Када човек закорачи у поодмакле године (а ја сам у деветој деценији) врло радо и добро се сећа догађаја који су се одиграли у данима младости. Сећа се ђачких и студентских дана.
Ја их се добро сећам, па желим овом приликом да прибележим један моменат из дана када сам као ђачић од 15 година закорачио у богословију (тада у манастиру Раковица).
За све нас богословија је била велика непознаница. Интернатски тип школе, редовна богослужења, живот са другарима од 15-20.година, професори строги, али правични, услови врло скромни, даљина куће и родитеља првих месеци стварало је код нас неизвесност, несигурност и помало страх како ћемо све то издржати.
Али за нас прваке старији ученици су били велики ослонац и у правом смислу речи браћа.
Ја сам то осетио када сам отишао да се учланим у библиотеку. Главни библиотекар је био ученик III разреда Ристо Радовић. Преставио сам се (још се нисмо знали, а било нас је 180 у свих 5 разреда) и рекао да желим да одмах преузмем прву књигу. Питао ме је шта желим да читам, а ја сам онако наивно, али одважно рекао: хоћу да читам Достојевског. Ристо се слатко насмејао и рекао ми да још није време за Достојевског и да би ме утешио рекао ми је: „Даћу ја теби једну лепу књигу и бићеш задовољан, то је књига Кроз пустињу и прашуму од Х. Сјенкевича“. Поштено говорећи није ми било право, али сам ћутао. Када сам књигу прочитао био сам врло задовољан. Брзо сам је прочитао и када сам се поново појавио у библиотеци Ристо ми је рекао: „Сада ћу ти дати једну лепшу, али много дебљу књигу Quo vadis.“
У II разреду богословије већ сам првих дана био код Ристе у библиотеци и када ме је видео рекао је: „Е, Душко, сада ћу ти дати Достојевског, а ја сам га прекинуо и упао у реч: сигурно ћете ми (ми смо IV и V години персирали) дати Браћу Карамазове? – Не! даћу ти Њеточку Њезванову и три приче. Радости мојој није било краја.
И још нешто када сам уписао III разред Ристо је тада био матурант, није више био у библиотеци, али ме је сретајући у дворишту често питао: „Јел Дуле читаш ли Достојевског?“
Увек предусетљив готов да помогне нама млађима, ненаметљив, добар другар са свима остао нам је у најлепшој успомени.
То што је касније у животу постигао није нас ни мало изненадило; и као професора факултета и као епископа и митрополита.
Таквих квалитета каквих је био Ристо епископ и митрополит није могао бити друго да како би Шекспир рекао: Човек Океана. С тим што је његов Океан био Господ Исус Христос – Пастиреначалник и Спаситељ наш „Исти јуче, данас и у векове“ (Јевр.13,8).
Живот Риста Радовића, потоњег епископа и митрополита сав је у Христу и за Христа зато смо ми његови школски другови поносни што је био наш и ми његови.
Сада је у загрљају Господа Христа коме је цео свој живот посветио, па га молимо да се моли за нас!
Амфилохије, митрополит црногорско-приморски , не сме да буде заборављен!
протојереј – ставрофор
Душан Н. Петровић, професор
и ректор Карловачке богословије у пензији
