Протојереј Мирчета Шљиванчанин

Протојереј Мирчета Шљиванчанин: За Христовим ликом чезне сваки човјек, зато што је сваки човјек саздан по лику Христовом!

Име: 21.03.2021 Otac Mirceta besjeda; Опис: За Христовим ликом чезне сваки човјек, зато што је сваки човјек саздан по лику Христовом! Тип: audio/mpeg

У Недјељу православља, 21. марта 2021. године служена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин, а саслуживали су му протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереји Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић, протођакон Владимир Јарамаз и ђакон Велимир Бугарин.

Након прочитаног Јеванђеља, многобројном вјерном народу се празничном бесједом обратио началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин који се освнуо на саму генезу прослављања Недјеље православља, будући да је то прва седмица Часног и Великог поста. Он је притом појаснио зашто се прва седмица поста зове и недјељом чистом:

“Недјеља чиста је зовемо из разлога зато што смо почели васкршњи пост, зато што смо кренули на то важно и благословено путовање, па смо се потрудили нарочито у овој првој недјељи да се очистимо постом, молитвом, покајањем и то ћемо чинити током цијелога овог периода, али, наши подвизи су нарочито велики у овој првој недјељи, кроз богослужења, кроз Покајни канон  Св, Андреја Кристског који смо читали и све остале великопосне службе које нас подстичу на покајање и на очишћење од гријехова наших.”

У даљем обраћању он је образложио и зашто се ова недјеља зове Недјељом православља, подсјетивши на конкретне историјске догађаје којих се сјећамо прослављајући је, напоменувши да кроз Свету литургију ми постајемо истински учесници тих догађаја:

“Ова недјеља јесте дакле и Недјеља православља. Њу прослављамо сјећајући се једног историјског догађаја који се збивао у VIII и IX вијеку, али када год се неког догађаја сјећамо у цркви. тај догађај свакако није ту само да се сјетимо нечега што се давно у историји догодило,  него кроз свету службу, кроз Свету литургију ми постајемо истински учесници тих догађаја. Они су спасоносни, тичу се нашега живота,  нашег спасења, дакле тиче се спасења свакога од нас.”

“Господ препознаје сваког од нас. Препознаје нас и прије него што ми препознамо Њега. Али, Он жели да се и ми на тај Његов позив и то Његово препознавање одазовемо. Сваког пута када почнемо размишљати о Богу ми се у ствари почнемо одазивати на тај Божији позив. Али, то није довољно. Потребно је кренути за Господом. Не само размишљати и молити се Богу, већ потребно је и кренути му у сретање, у сусрет”, објаснио је прота Мирчета.

Он је начинио посебан осврт на историјски сплет околности који су запљунуснули живот Цркве у VIII и IX вијеку, а тицали су се иконоборачке јереси:

“Данашњи празник Недјеље Православља, прославља побједу праве вјере. У VIII и IX вијеку јавили су се људи који нису поштоваи иконе, подстакнути од тадашњих моћних царева сматрали су да иконопоштовање није Богоугодно и почели су да се боре против икона. Борили су се не бирајући средства, жестоко, избацујући иконе из цркава, палећи их и уништавајући и прогонили су све оне који су иконе поштовали.  А то је дуго трајало.”

Он је у свом даљем излагању образложио став отаца Цркве зашто је потребно и оправдано поштовати иконе:

“Бог, Син Божији, постао је један од нас, узео људску природу и дошао међу људе. А пошто су Га гледали, слушали, и опипали они који су са Њим говорили, као што смо чули у Светом јеванђељу, зашто онда не би било могуће насликати Га? Зашто онда не би било могуће да Га представљамо на иконама? Свети оци су одредили, да када се клањамо икони, када чинимо поклоњење и поштовање иконама, ми се клањамо Ономе ко је на њима насликан. Не клањамо се ни бојама, ни дрвету, ни зидовима, већ сде дакле клањамо ономе ко је на њима насликан.

Узмимо за примјер да син из једне породице оде да живи у Аустралију, док његова породице остаје да живи овдје, а мајка његова, будући да жели да види своје дијете јер јој недостаје, а притом нема ових данашњих средстава посредством којих га може видјети, има код куће фотографију свога сина, зар неће она увијек кад се сјети свога дјетета притом и пољубити његову фотографију? А кад то буде радила,  не љуби она папир и боју, већ њему, своме сину показује љубав сјећајући се њега, гледајући његов лик и љубећи га. Тако се и ми поштујући  свете иконе поклањамо онима који су на њима изображени”, појаснио је прота Мирчета.

Отац Мирчета је подсјетио да је у дубљем смислу иконе, сваки човјек жива икона Божија:

“Поштујући свакога човјека, ми у ствари поштујемо Бога живога који нас је све створио Наш Саборни храм у Подгорици је заиста представник љепоте иконопоштовања,  јер је сав украшен прелијепим фрескама, али, како су сваки храм или црква украшени фрескама светитеља на зидовима, тако је и црква украшена живим иконама које стоје и учествују у служби, а то су људи, то сте ви!”

У последњем дијелу свог пастирског обраћања прота Мирчета се посебно осврнуо на једну од скоријих и великих побједа православне вјере, указавши на велику побједу свенародних сабрања оличених у литијама које су се одржавале поводом одбране светиња од дискримнитарног  Закона о слободи вјероипсовијести изгласаног у нерегуларним околностима у Скупштини Црне Горе:

“И ми смо били учесници и свједоци једне побједе православља. Зар наше литије са иконама у рукама и литије икона живих Божијих људи  од дјеце до старца, нису такође показале побједу вјере, побједу православља? Бог нам је показао да кад смо у вјери, када смо заједно  нема нико јачи од Божијих људи! Али, ту вјеру, ту истину, ту заједницу, ту саборност треба да чувамо као зеницу ока свог, тако да нас ништа не може подијелити и посвађати!”

Он је такође подвукао значај чувања те побједе и нашег народног јединства којима нас је Бог даровао кроз свенародне литије:

“Браћо и сестре, и ако мислимо другачије о многим стварима, ову суштину нашег јединства, јединства у Богу, јединства у љепоти лика Христовог и љепоту лика свакога човјека, не смијемо изгубити јер, онда смо слаби! Свједоци смо побједе православља, зар не треба да је чувамо и да је преносимо и свједочимо својом љубављу, својом добротом?’У нашим литијама, ишли су и они који не вјерују или другачије вјерују од нас, зато што их је наша вјера, наша љубав,  наша истина коју смо у миру љубави и слози свједочили призвала. А за тим миром, за том љубављу и слогом чезне сваки човјек.

За Христовим ликом чезне сваки човјек, зато што је сваки човјек саздан по лику Христовом!” – закључио је прота Мирчета.

На крају Литургије прочитан је Синодик православља.

Борис Мусић

Фото: Давид Бубања