На дан када наша Света Црква прославља Светe првоврховне апостоле Петра и Павла, на Петровдан, у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици одслужена је Света литургија којом је предстојао протојереј Игор Балабан.
Проти Игору саслуживали су протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји Предраг Шћепановић и Бранко Вујачић, као и јереј Велимир Бугарин.
Непосредно пред свету тајну причешћа свима сабранима у овоме светоме храму обратио се началствујући протојереј Игор Балабан.
Библијска основа исповиједања вјере Светог апостола Петра у Христа
Прота Игор започиње своје пастирско слово цитирањем ријечи Госпоњих упућених апостолу Петру. Наиме, када је Господ питао своје ученике ко су људи рекли да је Он, различити одговори су дати (Јован Крститељ, Илија, или један од пророка), али Петар је одговорио јасно и експлицитно: „Ти си Син Божији.“ Прота Игор потврђује и историјску стварност, историјски контекст Господа Исуса Христа, наводећи да постоји више доказа за Исусово постојање него за било који други догађај од прије 2.000 година, наглашавајући да када исповиједамо Исуса као Сина Божијег, ми учествујемо у вјери на којој Господ гради своју Цркву.
,,Ти си Петар и на том камену сазидаћу Цркву своју“ вели Господ своме апостолу Симону, сину Јонином. Зашто му то каже? Зато што је Петар у име свих ученика и апостола, у име свих нас до краја свијета и вијека, исповиједио Њега као Господа. Када је било двојби и питају ко је он: ,,Да ли си ти Јован Крститељ, јеси ли ти Илија, да ниси који од пророка?“ А пита, Исус ученике своје: „А ви шта ви велите, ко сам ја?“ А Петар каже у име свих нас: ,,Ти си Христос, Син Бога живога“. И на тој вјери, вјери да је Исус Христос Назарећанин рођен у Витлејему у скромним јаслама од мајке Марије, кога је чувао његов очух, могли бисмо рећи и његов чувар, Јосиф, тај Исус који који је ходио по земљи, не Исус из бајке, не Исус из некаквога мита, не Исус како незнавени тврде који је био само човјек или за кога не знамо није ли постојао, а има више доказа о постојању Исуса прије 2000 година, него што имамо о било ком догађају који се догодио прије 2000 година. Е тога Исуса када исповиједимо као Сина Божијега, онда имамо вјеру на којој Господ зида своју Цркву“.
Алегоријско значење имена као фундамента вјере на којој се темељи Црква Христова
У даљем обраћању прота Игор се бави тумачењем ријечи Господњих у којим апостола Петра назива „стијеном“. Он објашњава да Господ тиме заправо није уздизао Петра изнад других апостола, али је користио име символично будући да „Петар “ на грчком значи „камен“ или „стијена“, и баш као што куће изграђене на чврстим каменим темељима издржавају изазове вјековима тако је и Црква Божија изграђена на чврстим темељима вјере у Господа Исуса као Сина Божијег.
Вјера живи кроз дјела
У другом дијелу пастирског празничног слова прота Игор говори о томе како људи у животу често имају своје жеље и планове, али и да у свему томе често заборављамо оно што је најважније: изграђивање и чување јаке вјере – тврде Божије вјере. Он напомиње да чак ни апостол Петар није увијек био достојан ове вјере, јер је у каснијим догађајима, по хапшењу Господа и предавању у руке Понтије Пилату негирао пре руљом да познаје Исуса. Прота наглашава да се истинска вјера мора показати и свједочити кроз дјела. Док спасење долази кроз милост Божију, а не наша дјела, наша дјела ипак треба да одражавају наше исповиједање вјере. Ако поступамо супротно ономе како тврдимо да вјерујемо, онда наша вјера није јака, већ слаба или погрешно постављена.
Вјера као дар од Бога
Прота Игор потом објашњава да је чак и сама вјера дар од Бога. Када је Петар исповиједио Господа Исуса Христа као Сина Божијег, Господ је одговорио да „Тијело и крв ти нису открили ову истину.“ Он у даљем обраћању упоређује наш однос са Богом са оним односом дјеце са родитељима. Баш као што дјеца не разумију често одлуке својих родитеља, али родитељи знају шта је најбоље, тако нам и Бог даје оно што нам је потребно и корисно за спасење чак и када не разумијемо. Прота Игор наглашава и афирмише потребитост имања чврсте вјере и поуздања у Бога и у тешким и нарочито у радосним тренуцима живота:
,,Значи не можемо ни сами од себе ни да повјерујемо, чак и вјера је сама по себи дар Божији, јер је ми у себи слабо имамо, али када је Господ подари, ми можемо да је прихватимо. Кад се Господ дотакне наших срца, ми можемо врата нашег срца да отворимо. Када Господ закуца на врата нашега ума и нашега бића, ми можемо да кажемо: „Добро дошао Христе. Добро дошао Боже у мој скромни, несрећни и запуштени дом. Помози ми да га очистим, а он као добар Отац и као добар домаћин, помоћи ће да свако од нас очисти дом своје душе и да очисти своје срце. Такву Господ тражи вјеру од нас, једноставну. Да вјерујемо да је Он тај који је моћан и силан и који хоће да помогне“.
Завршна порука о повјерењу у Бога
Бесједа проте Игора се завршава проширеном метафором која упоређује Бога са одговорним родитељем који зна шта је најбоље за Његову дјецу. Констатује да се као људи често, маловјерни и по својој слабости осјећамо да смо за нешто ускраћени или неправедно третирани у животу, али Бог нам даје оно што је добро за нас чак и када је то тешко прихватити. Прота Игор закључује са молитвом да Бог усади живу и јаку вјеру у Њега као нашег најближег и нејвећу љубав, тако да увијек и свгда можемо да исповиједамо Господа као Сина Божијег.
,,Треба да имамо повјерења да Он боље зна као родитељ шта је добро за нас него што ми сами то знамо. Дијете плаче као што знате за све и свашта. Мисли да му нешто родитељ ускраћује. Мисли да родитељ не зна добро шта њему треба. А родитељ то боље зна од дјетета иако дијете има осјећај да је потпуно у праву и плаче и тужно је и несрећно је због тога. Али, одговоран родитељ не може да се руководи тиме, него мора да ради оно што је добро за дијете.
Тако и Господ са нама. Мислимо да нам припада више, да смо ускраћени, да су сви неправедни према нама, а да смо ми праведни према другима, све то тако мислимо. А Господ нам даје оно што је добро за нас. Није то увијек лако прихватити, као што ни дијете не прихвата увијек од родитеља, али треба да будемо такве вјере да знамо да је то тако. Да се уздамо у Господа и кад је тешко и кад је невоља, али и кад је радост, а тада Га најчешће заборавимо у радости.
Нека би дао Господ да се Он усели и у наша срца, и у наша бића и нека би нам дао ову Петрову вјеру да би могли свакога трена и свакога часа и у сваком моменту свога живота да говоримо: ,,Да господе, вјерујем да си Ти Син Божији, прими ме у Царство Своје, у Царство Оца, Сина, и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин!“
Текст, фото: Борис Мусић
