Црквена општина подгоричка, вечерас 14. фебруара 2022. године, била је домаћин седме дијалошке трибине која је одржана у Светогеоргијевском дому поред Цркве Светог Ђорђа под Горицом.
Вечерашњи учесници, свештеник Александар Лекић, социолог Владимир Бакрач и публициста Ранко Рајковић говорили су на тему „Појам фарисејства у религији“. Модератор вечери био је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински.
Отац Александар отпочео је трибину излажући историјски контекст настанка фарисеја, као издвојене групације у односу на остатак народа Божијег, али и у односу на друге „секте“ унутар Израиља, као што су били садукеји и есени. Јеврејски народ је у том периоду своје историје пролазио кроз ропство, борећи се са завојевачима који су покушавали да укину јеврејски религијски култ.
Фарисејска одијељеност ишла је некад дотле да су куповали само код својих истомишљеника. Карактерисао их је и обавезан пост понедељком и четвртком.
Отац Александар се потом концентрисао на новозавјетну причу о царинику и фарисеју, наглашавајући сталну напетост између Исуса и фарисеја, упркос бројним сличностима, као што су наглашавање поста, молитве, милостиње, покајања, као и бесмртности душе.
Они су Христа оптуживали за непоштовање Закона и Суботе, недржање поста од стране апостола, на шта им је Исус одговарао да није човјек ради Суботе, већ обрнуто, као и да сватови не могу постити док је Женик са њима.
Говорећи о царинику који се кајао, казао је да је својим вапајем цијелим својим бићем превазишао своју грешност, јер је родио род достојан покајања. Истакао је да, као што фарисеј није вјеровао да се цариник може спасити, и данас фарисеј у нама не вјерује да се у Цркви може спасити рецимо бивши комуниста.
Пред крај, отац Александар се осврнуо на разлог читања овог одјељка када се припремамо за Велики пост, подсјетивши да је Црква накнадно установила ове припремне недеље, да би се народ Божији увео у централни период хришћанског живота, Часни пост. ”Овај период нема неког смисла по себи, већ је припрема за највећи празник, за Васкрсење Христово, наше прољеће”, рекао је и додао да, припремајући се, треба да размишљамо како да се молимо, како да постимо, какав однос треба да имамо према милостињи, итд.
Нагласио је да се данас често у цркву идемо ради ”моде” и неког признања, али битно је да идемо у цркву имајући тај вапај који зна само Бог. ”Рекли смо да има наде за свакога, а о овоме ћемо чути следеће седмице у цркви, а то је прича о Очевој љубави, или како је више позната, о блудном сину. И за онога који је проћердао сав свој живот има наде, то је суштина наше вјере, Бог који бескрајно љуби човјека”, рекао је отац Александар и нагласио да се таква љубав тражи и од нас.
”У том јазу између идеала, како треба да живимо и наше стварности, заправо настаје фарисејство”, закључио је и додао да често западнемо у стање летаргије, али нам Бог увијек шаље свете људе који буде Цркву и који су коректив кроз историју, а нарочито јуродиве, који су знали да тај дволични однос, који је знао да завлада у хришћанским друштвима, изобличе и окрену наглавачке свједочећи стварност Јеванђеља.
Господин Бакрач констатовао је да фарисејства, у значењу лицемјерства, има и данас и биће га убудуће. Поистовјећивање фарисеја са лицемјерима добило је на значају од времена Исусовог овоземаљског живота.
Владимир се потом осврнуо на живот Јевреја у дијаспори, у великим античким центрима Александрији, Антиохији и Дамаску. Септуагинта, грчки превод Старог завјета, настао је управо захваљујући јеврејској дијаспори.
Подсјетио је присутне да је учитељ апостола Павла био фарисеј. За разлику од других фракција, код фарисеја је било наглашено вјеровање у бесмртност душе, божанску промисао, анђеоски свијет, а посебно су давали значај питању слободе. Осим писане Торе, поштовали су и усмено предање. Спасењу су давали индивидуални карактер.
Владимир је посебно обратио пажњу на критику фарисеја забиљежену код јеванђелиста Матеја. Направио је паралелу са данашњим временом, када су свима пуна уста грађанског, а по свим социолошким истраживањима ријетко ко би волио да има Рома или Египћанина у комшилуку или био спреман да склопи брак са припадником тог народа.
Осврнуо се на феномен вјеровања без припадања, као и на обрнуту ситуацију код нас на Балкану.
Публициста Ранко Рајковић казао је да су и фарисеји и садукеји на крају завршили као политичке партије. Говорио је о фарисејској екстремности у поштовању правила и просписа, наводећи и одређене примјере за то. За празновање Шабата, постојало је 1573 правила усмене природе. Садукеји, који су били аристократски слој друштва, нису подржавали овај строги формализам, на ком су инсистирали њихови неистомишљеници.
Господин Рајковић дао је своје виђење феномена фарисејства, то јест лицемјерства и дволичности, у модерном свијету, наводећи примјере из историје, књижевности и филма, као и из живота и дјела умјетника попут Булгакова, Неруде, Пикаса. Говорио је и о својим искуствима, када је студирајући у Белгији гледао примјере дискриминације студената из Африке, који због своје боје коже нису могли, на примјер, да изнајме мјесто за становање.
Лазар Шћекић
Тијана Лекић
