Цетињски манастир

Цетињски манастир

Реаговање Митрополије: Ћосовићеви чланци се често противе, не само чињеницама, већ и здравом разуму

Име: 28 03 2018 saopstenje; Опис: Реаговање Митрополије Тип: audio/mpeg

Одговор на коментар Мирослава Ћосовића на реаговање Митрополије

Цетиње, 27. март 2018.

Нисмо знали да је текст на који смо реаговали писао Мирослав Ћосовић. Били су само иницијали аутора ”Ђ.В.”. Сад сазнајемо да су то иницијали Ђура Вучинића. Искрено говорећи, да смо имали сазнања да је текст написао г. Ћосовић, највјероватније не би ни реаговали, имајући у виду мноштво његових чланака, који се често противе, не само чињеницама, већ и здравом разуму.

Реаговање је било покренуто намјером да не дозволимо да јавност буде обмањивана, по ко зна који пут, у вези са (не)црквеним статусом Мираша Дедеића (он је, подсјећамо, анатемисан и изопштен из Цркве), а не нашом намјером да одговарамо на, најблаже речено, пристрасна писања ”Аналитике”. Одговарање на све што се објављује на овом порталу, а тиче се Цркве, најчешће личи на доказивање већ одавно доказаног и очигледног сваком ко познаје црквено устројство и држи се истине.

Ипак, посљедњи пут одговарамо г. Ћосовићу, наравно, ради јавности.

Најприје да нагласимо да Бугарска црква, иако супротно тврди г. Ћосовић, није 1998. године била подјељена на два дијела. Бугарска црква је била једна и тада и данас. Тада је у Бугарској постојао озбиљан раскол, али се ту не ради о подјели на некакве дјелове него о црквеном преступу тачно одређених појединаца. Такође, неодговорно је и дијалошки непоштено користити фразу ”нека буде да је истинито” у циљу релативизовања непобитне чињенице да ниједна помјесна Православна Црква није признавала ниједну другу заједницу у Бугарској осим Патријаршије на челу са Патријархом Максимом.

Теза која је заступана у иницијалном писању г. Ћосовића није просто то да су неки од епископа из расколничког Пименовог синода данас законити епископи, већ, прије свега, то да је упитна ”принципијелност Српске цркве” по питању ”хиротоније” Мираша Дедеића. Уз то је додат и навод да је Пимен изабран за Патријарха Бугарске Цркве након зацијељења раскола. Дакле, у нашем претходном реаговању смо доказали да ниједна од тих тврдњи не стоји.

Суштина нашег одговора се састојала у томе да је први и основни разлог да се неко од тих епископа прими у црквено општење, био да се јавно покаје и прихвати црквени поредак. С тим у вези, господин Ћосовић очигледно да намјерно игнорише прилог нашем одговору – саопштење из канцеларије главног секретара Светог и Свештеног Синода Васељенске Патријаршије из октобра 1998. године. Опет га достављамо, с надом да ће га овога пута Аналитика објавити, ако се већ коментатор није потрудио да га прочита на сајту Митрополије. Цитираћемо дио: ”Бројем тако признатих само у својству титуларних епископа није обухваћен лишен сваке благодати и сваког свештеничког достојанства Мираш Дедеић, који никакву изјаву покајања није доставио Великом Свеправославном Сабору нити му је обзнанио било какво своје расположење да се врати општењу са Православном Црквом уопште. Он је лице које је лишено свештеничког чина, а гласине о његовом “признању” су неосноване. Уосталом, и у случају његовог искреног покајања, он никада не би могао бити примљен као свештено лице, а камоли као епископ, будући да је, лишен чина од стране Васељенске Патријаршије, потпуно ненадлежно, незаконито и антиканонски примио лажну хиротонију у другој помјесној Цркви, и од, у то вријеме, расколничких архијереја, међу којима се први, Пимен, сада покајник, тада налазио под троструком и најстрашнијом епитимијом – епитимијом лишења чина, изопштења из црквене заједнице и анатеме.”

Истина је да су неки од оних који су примили неканонска рукоположења у вријеме раскола, након покајања и извјесног времена проведеног као титуларни епископи, били бирани за епархијске митрополите. У почетку су били титуларни и није им било дата никаква врста управљања нити су имали одговарајућа постављења, управо због гријеха раскола који су учинили. Није нам познато да су у Црну Гору долазили неки од епископа покајника, који су били у том расколу, а свакако није било потребе да се о њима јавно исказујемо као о незаконитима, ако су се покајали и вратили у црквени поредак по одлукама Свеправославног сабора с краја септембра и почетка октобра 1998. године, на којем је, да подсјетимо, учествовао и блаженопочивши Патријарх српски Павле.

О ставу Бугарске Патријаршије, у којој су данас и неки од тадашњих расколника, данас покајника, довољно говори и писмо које прилажемо овом реаговању (с надом да ће се објавити), у којем се, између осталог, вели да је ”хиротонија Мираша Дедеића, извршена у Бугарској, неканонска, недјејствена и безблагодатна”.

Опет понављамо позив на покајање Дедеићу и свим његовим сљедбеницима. Сви смо грешни, али упорствовати у гријеху и чинити насиље над Црквом, какве чине ови које позивамо на покајање, без сумње, одвајају од заједнице са Христом Богом и једном, светом, саборном и апостолском Црквом Божјом, уколико код њихових носилаца не дође до искреног покајања и тражења опроштаја од Бога и народа и ћивота Светог Петра Цетињског.

Из Митрополије црногорско-приморске