Kada čovek zakorači u poodmakle godine (a ja sam u devetoj deceniji) vrlo rado i dobro se seća događaja koji su se odigrali u danima mladosti. Seća se đačkih i studentskih dana.
Ja ih se dobro sećam, pa želim ovom prilikom da pribeležim jedan momenat iz dana kada sam kao đačić od 15 godina zakoračio u bogosloviju (tada u manastiru Rakovica).
Za sve nas bogoslovija je bila velika nepoznanica. Internatski tip škole, redovna bogosluženja, život sa drugarima od 15-20.godina, profesori strogi, ali pravični, uslovi vrlo skromni, daljina kuće i roditelja prvih meseci stvaralo je kod nas neizvesnost, nesigurnost i pomalo strah kako ćemo sve to izdržati.
Ali za nas prvake stariji učenici su bili veliki oslonac i u pravom smislu reči braća.
Ja sam to osetio kada sam otišao da se učlanim u biblioteku. Glavni bibliotekar je bio učenik III razreda Risto Radović. Prestavio sam se (još se nismo znali, a bilo nas je 180 u svih 5 razreda) i rekao da želim da odmah preuzmem prvu knjigu. Pitao me je šta želim da čitam, a ja sam onako naivno, ali odvažno rekao: hoću da čitam Dostojevskog. Risto se slatko nasmejao i rekao mi da još nije vreme za Dostojevskog i da bi me utešio rekao mi je: „Daću ja tebi jednu lepu knjigu i bićeš zadovoljan, to je knjiga Kroz pustinju i prašumu od H. Sjenkeviča“. Pošteno govoreći nije mi bilo pravo, ali sam ćutao. Kada sam knjigu pročitao bio sam vrlo zadovoljan. Brzo sam je pročitao i kada sam se ponovo pojavio u biblioteci Risto mi je rekao: „Sada ću ti dati jednu lepšu, ali mnogo deblju knjigu Quo vadis.“
U II razredu bogoslovije već sam prvih dana bio kod Riste u biblioteci i kada me je video rekao je: „E, Duško, sada ću ti dati Dostojevskog, a ja sam ga prekinuo i upao u reč: sigurno ćete mi (mi smo IV i V godini persirali) dati Braću Karamazove? – Ne! daću ti Njetočku Njezvanovu i tri priče. Radosti mojoj nije bilo kraja.
I još nešto kada sam upisao III razred Risto je tada bio maturant, nije više bio u biblioteci, ali me je sretajući u dvorištu često pitao: „Jel Dule čitaš li Dostojevskog?“
Uvek predusetljiv gotov da pomogne nama mlađima, nenametljiv, dobar drugar sa svima ostao nam je u najlepšoj uspomeni.
To što je kasnije u životu postigao nije nas ni malo iznenadilo; i kao profesora fakulteta i kao episkopa i mitropolita.
Takvih kvaliteta kakvih je bio Risto episkop i mitropolit nije mogao biti drugo da kako bi Šekspir rekao: Čovek Okeana. S tim što je njegov Okean bio Gospod Isus Hristos – Pastirenačalnik i Spasitelj naš „Isti juče, danas i u vekove“ (Jevr.13,8).
Život Rista Radovića, potonjeg episkopa i mitropolita sav je u Hristu i za Hrista zato smo mi njegovi školski drugovi ponosni što je bio naš i mi njegovi.
Sada je u zagrljaju Gospoda Hrista kome je ceo svoj život posvetio, pa ga molimo da se moli za nas!
Amfilohije, mitropolit crnogorsko-primorski , ne sme da bude zaboravljen!
protojerej – stavrofor
Dušan N. Petrović, profesor
i rektor Karlovačke bogoslovije u penziji
