобус, нико се његов није јављао. Сахранио га је на грачаничком гробљу свештеник Богомир Стевић, а професорка Шћепановић је годинама одлазила на његов пусти и усамљени гроб без имена.

„Испод аутобуса који долази у Грачаницу подметнута је бомба”, објашњавао нам је шведски официр за информисање, који је крио шта се догодило и организовао вожње до Ливадица само да би се изгубило време. Исто је било и с бројем убијених који је скриван, како би вест у првим данима изгледала као инцидент, а не као терористички напад на Србе. У томе се и успело. Коначни број страдалих попео се на дванаест. Међутим, све што они нису урадили или нису хтели да ураде у истрази урадио је онај опушак Фљорима Ејупија из пања на Ливадицама. Чинећи нека недела у Немачкој, у архиви тамошње полиције нашао се његов ДНК и то га је довело пред суд и пред жртве.

„Био је јаук свих кад је изашао Ејупи, а он потпуно празног погледа… Да човек не поверује да може да уради тако нешто”, сведочи Горица Шћепановић. У биографији овог човека записано је да је једини успео да побегне из америчке базе „Бондстил” код Урошевца где је био затворен, да се пребаци у Албанију, па да потом буде осуђен на 40 година затвора у Приштини и, коначно, ослобођен свих одговорности за злочин. Мисија Еулекса је на крају закључила да опушак и ДНК није доказ и да је Ејупи могао да се ту нађе случајно, рецимо да ужива у природи.

Празнина и бол из суднице исти су и на парастосу који је у суботу одржан у Цркви Свете Петке у Лапљем Селу код Приштине. Ту се, на једној хумци, срећу две сестре, Мирјана и Јелена Драговић. Раздвојене су пре деветнаест година у аутобусу „Ниш-експреса”. Мирјана је тада имала 19 година и погинула је, а Јелена је с тешким повредама преживела.

„Нама је сваки дан исти. Моје данас не разликује се од оног јуче и неће да се разликује од оног сутра. Докле год има некога ко ће да се бори, за оне који су погинули, мислим да ће наша правда бити задовољена”, каже Јелена Драговић.

Одмах иза њих, у конвоју, био је садашњи градоначелник Грачанице Срђан Поповић.

„У животу нисам ни помислио да ћу угледати нешто тако, то се може видети само на филмовима, аутобус који је био испред нас био је тотално разнет. Муњевито су реаговали и Кфор и полиција, међутим, било је касно”, каже Поповић. Није прошло ни три године од Ливадица, а у терористичком нападу у центру Грачанице убијен је његов брат, дечак Димитрије.

На овој годишњици и парастосу мало је оних без ожиљака. Ниједан није зарастао јер правде нема. У међувремену је опушак нестао, изгубила га је истрага. Изгледа као да је правда стала у опушак цигарете Фљорима Ејупија и да су у њему жртве и уништени животи оних који траже истину.

Живојин Ракочевић

Извор: Политика