Svetigora

Схимонах Варсануфије посјетом благословио Митрополију црногорско-приморску и Радио Светигору

Име: 12.12.2018 monah Venjamin i Despot SA PREVODOM; Опис: Радио ,,Светигору“, својом посјетом, благословио руски схимонах Варсануфије Тип: audio/mpeg

Чувени руски схимонах Варсануфије, кога вјерници у Србији знају по претходном монашком имену— баћушка Гурије, духовни отац бројних вјерника, руских владика, али и политичара, данас је допутовао у Црну Гору. Својом посјетом благословио је Митрополију црногорско-приморску, као и Радио Светигору и њене слушаоце.

Отац Варсануфије стигао је у пратњи монаха Венијамина и директора  Православног духовно-просветитељског центра „Љубав“ из Земуна г. Војислава Деспота.

Отац Варсануфије који вријеме проводи у дубокој молитви, говори ријетко у изузетним ситуацијама, у Митрополију је стигао након посјете Косову и Метохији гдје је Епархији рашко призренској и косовско-метохијској поклонио копију Гаденовског крста- велике светиње Русије, која ће, по благослову владике Теодосија бити предата на благослов Призренској богословији.

Приликом посјете драгих гостију монах Венијамин дао је интервју нашој колегиници Слободанки Грдинић. Слушаоце Светигоре најприје је упознао са монашким путем старца Варсануфија који у Кингисепу гради цркву посвећену српском кнезу Лазару и цару Николају II Романову. Старац је у деветој деценији живота и тешко је покретан, али то га не спречава да посјећује светиње и радо долази у Србију и Црну Гору.

“Отац Варсануфије, схимархимандрит замонашио се и постао ђакон прије педесет година. Имао је велике духовне учитеље у свом животу, познате старце Глинске пустиње, као познатог духовника Митрополита Никодима Ротова и Митрополита Јована Сничева, чија је последња катедра била у Санкт Петербургу, а почеци у баћушкином завичају – Самари.

Архимандрит Гурије, у схими Варсонуфије, трудио се да уради што више за Руску православну цркву и за вјернике. Читав свој живот је посветио Богу и људима. Последњих 28 година живи у граду Кингисепу, близу Санкт Петербурга (западно 120 км). Ту је отворио велики древни стари Храм Свете великомученице Екатарине, у коме се у совјетско вријеме налазио градски етнографски музеј.

Подигао је неколико храмова, неки се обнављају. Према његовим плановима, подигнут је у Кингисепу први манастир, у коме ће осим храма бити и православна гимназија и духовно-просвјетни центар  који ће имати руско-српски карактер.“

Тамо ће моћи да долазе дјеца из Србије да похађају наставу?

То је једна од главних идеја и жеља баћушкиних да када дјеца буду учила да се направи нека размјена, да српска дјеца долазе у Русију да уче и обратно. Зато је баћушка и благословио да се један од манастирских храмова изгради у српском стилу. Темељи тог храм су већ ударени и ове године су их освештала два епископа – гатчински и лушки Епископ Митрофан, наш владајући архијереј и Епископ Кирило из Црне Горе. Храм ће бити посвећен цару Лазару Косовском и другом Лазару, како је о њему говорио Свети Николај српски – цару Николају Романову.

Какве утиске носите са Косова и Метохије, гдје сте баш у ово тешко вријеме када наш народ тамо опет и опет страда, донијели једно овакво духовно укрепљење као што је Геденовски крст.

Одавно сам маштао да дођем на Косово. У току наших ранијих долазака некако то није могло да се оствари, а ове године се десило на позив владике (рашко-призренског) Теодосија, и веома смо му захвални на позиву. Успјели смо да први пут будемо на Косову и упознамо се са древним и великим светињама српског народа. Прво мјесто које смо посјетили био је Газиместан. Својим очима смо видјели Косово поље, поље Косовске битке. Узели смо земљу са тог светог мјеста да је однесемо у Русију и смјестимо у храму посвећеном, цару Лазару у Кингисепу и однесемо на мјесто одакле је донијет Гаденовски крст, гдје ћемо предати честицу свете земље заливене крвљу светих Срба који су дали свој живот за своју домовину.

Ми имамо поље гдје се десила  Куликовска битка, девет година прије Косовске, и то је нешто што уједињује наше народе. Та жртвена љубав према својој домовини. И зато нам је било веома важно  да будемо баш тамо, на Косову. Затим смо се упознали са старим манастирима: Грачаницом, Високим Дечанима, Пећком патријаршијом, о којој смо много слушали. Први пут о Косову смо чули у пјесми „Ој, Косово, Косово“ Љубомира Манасијевића, коју и сами пјевамо, и онај осјећај који имају Срби док пјевају ту пјесму, нама је постао јаснији, ближи. И наравно задивљени смо храброшћу људи. Они у најтежим условима, практично у окупацији, настављају да живе и да чувају ту земљу као српску земљу, јер док су живе светиње, док се узносе молитве, та земља ће бити и остати српска. Зато се поклањамо пред тим њиховим подвигом и подвигом владике Теодосија, који је обновио Призренску богословију… Поклањамо се подвигу монаха манастира Високи Дечани, подвигу монахиња Пећке патријаршије, Грачанице, Девича.

Веома нам је било драго и важно, што је владика Теодосије схватио смисао нашег поклона и доласка с тим крстом. Кад смо размишљали шта да донесемо на Косово, схватили смо да је Гаденовски крст нешто највише што можемо донијети. Владика Теодосије је рекао да је то за нас најважнији поклон јер је крст симбол распећа и васкрсења. А пошто је косовска земља распета, ми се молимо за њено васкрсење.

Ви живите монашким животом, ипак до вас допиру вијести о страдању нашег народа на Косову. Шта мислите о томе?

Прије неколико година, када смо се упознали с владиком (црногорско-приморским) Амфилохијем, поклонио нам је своју књигу преведену на руски језик „Косовски дневник“ и имали смо могућност да се преко докумената упознамо с трагичним косовским дешавањима. Али видимо да не трпи само Косово таква страдања, трпе и други народи и ситуација је веома слична оној на Кипру, гдје су дуго година Грци и Турци живјели у миру и није било никаквих проблема међу њима, није било мржње. Друга је ствар одакле је то дошло. Слично је у Украјини. И код нас се у Русији дешавају сличне ствари као на Косову. Зато ми монаси сматрамо да је наш задатак да не мислимо о политичким мотивима, већ да се молимо да дух злобе нестане са земље и да дође Христов дух, дух мира, љубави и разумијевања, јер сви људи живе на овој земљи, без обзира ко су – Турци, Грци, Албанци, или Срби, имају срце и свима је разумљива ријеч љубав.  А то непријатељство и помрачење је гријех, и гријеха треба да буде мање, а љубави више.

Шта нам можете рећи о актуелним дешавањима и спору Руске цркве и Васељенске патријаршије око питања Украјине?

На тај проблем гледамо онако као што гледа свештеноначалство РПЦ, дијелимо њен став према догађајима у Украјини и према одлукама које су донијете. Наравно видимо да Украјинска православна црква сада пролази кроз веома сурова и тешка искушења на вјерност Христу, на вјерност Христовим завјетима. На свакој Литургији се молимо за украјински народ у Украјинску православну цркву и молимо се да би дух разједињености нестао, да нестане мржња и да Православна црква буде јединствена.

Ово је седми пут да са оцем долази у нашу Митрополију. Какве утиске носите?

Први наш долазак је био  2012, када смо дошли смо тада  на позив Митрополита Амфилохија, и тада смо се задржали само један дан. Али на први поглед смо завољели Црну Гору, њену природу, њене чудовнате планинске пејзаже. Кањон Платије је једно од омиљених мјеста и сваки пут пролазимо кроз њега. Свиђају нам се Беране, гдје смо били на позив владике (будимљанско-никшићког) Јоаникија, затим смо били на југу, у Будви , гдје има доста древних манастира још из доба Светог Саве. Посебно су на нас оставили утисак два мјеста – Цетињски манастир и Острог – највеће светиње у Црној Гори. Мада је сваки манастир на свој начин прелијеп. И не можемо да замислимо живот без одлазака у Србију и Црну Гору. И ево већ је постала традиција да ми долазимо сваке године, с изузетком 2015. када је баћушка имао три инфаркта и због његових здравствених проблема просто нисмо могли доћи.

Сваке године се спремамо да путујемо благодарећи Војиславу, који  оставља своје послове и прати нас, вози својим аутом, тако да можемо да се упознамо са људима, монасима, свештенством, мирјанима, светињама Србије и Црне Горе и наравно са њиховом природом.

Преузми аудио

Разговор са оцем Венијамином водила Слободанка Грдинић

Текст превела: Марија Живковић