У суботу, 16. августа, отворена је изложба икона са друге иконописачке колоније одржане на Цетињу, у организацији Митрополије црногорско-приморске. Изложбу икона је у присуству Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског господина Јоаникија и Преосвећеног Епископа диоклијског господина Пајсија, те аутора и посјетилаца, отворио протојереј Душан Биговић.
Наводећи да се данас ”житија проглашавају у легенде, легенде у житија, иконе у идоле, а идоли у иконе”, отац Душан је рекао да савремени човјек ријечи икона често приписује и безумна значења, те да је управо због тога неопходно вратити се црквеној умјетности, ”умјетности унутарње хармоније, логосности и исцјељења човјекове природе”.
”Човјек, који треба да буде карика између духовног и физичког свијета, нашао се у стању распадања. Тачно је да икона има историјску, материјално-естетску и умјетничку вриједност, али сводити је на било коју поменуту категорију – сувише је плитко. Зато наглашавамо да су вечерас овдје изложене православне иконе.”
Он је скренуо пажњу на то да се стање савременог практичног ума преноси и на икону као ликовно остварење.
”На Западу хришћанства одавно, на Истоку нешто касније, умјесто метафизичке трагичности на икони је присутна трагичност земаљских и душевних осјећања. Рај и пакао су или заборављени или су пренешени на земљу. Ликови гледају на земаљски начин; њихове очи могу бити пуне доброте, но не виде даље од наших. Грешник који није прошао кроз огањ покајања пред таквом иконом у потпуности се преда душевним осјећањима.”
Отац Душан је поучио да је православна икона изнад натурализма, ренесансе и савремене апстракције.
”Пред православном иконом се гасе страсти, а буди се дух. Пред њом нема сјете, сажаљења или било чега што би се могло назвати успаванком за грешника. Пред православном иконом човјек осјећа како је Бог близу њега, али и како је он сам далеко од Бога. Кад смо пред древном иконом, утисак је да ви не гледате на икону, него икона на вас. Ликови на древним иконама су строги. Строги јер су прозорљиви, јер виде оно што ми не видимо. Гледајући нас из вјечности, виде свијет човјекових страшних непријатеља.”
Подсјетио је на лик Мајке Божије са древних икона.
”Очи велике и замишљене, сјетна због невоља у свијету, осмијех уздржан. То је лице Побједнице, која је преживјела све болове и јаде, те може помоћи онима који се боре са болом и јадом. Благо нагнута Ономе кога држи на рукама, изражава покорност вољи Божијој. То је Мајка Исусова, али и Мајка свих нас. То је Она, која још од Сретења чува ријечи сваке наше молитве да их пренесе Сину, како то само Мајка може и умије.”
Рекао је да постоји једна заједничка служба у Цркви Христовој – ”сви смо иконописци и рестауратори”.
”Тачније, Господ Христос је први Иконописац и Рестауратор, а ми смо само Његови сарадници. Он је дошао баш зато да буде у свакоме од нас, да слику Божију која је у нама обнови и очисти. Ми у овоме свијету стално водимо борбу за икону Божију, што је у нашој души. Ту икону стално гребу и каљају сви противници икона, а први иконоборац је гријех. Кад се човјек не бори против гријехова својих, када остаје у њима, шта остаје од душе његове? Остаје лик Божији премазан гнојем порока, страсти и смрти – остаје унакажена икона Божија.”
Протојереј Душан Биговић је своју бесједу завршио поруком да ово сабрање треба да подсјети на три важна животна задатка.
”Захвалност Богу што нас је удостојио неискaзане почасти да будемо живе иконе Његове. Брига свакога од нас о икони Божијој у себи – да вазда буде чиста и православна, молитвама окађена, сузама умивена и сваком врлином украшена. Поштовање свакога човјека као живе иконе Божије – радовање ако неко држи ту икону у себи свијетлу и чисту, туговање ако је по злу васпитању квари и понижавана, и најпослије вјера да се и сасвим блиједа или зацрњела икона може обновити.”
У име овогодишњих учесника иконописачке колоније на Цетњу, сабранима се обратила професорица Јелена Гускић Петровић.
Професорица Гускић-Петровић је казала да су учесници имали прилику да се надахну светињом Цетињског манастира и иконом Светог Луке, те да је ово сабрање била прилика да сви уче једни од других и професори од ученика и ученици од професора, а све у духу византијског иконописања.
”Византијска икона која је свевремена, нематеријална, која заиста изображава нематеријални, невидљиви свет и светлост Господњу изображава, и покушава да нам је донесе, је у сваком сегменту продуховљена. Од тога да на њој не постоји трећа димензија, па често људи питају зашто је нека реалистичнија и допадљивија, али византијска икона нема трећу димензију, јер је трећа димензија људска димензија. То је оно што ми очима видимо. Господ нас види са свих страна. Икона нас гледа са свих страна. Када прилазимо иконама требало бисмо да имамо тај утисак да то није слика, није портрет. То је прозор у вечност.”
Она је подсјетила на поуку свог професора, владике Данила Крстића, студентима – да не буду лењи кописти. јер смо добили дар.
”Да не би само копирао већ виђено, јер то је лакши пут за онога ко има таленат. Али ни да не изображавамо утваре.”
Истакла је богатство и дугу традицију нашег црквеног сликарства.
”То је највредније што имамо на овим просторима и то треба да гајимо. А кроз то, сви се на неки начин узносимо у други свет, што би рекао Владика Данило – идемо метафизички ка Господу”, казала је професорица Јелена Гускић Петровић, заблагодаривши у име свих учесника Митрополији црногорско-приморској, Цетињском манастиру и свима који су помогли организацију ове колоније, на којој је, како је рекла ”све било прожето љубављу”.
Иконе су изложене у галерији Светигорине књижаре у Његошевој улици на Цетињу.
У другој иконописачкој колонији на Цетињу учешћа су узели : професор Јелена Гускић Петровић, Милица Перуничић, Његосава Павловић, Свјетлана Самарџија, Сретен Стаменић и Лука Вирић.
О. Б.
