У Недјељу четрнаесту по Педесетници, у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици, Светом литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Игор Балабан, уз саслужење протојереја-ставрофора Далибора Милаковића и Џонатана Проктора, протојереја Миладина Кнежевића, Бранка Вујачића и Николе Пејовића, као и ђакона Ведрана Грмуше.
Протојереј-ставрофор Џонатан Проктор, клирик Православне цркве у Америци и парохијски свештеник цркве Свете Тројице у Сент Паулу, у Минесоти, борави у посјети светињама Митрополије црногорско-приморске.
Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, сабранима се обратио началствујући свештенослужитељ. Тумачећи јеванђелску причу о свадби царевог сина, прота Игор указао је да она свакога човјека позива на преиспитивање сопственог одговора на Божји позив и мјеста које у свом животу оставља за заједницу са Господом.
Појаснио је да јеванђелска прича говори и о нашем односу према Светој литургији, у којој нас Бог сабира и позива да учествујемо у радости Његовог царства:
„То је прича која се дотиче свакога од нас, а не прича само о неком давном цару и о његовим слугама и о свадби његовога сина и онима који су одбијали да дођу на ту свадбу. Цар је у овој причи сами Господ Бог, а син његов је Господ наш Исус Христос. И Он зове, Господ зове на свадбу Сина свога, зове у царство, зове на ову Свету литургију, зове да се дође, а онда ми, по слабости својој, велимо: Имам ја друга посла, нека вас на вашој свадби. Веселите се, играјте, пјевајте, али без мене.“
У наставку бесједе прота Игор говорио је о свакодневним бригама које човјек поставља испред позива који нам Господ упућује. Подсјећајући и на јеванђелску причу о сијачу и сјемену, указао је да заокупљеност овоземаљским може угушити ријеч Божју у човјековом срцу и спријечити његово духовно узрастање:
„Тако и нама бриге овога свијета не дају да растемо и да узрастамо, како се на другом мјесту каже, у мјеру раста висине Христове. Не дају нам, него нас спуштају у нашу свакодневицу. И ми њој дајемо предност у односу на свадбу синовљеву. Умјесто да се веселимо на синовљевој свадби, ми се изгубимо у бригама, страстима и сластима овога свијета.“
Говорећи о посљедицама сопственог избора у којем немамо времена за позив Господа, прота Игор је нагласио човјекову одговорност за сопствено удаљавање од Бога. Занемарујући јеванђелску ријеч, или настојећи да је искоријени из свога срца, човјек сам себе лишава радости заједнице са Господом.
Осврћући се на други дио јеванђелске приче, о госту који је на свадбу дошао без свадбеног руха, прота Игор истакао је да одазивање позиву подразумијева и старање о унутрашњем животу. Као што се човјек пажљиво припрема за свадбено весеље, тако треба да се постара и о чистоти и љепоти своје душе пред Богом:
„Да окупате срце своје, очистите га, украсите га најљепшим накитом који имате, намиришете га најљепшим мирисом који имате. Да бисте, кад изађете пред Господа, Он препознао тај мирис као мирис божански, као мирис Његов који сте ви примили у срца ваша.“
Овом параболом прота Игор је указао на смисао свадбеног руха као украса душе и тијела, позивајући вјерни народ да се ослобађа онога што удаљава од Господа и да се припремају за сусрет са Њим. Посебно је нагласио да се радост будућег царства већ предокуша у литургијском сабрању и причешћивању светим тајнама:
„Ово је предокушај те свадбе, ова наша сабрања литургијска. Ово што нам Господ даје да Га окусимо у светом и пречистом тијелу и крви Његовој. То је предокушај тога. То је само мали дјелић онога што нас чека на свадби. Да будемо на тој свадби окупани, намирисани, да се одазовемо на тај радосни позив и да никад не престајемо да се одазивамо на ту свадбу која неће трајати једно поподне као наше свадбе. Та свадба Сина царевога је само царство Божје и оно ће трајати читаву вјечност.“
Завршавајући бесједу, протојереј-ставрофор Игор Балабан позвао је сабране да се за ту непролазну радост припремају украшавајући своју душу, како бисмо били достојни учесници свадбене гозбе у Царству Оца и Сина и Светога Духа.
Текст, фото: Борис Мусић
