Smeman Subote Velikog Posta

Protojerej Aleksandar Šmeman: Subote Velikog posta

Sveti Oci često upoređuju Veliki post sa putovanjem izabranog naroda čstrdeset godina kroz pustinju. Znamo iz Biblije da je, za vreme ovoga putovanja, Bog činio čuda, da bi svoj narod sačuvao od očaja i da bi mu otkrio svoj krajnji plan. Po analogiji, sveti Oci daju isti tip objašnjenja i za četrdeset dana Velikog posta. Iako je njegov krajnji cilj Pasha, obećana zemlja Carstva Božijeg, na kraju svake nedelje Veliki post ima specijalni „zastoj“ – očekivanje tog cilja. To su dva „evharistična“ dana – subota i nedelja, koji imaju poseban značaj u duhovnom putovanju Velikog posta.

Počnimo sa subotama. Njihov specijalni status u našoj tradiciji, njihovo isključivanje iz posnog tipa bogosluženja, zahteva izvesno objašnjenje. S tačke gledišta „pravila“, koje smo ranije objasnili, subota nije dan posta već dan praznovanja, jer ju je sam Bog ustanovio kao praznik: „i blagoslovi Bog sedmi dan i osveti ga jer se toga dana odmorio od dela koja učini i stvori Bog“. Ne može niko razvrgnuti ili ukinuti ono što je Bog naredio. Istina je da mnogi hrišćani misle da je božanska ustanova subote prosto preneta na nedelju, koja je tada postala hrišćanski dan odmora ili sabbath. Ničim ne može biti potkrepljeno ovo verovanje – niti iz Svetog Pisma niti iz Svetog Predanja. Baš naprotiv, „brojanje“ nedelje od strane sv. Otaca kao prvog ili osmog dana podvlači njenu razliku od sedmog dana, dana osvećenog i blagoslovenog od Boga. To je dan kada je priznato da je sve što je stvoreno – „vrlo dobro“, i takvo je njegovo značenje u Starom Zavetu, koje je zadržao i sam Hristos i Crkva. To znači, da je i pored greha i pada, svet ostao dobra Božija tvorevina; on je održao onu suštinsku dobrotu, kojoj se Bog radovao: „I vide Bog sve što js stvorio i, gle, bejaše vrlo dobro“. Održavati sabbath (subota) kao što je od početka zamišljeno, znači da život može imati smisla, može biti srećan i stvaralački. On može da bude ono zašto ga je Bog stvorio. A subota, dan odmora, kada se radujemo plodovima našeg rada i naše delatnosti, ostaje za uvek blagoslov koji je Bog darovao svetu i njegovom životu. Ovaj kontinuitet hrišćanskog razumevanja subote u odnosu na Stari Zavet ne samo da ne isključuje nego logički podržava diskontinuitet. Jer u Hristu ništa ne ostaje isto, jer je sve ispunjsno, prevaziđeno i svemu je dato novo značenje. Ako je subota, u svojoj krajnjoj realnosti, prisutnost Božijeg „vrlo dobrog“ u samoj strukturi ovog sveta, onda je „ovaj svet“ otkriven u Hristu u novoj svstlosti. Hristos je od njega napravio nešto novo. Hristos je čoveku darovao Carstvo Božije koje „nije od ovoga sveta“. I u ovome je vrhunski „prelom“ koji za hrišćane čini „sve stvari novim“. Dobrota sveta i svega u njemu, sada se podrazumeva u njihovom konačnom opredeljenju i završetku u Bogu, u Carstvu Božijem, koje će doći, i pojaviti se u svoj svojoj slavi tek pošto se okonča ovaj svet. Štaviše, ovaj svet, sa odbacivanjem Hrista, pokazao je da je u vlasti „kneza ovoga sveta“ i da u „zlu leži“. Za njega put spasenja nije u evoluciji, poboljšavanju ili „progresu“ već u krstu, smrti i vaskrsenju. On „neće oživeti ako ne umre“. Na taj način hrišćanin živi dvostruki život“ – ne tako što ovaj „svetovni“ život stavlja pored svojih „religijskih“ aktivnosti, već u tom smislu što ovaj život u svojoj celovitosti čini da bude „predukus“ i priprema za Carstvo Božije, čineći da svaka njegova delatnost bude potvrda i očekivanje onoga što „treba da dođe“. Takvo je značenje i evanđelske prividne kontradikcije: Carstvo Božije je „među nama“ i Carstvo Božije „treba da dođe“. Ukoliko ga čovek ne otkrije u središtu svoga života ne može u njemu da vidi predmet one ljubavi, očekivanja i žudnje, na koje nas Evanđelje priziva. Čovek može i da veruje u kaznu ili nagradu posle smrti, pa da ipak ne razume radost i jačinu hršćanske molitve: „neka dođe Carstvo Tvoje“! – „Dođi, Gospode Isuse“! Hristos je došao da bismo mogli da Ga čekamo. On je ušao u život u vremenu da bi život i vreme postali prolaz, pasha u Carstvo Božije.

Subota, dan stvaranja, dan „ovog sveta“ postao je – u Hristu – dan očekivanja, dan pred danom Gospodnjim. Preobražaj subote se desio one velike i svete Subote u kojoj je Hristos, pošto je „obavio sve svoje poslove“, ležao u grobu. Sledećeg dana „prvog posle subote“, Život je zasijao iz životodavnog groba, mironosicama je rečeno: „Radujte se!“; učenici ne poverovaše od radosti i čuđahu se, i počeo je prvi dan novog stvaranja. U tome Novom danu Crkva učestvuje, u njega ona ulazi u nedelju. Međutim, još uvek ona živi i putuje u vremenu „ovoga sveta“ koji je u svojoj tajanstvenoj dubini postao subota, jer prema apostolu Pavlu „vi ste umrli i vaš život je sa Hristom sakriven u Bogu. Kada se javi Hristos, Koji je naš život, onda ćete se i vi sa njim javiti u slavi“.

Sve ovo objašnjava jedinstveno mesto subote – sedmog dana – u liturgičkoj tradiciji: njen dvostruki karakter kao dana praznika i dana smrti. Ona je praznik zato što je u ovom svetu i u ovom vremenu Hristos pobedio smrt i proglasio Svoje Carstvo, jer su Njegovo ovaploćenje, smrt i vaskrsenje ispunjenje stvaranja kome se Bog radovao u početku. Ona je dan smrti jer je u Hristovoj smrti umro i svet, i njegovo spasenje, ispunjenje i preobraženje su s one strane groba, u „veku koji treba da dođe“. Sve nedelje u liturgičkoj godini imaju svoje značenje od dve odlučujuće subote: one Lazarevog vaskresnja, koje se desilo u ovom svetu i predstavlja objavu i sigurnost sveopšteg vaskrsenja, i one vslike i svete subote Pashe, kada je i sama smrt preobražena i postala „praznik“ – Pasha u novi život novog stvaranja.

Ovo značenje subote dobija posebnu jačinu za vreme Velikog posta, jer je svrha Velikog posta baš u tome da ponovo otkrije hrišćansko značenje vremena kao pripreme i hodočašća i status hrišćanina kao „tuđina“ i „izgnanika“ u ovome svetu. Ove subote povezuju posne napore sa budućim ispunjenjem, i daju postu poseban ritam. S jedne strane, subota u Velikom postu je „evharistični“ dan obeležen služenjem božanske Liturgije sv. Jovana Zlatousta, a Evharistija je uvek praznik. Specifičan karakter ovog praznika je ipak da se on odnosi na Veliki post kao putovanje, strpljenje i napor, te tako postaje „stanka“ čija svrha je da razmislimo o krajnjem cilju toga putovanja. Ovo je posebno podvučeno u odeljku iz Poslanice Jevrejima koji se čita svake subote Velikog posta. Centralna misao se odnosi na tipologiju istorije spasenja, poklonički put, obećanjs i veru u stvari kojs će doći.

Prve subote, slušamo veličanstvsni predgovor Poslanici (Jevr. 1,1-12) sa svečanim svedočenjem o Stvaranju, iskupljenju i večnom Božijem Carstvu:

„Bog koji je od davnina mnogo puta i na mnogo načina govorio našim očevima preko proroka, u ove poslednje dane progovorio nam je preko Sina, koga je postavio za svoga naslednika, čijim posredstvom je i svet stvorio … A ti si uvek isti i tvojih godina neće nestati…“

Mi živimo u ovim „poslednjim danima“ – danima krajnjeg napora. Mi smo još uvek u „danas“, ali približava se kraj. U drugu subotu mi slušamo:

„Gledajte, braćo, da kako ne bude u kome od vas zlo srce koje ne veruje, pa da otpadne od živoga Boga. Nego bodrite jedan drugoga svaki dan, dok god se kaže danas… Postali smo, naime, Hristovi saučesnici samo ako početak pouzdanja do kraja čvrsto držimo…“

Borba je teška. Stradanje i iskušenja su cena koju plaćamo za „bolje i trajno imanje“, Iz ovog razloga, štivo treće subote bodri nas:

„Ne odbacujte, dakle, svoje pouzdanje, koje ima vsliku nagradu. Vama je, naime, potrebna istrajnost da izvršits volju Božiju i primite obećanje. Jer još malo, vrlo malo, pa će doći, onaj koji treba da dođe i neće odocniti…“

Vera, ljubav i nada su oružje ove borbe, potvrđuje nam čitanje četvrte subote.

Vreme se skraćuje, očekivanje postaje sve željnije, uverenje sve radosnije. Takav je ton Poslanice koja se čita pete subote:

„… Hristos će se, pošto je jednom primet na žrtvu da ponese grehe mnogih, drugi put javiti ne zbog greha nego da spase one koji Ga čekaju„.

Ovo je poslednje čitanje iz Poslanice, sve do Lazareve subote, kada sa vremena očekivanja, počinjsmo da „prelazimo“ u vreme ispunjenja očekivanja.

Za Lazarevu subotu su odabrani odeljci iz Evanđelja sv. Marka. Ključ njegovog značenja je dat prve subote: Hristos odbacuje farisejski tabu jevrejske subote, objavljujući:

„subota je stvorena radi čoveka, a nije čovek radi subote. Stoga je Sin čovečiji gospodar i subote…“

Nastaje nova esra. Počelo je ponovno stvaranje čoveka. Druge subote slušamo kako gubavac govori Hristu:

„Ako hoćeš, možeš me očistiti … i Hristos mu odgovori, hoću, budi čist…“

Treće nedelje vidimo kako Hristos kida sve tabue: „… jedući sa carinicima i grešnicima“. Četvrte nedelje na ono „vrlo dobro“ iz Postanja Evanđelje odgovara sa radosnim usklikom: „… sve je dobro učinio, i gluve čini da čuju i neme da govore…“

Najzad, pete nedelje sve ovo dostiže vrhunac u odlučnom Petrovom ispovedanju: „…Ti si Hristos…“

Time čovek prihvata tajnu Hrista, tajnu novog stvaranja.

Velikoposne subote, kao što smo rekli, imaju i drugu temu ili dimenziju: to je smrt. Sa izuzetkom prve subote, koja je tradicionalno posvećena sv. Teodoru Tironu, a peta – subota akatista – ostale tri subote su dani opšteg sećanja na one koji su usnuli u Gospodu „u nadi na vaskrssnje i na život večni“. Ovo sećanje, kako smo već napomenuli, priprema i objavljuje subota Lazarevog vaskrsenja i Velika i Sveta Subota Strasne nedelje. Ne radi se samo o delu ljubavi i „dobrom delu“. Stvar je u tom da „ovaj svet“ suštinski otkrivamo kao svet koji umire i kao smrt. U ovom svetu smo osuđeni na smrt, kao što je na smrt osuđsn i sam svet. Ali u Hristu je smrt uništena iznutra, kao što apostol Pavle kaže, izgubila je „žaoku“, sama je postala ulazak u puniji život. Za svakog od nas ovaj ulazak u puniji život je počeo sa Krštenjsm, koje je naša krsna smrt i čini mrtvim one, koji su živi („vi ste svi mrtvi“) i živim one koji su mrtvi: jer „smrti nema više“.

Zbog velike iskrivljenosti uobičajene svakodnevne pobožnosti u odnosu na pravo značenje hrišćanske vere, smrt se ponovo vratila. Ovo simvolizuje na mnogim mestima upotreba crnih odeždi pri sahranama i opelima. Ipak treba da znamo da je za hrišćane boja smrti bela. Molitve za mrtve nisu tugovanje i to nije nigde bolje pokazano nego u vezi između opšteg pominjanja mrtvih, sa subotom uopšte i posnim subotama, posebno. Zbog greha i prestupa, radosni dan Stvaranja je postao danom smrti. I sama tvorevina Božija „potčinjavajući se ništavnosti“ postala je smrt. Ali Hristova smrt je vaspostavila sedmi dan čineći ga danom ponovnog stvaranja, prevazilaženjsm i uništenjem onoga što je ovaj svet učinilo triumfom smrti. I krajnji cilj Velikog posta je da se u nama probudi „željna žudnja za otkrivanjsm sinova Božijih“, što je sadržina hrišćanske vere, ljubavi i nade. Ovim danom smo spašeni. Nada, koju sada vidimo, nije nada. Jer ko se nada onom što vidi? Ali ako se nadamo onom što ne vidimo, to očekujemo sa strpljenjem… Svetlost Lazareve subote i radosni mir Velike i Svete Subote daju značenje i značaj hrišćanskoj smrti i našim molitvama za umrle.

Preuzeto iz knjige Veliki post