У суботу 7. јуна 2025. године на Духовске Задушнице, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Заупокојена Литургија којом је предстојао протојереј Никола Пејовић, старјешина Храма. Проти Николи саслуживали су протојереј Бранко Вујачић, као и ђакон Ведран Грмуша.
Након заамвоне молитве, свештенство Храма одслужило је парастос за покој душа преминулих.
На самом крају службе, свима сабранима у овоме Светоме Храму обратио се протојереј Никола Пејовић који у уводном слову наглашава да је смисао нашег земаљског постојања да будемо препознати од Бога и уписани у књигу вјечног живота што захтијева да људи живе не само физичком исхраном већ и кроз духовну исхрану – истинску вјеру која се описује и као љубав према Богу и као љубав према ближњима. Прота Никола наглашава да се ова теза супротставља савременом размишљању које често живот посматра као бесмислен и привремен.
,,За вјечно Божије памћење, за вјечнују памјат – ми живимо овдје на Земљи. Смисао нашега живота своди се управо на то, да нас Бог препозна као своје, да нас упише у књигу вјечнога и непролазнога живота и да нас вјечно памти. То вјечно памћење потребује наш истински прави живот. То вјечно памћење Божије изискује да човјек не живи само о хљебу и ономе што улази у уста његова и чиме се хранимо у спољашњем свијету, него да човјек живи истинском и правом вјером. Оном вјером којом Бог побјеђује све, вјером која је у исто вријеме и љубав према Богу и љубав према човјеку. Живот се често сматра бесмисленим и да га треба искористити јер немамо другога живота како често саврмени човјек размишља гледајући само своју хоризонталу и немајући духовни вид и духовне очи, бивајући духовно слијепи да сагледају да човјек није створен за смрт и за пролазност, него да је створен за живот вјечни“.
У наставку прота Никола се дотиче пренаталног васпитања, напомињући да медицинска наука препознаје како искуства дјетета у материци утичу на каснији живот, иако се не можемо сјећати овог периода. Он повлачи паралелу између овога и преласка у вјечни живот, сугеришући да оно што сада градимо у својим срцима одређује заправо наше мјесто у Царству Небеском.
Прота Никола наглашава важност духовне исхране од рођења и како Богом дане таленте треба користити за добро. Чак и разне особине људског карактера, било строге или благе, експлозивне или мирне, могу се освећивати када се посвете Божјој слави и служби другима.
,,Све више и медицина, нарочито на која се бави васпитањем и развојем човјека, говори о такозваном пренаталном васпитању, што значи да дијете док је још у материној утроби добија много тога што утиче на његов живот када се роди. А опет, нико од нас се не сјећа тог периода када смо били у утроби матере своје. Тако ће исто бити прелазак из овога у вјечни живот. Нијесу то само мјеста на која ћемо ми да се распоредимо, него је то оно што већ овдје и сада човјек у срцу своме успије да сагради. Ако смо живјели у вјери и по вјери, онда ће наш живот да буде такав и у Царству Небеском. У томе, у чему нас Господ нађе, у томе ће нам и судити. Зато је важно и прије дакле рођења човјека како и на који начин живе његови родитељи. Зато је важно и кад се човјек роди у најмањем узрасту шта му се даје као храна. Не само као тјелесна храна, него као духовна храна. Чиме се обликује карактер тог новог човјека. А онда је послије важно да оне дарове које Бог утка у свакога човјека да их употребљавамо на добро“.
У другом дијелу бесједе прота Никола је нагласио да сјећање на оне који су живјели прије нас представља управо исповиједање вјере у Васкрсење. Он у наставку појашњава да вјера не представља искључиво примање земаљских благослова, већ је заснована на Христовој жртви, Васкрсењу и нашем учешћу у ношењу сопствених крстова да бисмо ушли у Царство Небеско.
Бесједу прота Никола завршава констатацијом да је Бог оваплоћена љубав која је сишла са Неба да спасе човјека од смрти и пролазности. Кроз Христову побједу над смрћу и успостављање Цркве са њеним светим тајнама, дата нам је прилика да освештамо своја смртна тијела и учествујемо у вјечном животу већ сада кроз службе, литургију и Свет Причешће.
,,Зато је важно да се сјећамо оних који су прије нас живјели. Јер тиме исповиједамо вјеру у Васкрсење као темељ и основу наше вјере и нашега живота. Није само наша вјера да нам Бог да добар посао, да нам Бог да само добре налазе медицинске и да нам Бог да добар посао, свакога добра и среће у овоме животу, него је наша вјера заснована на вјери у крсто-васкрсну жртву Христову у Његово распеће и у наше ношење крста и сараспињање са Њим, да би смо заједно са Њим и ушли у радост Царства Небескога. Наш Бог је онај који је својом смрћу, побиједио смрт и отворио врата адова и дао могућност свакоме човјеку да учестује у тој побједи“. – поручио је на крају протојереј Никола Пејовић.
Текст, фото: Борис Мусић
