Свету Литургију служио је архимандрит Нектарије, главни секретар Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, уз саслужење игумана Пајсија из манастира Крупе, игумана Данила из манастира Житомислић, монаха из манастира Крке и свештенства Епархије захумско-херцеговачке.
Архимандрит Нектарије је истакао да су Свети мученици житомислићки свима пример и подстрек:
– Они који следе Христа често су изложени и поругама и страдањима најгоре врсте као што су и Мученици житомислићки, али постоји пут и путоказ како да следујући њихов пример и мимо мученишта и ми достигнемо благослов Господњи. Треба се уздати у милост Божју, у љубав Његову, и да ту нађемо милост и утеху. Ове заповести о љубави су оно што нам даје снагу да послужимо колико можемо својим скромним трудовима Богу у овоме свету и да постанемо и ми као и ови мученици, сведоци Божје спасоносне љубави и победе.
Архимандрт Нектарије је пренео поздраве Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и прочитао грамату о проглашењу Светих мученика житомислићких.
Игуман манастира Житомислића архимандрит Данило нагласио је да се ове године други пут слави дан Светих мученика житомислићких који су канонизовани 2005. године када је освећен манастир Житомислић: – Тада су свечано унесени у списак светих али није одређен датум њиховог празновања.
Прошле године на Светом Архијерејском Сабору донесенa је одлукa да се 26. јун празнује као њихов датум. Ове године је стигла и грамата о проглашењу мученика са потписом патријарха Порфирија. Празник Светих мученика житомислићких је веома значајан јер су то наши небески заштитници монаси који су у Другом светском рату побијени и бачени у Видоњу јаму.
Након службе у Музеју Житомислић је одржан пригодан програм. У уметничком делу је наступио Милош Ковачић, док је беседу одржао проф. др Владислав Топаловић, декан Православног богословског факултета из Фоче. Литургији су, поред великог броја верника, присуствовали генерални конзул Републике Србије у Мостару Васо Гујић, заменик председника Градског већа Мостара Велибор Миливојевић, начелници Источног Мостара и Билеће Божо Сјеран и Веселин Вујовић, представници Оружаних снага БиХ и многи други.
Житомислићки мученици су братство манастира Житомислић који су пострадали у Другог светском рату. Са успоставом Независне Државе Хрватске НДХ братство манастира Житомислића и сви остали били су позвани да се јаве у месни уред. Тада је на челу манастира био игуман Константин Вучуровић коме је када је страдао било тек 26 година. Поред њега страдали су јеромонах Доситеј Вукићевић, јеромонах Макарије Пејак, искушеник Младен Шаран, искушеник Обрен Окиљевић, богослов Марко Продановић и богослов Бранко Билановић. Код њих се тада нашао у гостима и протођакон из Мостара Владимир Чејовић који је дошао из Црне Горе бежећи од тамошњих ратних дешавања. Тога дана када су их позвали да се јаве на попис они су то учинили.
Сви из манастира су прешли Неретву и јавили се у месни уред међутим тамо су их одмах свезали и мучили и одвели на Видоњу јаму изнад Билетић поља, где су их бацили у јаму, затрпали камењем и сви су скончали у тој јами. Владимиру Чејовићу је тада понуђено да оде одатле јер није део братства, али он није желио да их напусти рекавши да ће до краја остати са братством манастира Житомислића, те је и он са њима пострадао. Братство манастира је било веома младо и није било ни по чему, осим по своме вјерском опређељењу, пријетња НДХ. Константин је имао само 26 година, Доситеј и Макарије су те године тек били рукоположени, а Обрен Окиљевић је имао свега 18 година. Братство манастира бачено је у јаму Видоња те 1941. године, а митрополит Владислав је покушавао шездесетих година да их достојно сахрани, Међутим комунистичке власти то никада нису дозволиле.
Тек 1991. године су извађени из јаме и сахрањени у гробници изнад цркве у манастиру Житомислићу, но ни тада нису имали мира. Ратне 1992. године манастир је разорен и тада су нови мучитељи бацили експлозив у њихову гробницу тако да су они два пута страдали. Данас се у манастиру Житомислићу испред олтара чува само део њихових моштију.Године 2005. проглашени су за мученике и од тада до данас Херцеговци их поштују, певају и славе на свакој Литургији молећи им се као својим небеским заштитницима.
У прилог овом извјештају и тонским записима бесједа на којима благодаримо фејсбук страници манастира Житомислић из архиве нашег Радија доносио дио разговора који смо пред прво литургијско прослављање Живомислићких мученика снимили 24. јуна 2022. године са Архимандритом Данилом Игуманом манастира Житомислић.
Отац Данило: ,,Од првог доласка у ову Светињу рањен сам светошћу и љепотом Житомислића који свједочи да је Васкрсење јаче од сваког страдања“
Оатц Данило подјећа, да се не заборави, да су Житомислићки мученици братство манастира Житомислић који су пострадали у Другог свјетском рату.
“Са успоставом НДХ братство манастира Житомислић и сви остали били су позвани да се јаве у мјесни уред. Тада је на челу манастира био игуман Константин Вучуровић, коме је када је страдао било тек 26 година, јеромонах Доситеј Вукићевић, јеромонах Макарије Пејак, искушеник Младен Шаран, искушеник Обрен Окиљевић, богослов Марко Продановић и богослов Бранко Билановић. Код њих се тада нашао у гостима и протођакон из Мостара Владимир Чејовић, који је дошао из Црне Горе бјежећи од тамошњих ратних дешавања.
„Тога дана када су их позвали да се јаве на попис они су то учинили. Сви из манастира су прешли Неретву и јавили се у мјесни уред. Међутим, тамо су их одмах свезали и мучили и одвели на Видоњу јаму изнад Билетић поља гдје су их бацили у јаму и затрпали камењем и сви су скончали у тој јами“, прича игуман Данило.
Владимир Чејовић тада је понуђен да оде одатле јер није дио братства, али он није желио да их напусти, рекавши да ће до краја остати са братством манастира Житомислић, те је и он са њима пострадао.
Братство манастира је било веома младо и није било ни по чему, осим по своме вјерском опређељењу, пријетња НДХ. Константин је имао само 26 година, Доситеј и Макарије су те године тек били рукоположени, а Обрен Окиљевић је имао свега 18 година.
„Они тако млади нису били никаква пријетња, а ни по свом ставу нису се никоме замјерили него су живјели у миру са својим комшијама. Међутим, завршили су тако како је завршила већина нашег народа из долине Неретве и свугдје гдје су Срби живјели на територији НДХ“, рекао је игуман Данило.
Братство манастира бачено је у јаму Видоња те 1941, а Митрополит Владислав је покушавао шездесетих година да их достојно сахрани. Међутим, комунистичке власти то никада нису дозволиле. Тек 1991. године су извађени из јаме и сахрањени у гробници изнад цркве у манастиру Житомислић, но ни тада нису имали мира.
„1992. године је разорен манастир и тада су нови мучитељи бацили експлозив у њихову гробницу тако да су они два пута страдали. Ми данас имамо само дио сачуваних њихових костију које чувамо у цркви испред олтара. 2005. године проглашени су за мученике јер су два пута страдали и од тада до данас их поштујемо, пјевамо их на свакој литургији и молимо им се као својим небеским заштитницима“, рекао је игуман Данило.
Игуман Данило је подсјетио на то да су манастир Житомислић и његово братство увијек дијелили судбину свог народа.
“Још од турског времена постоје записи који кажу да монашко братство јако тешко издржава турски зулум, али су увијек путописци били изненађени тиме како манастир изгледа у свим тим тешким временима јер су се калуђери који су ту живјели увијек трудили да чувају његово достојанство. Манастир је био и школа за описмењавање српске дјеце. Житомислић је увијек био светионик нашег народа и преживљавао судбину народа. Ни ово њихово мученичко страдање није било крај иако је тада изгледало веома страшно јер је манастир потпуно запустио и био опљачкан у току Другог свјетског рата и овога рата. Ипак он се увијек некако обнавља и увијек је светионик своме народу и добар свједок народима који живе у нашем сусједству да свједочимо истинску православну вјеру, вјеру повјерења, вјеру хришћанску и јеванђељску“, казао је житомислићки игуман Данило (Павловић).
У вjeри Прaвoслaвнoj пoстрaдaстe,
У jaму тaмну бeзблaгoдaтни Вaс бaцишe,
Силoм Бoжje блaгoдaти Свjeтлoнoсци сe прojaвистe.
И oпeт мoшти вaшe прeлaмaшe кaд бeлу цркву нaд Нeрeтвoм рушишe.
Из нeбeскe слaвe Цaрствa Житни мaнaстир oбнoвистe:
Дa живeћи кoд свeтињe Житoмислићa
O Хљeбу Живoтa Вjeчнoгa мислимo,
И Нoвoм Цaрству Христoвe Љубaви сa Вaмa пjeвaмo,
Кoнстaнтинe, Maкaриje и Дoситeje,
Влaдимирe, Mлaдeнe, Брaнкo, Maркo и Oбрeнe,
Прeпoдoбни Mучeници Житoмислићки,
Moлитe Христa Спaсa: дa спaсe рoд нaш Прaвoслaвни!
Tрoпaр Свeтим мучeницимa житoмислићким који се, у слaву Свeтих свeштeнoмучeникa житoмислићких, гoдинaмa пjeвa у Хeрцeгoвини, a ускoрo ћe и у циjeлoм српскoм прaвoслaвнoм свиjeту.
