Нигдје нема човјека који је одолио чарима планине. Шапатом тишине, планине плаше намјернике. Жуборе и хуче, успављују омамљујућим соковима. Оне који су рођени и одрасли у планинама вежу невидљивом и непрекидивом везом за шуме, пропланке, голети и лазине. И они су сурови и врлетни као њихови крајеви. По себи их планина обликовала. Ти људи гордо се уздижу изнад жупљана као и сама њихова планина. Једре се и пуцају од руменила, скорупа, овнујског дебелог меса и ракије. Па чак се разликују од других људи, имају кошчатије лице, руке су им тврде и испуцале. Они кад оду у равничарске крајеве, осјете се нагло испражњеним. Нит’ знају колики дио дана су потрошили, ни колико им је преостало да посвршавају започете науме. Неријетко забораве куда су се запутили и у ком правцу треба да продуже. Зато, као преплашени, више трче него што нормално ходају.
О њима се не испредају приче, а и како би кад су далеко негдје горе. А и горе нису како људи јесу. Него разбацани ко печурке послије кише. Вире кућице на вјековној међи шуметине и ливаде. Љети се ту чују звона блага, тупи ударац бата о сјекиру, галама самаричара и чекић шумара како у хитрим ударцима обиљежава шајте. И онда опет, брзо, све потоне у неописиви мир. Лажу писци када кажу да у тим нетакнутим шумама врви све од живота. То није истина. Погосподиле се и звјерке, те више обитавају око насеља. Чак ни муверина нема. Птице се не чују. Само суво прошлогодишње лишће које шушти и покоја гранчица која пукне. Зима је благотворна за све у планини. Плодови љета су на дохват руке. Виси са тавана суво месо. Ракија грије. Благо за јаслама, коке пред кућом. Стиг’о свети јануар. Воле га ма баш сви, сем прасад и шиљежад.
Хладно. Снијег. Морам добро да подраним. Ја слабије обучен. Ако се добро обучем озебћу. Чудно, али је тако. Загријем се газећи стројевим кораком у дубоком снијегу. Уђем у кућу, а оно баба и деда наложили да ваздух у соби трепти, а приставили бронзин купушчине, а он се испарава у оном малом собичку те је чини топлијом. Осјећам како ми низ кичму се слијевају капи зноја. Код нас вриједи она стара „Љети се обуци, а зими како хоћеш.“
Те куће су домаћинске, над магазама, од брвана. Улази се увјек са горње стране, прво у криву веранду, са чијег крова , као какав мудрац жмирка мачор. Собе су тијесне са кривим малтером на зидовима, набацивано „одока“. На том малтеру могу се примјетити разни ликови који су настали игром каменчића и мајсторског алата. Као да причају неку причу која је за сваког другачије испричана. На тим зидовима ноћу при свијећи настајале су разне приче које су залазиле у надреално и мистично. Приповједач је само требао да гледа у зид и да чита игру пламичка.
Лети деда донесидер меса да доручкујемо, рупио нам поп. Иде деда носи дрва у нарамку. Како се примиче видим нису дрва него суво месо, наслагано к’о да смо ми попови највеће изјелице. Сељачки баба навалата оног меса, примаче и одломи врућа хљеба, а он запуцкета па се запуши. Спусти тањир пун скорупа и виљушке нареда около. Де, не стиди се, своји смо, и ти нас питаш у цркви. Де попо, де. Немој се стидити, ти си наш. Де Бог ти дао.
А ја волим кад се крупно насјече па се кољем с оном комадином. Брате, да знам да сам јео. А не као она господа што лијепо танко сервира на тањир, па кад узмеш онај провидни комадић, по тањира остане празно, па те, ништа, срамота.
А њих двоје ко брат и сестра. Чак и личе. Не причају пуно. Разумију се ћутећи. Покрети им лагани и исти. Лијежу и устају с кокошима. Све имају, и све на дохват руке.
Баба, знаш ти што је попо дош’о. Приспремидер!
Носи баба здјелу са водом. Вода је овде светиња. Нема је сем ако довољно нахватају кишницу и спреме у бунар. А ова вода некако мека. Није реска. Кад је ујутру попијеш читав дан си жедан и никако је се напити. Ил’ се суво месо запалило у мени.
Ставља поред воде со и свијећу усукану око коцке шећера, те стају у ставу војничком. Тамјан обузима собу и испуњава је мирисом који је познат само свештенику. Лелуја се и бјежи ка стропу. Погнутих глава крсте се и као да нешто шапућу у даљину. Прилазе Крсту и љубе га као домаћег.
Остављам их. Идем, морам даље. Дан је зимски кратак, а у планини још краћи. Да ми је данас све обићи. Ма могао бих ја да су сви на једном мјесту. Шта је двадесетак кућа. Село је скоро обиђено. Подне је одавно прошло, а мене забрињава једна кућа која је под самом планином. Нећкам се. Далеко је. Зима. Размишљам ја одавно о тој кући. Размишљао сам и синоћ када сам легао у кревет. Како?
У задњој кући упитах Ђурађа да ми да коњче да одем до Милоша. Боји се, ко вели пашће поп са мог коња па ето ти белаја.
Уђе у шталу, чујем нешто галами “Оп“. Чују се грифови о храстов под штале. На вратима се појављује старина, а за њим коњ. Њушка праг и гледа у мене. Из аута извадих седло које сам једном приликом добио на поклон и принесох га коњу, а коњ није научио сем на орму па се ко нећка и штреца у страну.Затегнусмо колан и кускун. Бацих око на грифове, видим излизани, није на оштро поткиван, а путем лед испод снијега. Набацих се дорату на рамена и кренусмо у пратњи Зелова пут те удаљене куће. Идемо нас тројица тромо и пажљиво.
Вече силази низ јелаке, а стријеж се појачава у пољу још више. Иде коњ држећи главу ниско. Као да нешто чита из записа мириса у снијегу и нешто отпухује као да му није по вољи. Снијег је негдје до сапи, негдје траву гази. Пуцају локве на путу у прасак. Магла као копрена смањује нам видик. Намјештам мантију која ме затеже под грлом. Мешкољим се срамежљиво на коњучету. Све нећу да сам терет.
Пуче кајас на узенгији, коњ поскочи у лијево и стаде. Тек тад промрзлим рукама вучем узда. Гледам у маглу око себе. Сјаших полако држећи узду око лакта. Пропала кожа од стајања, а ја га нисам мазао. Пукао каиш таман гдје је рупа за гвоздац. Направих, али видим да се не смијем поуздати у десну узенгију. Може како мора. Идемо даље. Нађох мравињак, олакшам ствар. И опет се нађох на туђој грбачи.
Тромо, ногу за ногом, вуче се кљусе. Зелов је умакао у маглу. Пасија памет и работе. Одједном стаде коњ нагло и зури у непрегледну маглуштину. Знам ја отприлике да је тамо шума. У том тренутку нешто протча кроз мене од лијевог рамена до десних слабина. Ваљда је то језа или како већ. Кад искочи Зелов, вук га изијо дабогда. Слабо се и распознаје, к’о да није он него неки бијели пас, а и дорат није дорат него зекан. Иње се нахватало по нама. Нико на се’ не личи. Ај даље.
Бринем се да ли ћу успјети да скренем до куће. Не види се, већ и мрак појачава тмину магле. У том чух лавеж псета кућног. Уђосмо у пут лијево и тада се указа кућа испод јабуке како жмирка са једнокрилим прозорчићима. Стара трошна кућа одолила времену али и нагрижена временом. Можда је у прошлом рату деведесетих закључана и откључана од домаћина. Било је и таквих случајева, причали су ми људи који су остали по паду Крајине али се нису указивали непријатељској војсци.
Знам Драгу Кевца из Благојевића. Он је један од оних који нису напустили огњиште ни у вријеме најтежих најезди туђинаца. Крио се по шуми пет мјесеци. Јео стрвине оваца које су заклали вуци.
Каже он мени: „ Попе, све се море наћи, али нигдје нема кресе. Да ми је ватру наложити, чини ми се родио бих се.“
У тим врлетима Крајине остала је стока на милост и немилост људи и зиме. Оно што је преживјело било је к’о дивље. Поготово, народ каже, да се говедо унезвијери да се не може поново припитомити. Коњ, чим се газда јави, приђе. А говедо, кажу, никад.
Е таква је била и ова кућа без стаза и богаза, у дивљини. Обилазе је једино звијери шумске. Лисица сваку ноћ штекће изнад папрати са мравињака. У јесен медвјед рашчене коју шљиву. Свиње прерове башчу тражећи заостали кромпир.
Пас се запалио лајући, кркља јер га затеже ланац. Навалио к’о мутав. Истрча жена из куће. Дође до ћошка, видје мене па устукну. Привезах коња за јабуку. Жена галами на псето „Мр’ш, не било те“. „Ајде оче, ајде. Куд по ‘ваком кијамету?“
Ето. Уђох у кућу. По средини гањак, са стране собе. Струје нема, а и како би било кад се и она умори док изиђе брду. Пролазећи, опази ме огледало. Погледах кад оно старац. Бијел, бијела брада. Откравих се и овлажих око уста. „Ајде сједи, узми паре.“ Усу ми шљивку, ја је оборих, кад оно вода. Да ми нисте воду усули, рекох јој? Она помириса грљак флаше. „Ама нема у њој шећера. То је наша лањска ракија.“ Ипак нађе другу флашу па ми опет насу. „Ваља ли сад?“ Ја ћутим и пијем. Опет вода. Само сад ме срамота да кажем да је опет вода. Види она да није нешто добро па насу и себи. Попио сам ја и трећу чашицу оне воде.
Прибави она здјелу воде,соли и свијећу. Помолисмо се. Идем, ја велим. Ноћ је. Морам коња вратити и кући се упутити.
Мој дорат под јабуком мирује. Пуши се из њега. Подбача се с ноге на ногу. Узјаших, а он полеће кући ко крилата бедевија. Сад се не вуче, него га устављам, али не мари. У глави му штала. Успут ми прорадила и она „вода“. Вруће, асли је дорат гријање укључиоУ праву је она старинска „Ај ти, стићу те ја.“ Сада ми онај пут изгледа краћи. Часком смо пред шталом били. Дочека нас Ђурађ. Распремисмо коња, поздрависмо се и свак себи.
Возим се и размишљам. Ја јесам и ја! Поп у двадесет и првом вијеку иде светити водицу на коњу. Међед да га убије. Осташе гњачад и кредит. Десило се тако још који пут. Ево жив сам, у послушању.
Ако не знате те људе и ту планину, сједите гдје сте да сте, за планину нисте!
