Овогодишњи добитник признања ,,Беловодска розета“ је књижевник Селимир Радуловић, управник библиотеке Матице Српске.
Гостујући тим поводом у Јутарњем програму радија „Светигора“, Радуловић је казао да је за њега велика радост и част да буде у Белој Води, те да стане „под заставу оних људи који су градили и српски и европски брод културе“. Он коментарише и отежан пут културе до данашњег човјека, сматрајући за камен спотицања на том путу то што данашњи човјек расте бројем, а не лепотом и даром живота.
„Ту је и Матија, и почивши Стева Раичковић, и почивши Брана Петровић, и Рајко Петров Ного и људи који су изузетно значајни за савремену европску културу, као што су Петар Хандке и Емир Кустурица. Отприлике сте нешто и прочитали, можда из средишњег дела од оног што сам ја говорио, али врло је битно рећи да се савремени човек множи и расте бројем, али не лепотом и даром живота, и у томе је проблем савременог човека, који је дехристијанизован, дехуманизован, десакрализован.
А можда је највећи проблем што, без остатка, у континуитету, он посматра само напред и окренут је ка новим технологијама, ка новим научним открићима, а заправо чини се да пропушта прилику, то је јединствена прилика, да с времена на време, погледа према Оцу нашем и да се запита да ли је тај његов пут, то његово путовање, исправно. И ја сам и у тој бесједи рекао да савремени човјек нема ништа, да је све од Оца нашега и да сагласно томе се треба и понашати. Сад јутрос кад сам устао имао сам…са собом сам донео доста књига, али баш сам јутрос читао и ону књижицу Светог и равноапостолног Николаја Српског ,,Изнад Истока и Запада“, и он каже шта је Исток и шта је Запад, а Србија је заправо оно што је изнад Истока и изнад Запада! Овамо је једна философија, овамо је једна сува наука, а ми смо нешто што је изнад тога“.
Своје пјесничко дјело дијели на двије етапе. Оно прије читања књиге Велики код(екси) и послије тога.
„И у тој књизи сам као млад човек нашао шта је тај велики код и шта књижевност дугује том великом коду уметности, односно Стари и Нови завет. Нашао сам заправо да су све књижевне матрице смештене у том великом коду, од Дантеове архитектонике до Раблеове дезинтеграције, и да се исти модел сликовности, који срећемо у великом кодексу уметности, налази и у великим делима српске, европске и светске књижевности, кад је реч о хришћанској цивилизацији, дакле цивилизацији од две хиљаде година.
Да ви, рецимо, у једној од струкова јеванђеоског букета прочитате, Он је чокот, а ви лоза родива, онда видите да је то исти модел сликовности као она сликовност која се находи у делима, рецимо, великих немачких песника, великих српским песника, великих енглеских песника. Дакле, хоћу да кажем да песништво, једноставно, наслеђује, преноси, верификује мит и говори митским језиком. Али обично се каже, рецимо, да је историја оно што је истинито, а да је митотворство, односно песништво, оно што је неистинито или измишљено. А ја мислим сасвим обратно: да су мит, митотворство и песништво истина већа од сваке друге истине“.
Рођен је и одрастао на Цетињу, у које повремено долази да посјети сестру и окуси мирисе дјетињства. Поглед са његовог кућног прага пружао се на Ловћен и капелу. Из Цетиња је отишао на студије у у Новои Сад, а та нова средина га је како каже: „поправљала, дотеривала и смиривала“.
„Па ја сам, добро сте приметили, рођен, растао до двадесете године на Цетињу, живео сам на углу између Иван-бегове и Вука Мићуновића улице, ту на двадесет метара од ОШ ,,Његош“, а мој излазак, сваки излазак из нашег стана, куће у којој смо живели, отварао је поглед ка Ловћену, ка капели. Е сад, мислим да сам ту без остатка изграђен и као човек и као песник, а остало је било оно што би се рекло фини прелаз. Е сад, ако бих хтео да кажем шта је, рецимо, на мене утицало да се окренем песништву, то је неки смисао за игру који сам поседовао. Да ли је то реч о кошарци, о фудбалу или о кликерима, а потом о песништву, које је такође нека врста игре, то је сасвим свеједно. Али рецимо ја сад, чим дођем на Цетиње, тамо је моја сестра Славка и ја долазим свакога лета и велики број мојих пријатеља. Ја одлазим у тај стари комшилук и као нека животиња хоћу да осетим те мирисе и укусе детињства.
Ту је била једна липа коју смо ми искривили, ми деца јер смо лежали на њу, наслањали се на њу, седели уз њу, па је ту била црквица тачно поред наше куће, где су доношени они који су претходне ноћи преминули, и та црквица је рањавала те младе душе и те слике су остајале у нама. Па је ту била нека трешња на самом крају новог крила болнице ,,Данило I“, где смо ми, преко неких жица нагрђујући се, брали те трешње које су биле дивље и брали смо их као зелене. И те прве игре су остајале у мом сећању, као што је у мом сећању остајао први одлазак у школу, што је за мене било изузетно непријатно, јер сам осетио да сам изгубио простор игре, да сам изгубио своју слободу, и та основна школа и гимназија мени никако нису пријали.
Повратио сам се, што се каже, у живот када сам отишао на студије у Нови Сад. И коначно, тамо на Цетињу, први сусрет са преминулим човеком, када је погинуо од једног нашег рођака, далеко било, син, ја сам тада први пут у животу видео мртвог човека и то је на мене веома много утицало. Е сад, имао сам велику срећу. Ја сам кренуо да студирам за Београд, хтео сам да студирам прво философију, а после и књижевност, па нисам могао да се упишем, и отишао сам у Нови Сад и то је за мене била велика срећа, из једноставног разлога што сам из једне виолентне, динарске средине, отишао у једну средину мирног равничарског хода, која ме је поправљала, дотеривала и смиривала. Првих десет година за мене су били веома тешки, јер сам се прилагођавао, и кад је реч о језику, изговору, понашању људи и све остало, али после је та средина утицала на то да нађем праву меру, и у песничком смислу да могу да стасам до мере до које сам сад стасао“.
Првих десет година за мене су били веома тешки, јер сам се прилагођавао, и кад је реч о језику, изговору, понашању људи и све остало, али после је та средина утицала на то да нађем праву меру, и у песничком смислу да могу да стасам до мере до које сам сад стасао. Јер ја сам дошао из једне средине која је била везана за епску поезија, и која су за гусле и за Његоша, и отишао сам у једну средину где сам се отчас, на првој години студија суочио са песништвом великих српских и европских лирских песника. И кренуло је окретање ка лирској ноти, што је карактеристично за моје песништво, и касније сам запливао, као што сам већ рекао, у једном рукавцу преко вечите библијске реке, мислећи да је то само мој рукавац или имајући илузију да је само мој рукавац, али сам запливао не само имагинативно, него и доктринарно.
Тако да, данас ја сам сад дошао на одмор, и ништа у једној торби која је пуна књига немам осим литературе Светих отаца, монаха и сличну литературу”.
Радуловићеви родитељи изродили су осморо дјеце. Каже да је то била ријетка кућа у оно доба на Цетињу у којој се славио Божић и Васкрс. Присјећа се манастира у којем тада није било народа и каже да је блаженопочивши Митрополит Амфилохије вратио Господа у Црну Гору, те да ће се његово дјело тек тумачити.
„Ја сам подигнут у једној породици која је била верујућа. И то је у оно време била реткост, и сваки наш одлазак на спавање (а ја сам седмо дете у породици, а било нас је осморо) завршавао се тиме што сам видео мајку поред прозора која се крсти и моли се за све нас. Осим тога, ми смо били једна од ретких породица у том комшилуку о коме сам причао где се обележавао Божић или Васкрс. Али се обележавао на један начин да не бодемо очи, јер отац је једноставно био верујући човек, али се плашио за нас, да ћемо страдати и све остало, али смо обележавали. И о томе сам ја у више наврата говорио у интервјуима. Онда се сећам одлазака под Ћипур, одлазака до манастира, па право је рећи да у то време у манастиру није било људи. Манастир је оживео и читава Црна Гора је оживела у хришћанском смислу оног тренутка када је дошао један велик човек тамо, један човек чије ће се дело тек тумачити на прави начин и који расте у времену. Реч је о блаженопочившем митрополиту Амфилохију, који је вратио Господа у Црну Гору”.
