Ovogodišnji dobitnik priznanja ,,Belovodska rozeta“ je književnik Selimir Radulović, upravnik biblioteke Matice Srpske.
Gostujući tim povodom u Jutarnjem programu radija „Svetigora“, Radulović je kazao da je za njega velika radost i čast da bude u Beloj Vodi, te da stane „pod zastavu onih ljudi koji su gradili i srpski i evropski brod kulture“. On komentariše i otežan put kulture do današnjeg čovjeka, smatrajući za kamen spoticanja na tom putu to što današnji čovjek raste brojem, a ne lepotom i darom života.
„Tu je i Matija, i počivši Steva Raičković, i počivši Brana Petrović, i Rajko Petrov Nogo i ljudi koji su izuzetno značajni za savremenu evropsku kulturu, kao što su Petar Handke i Emir Kusturica. Otprilike ste nešto i pročitali, možda iz središnjeg dela od onog što sam ja govorio, ali vrlo je bitno reći da se savremeni čovek množi i raste brojem, ali ne lepotom i darom života, i u tome je problem savremenog čoveka, koji je dehristijanizovan, dehumanizovan, desakralizovan.
A možda je najveći problem što, bez ostatka, u kontinuitetu, on posmatra samo napred i okrenut je ka novim tehnologijama, ka novim naučnim otkrićima, a zapravo čini se da propušta priliku, to je jedinstvena prilika, da s vremena na vreme, pogleda prema Ocu našem i da se zapita da li je taj njegov put, to njegovo putovanje, ispravno. I ja sam i u toj besjedi rekao da savremeni čovjek nema ništa, da je sve od Oca našega i da saglasno tome se treba i ponašati. Sad jutros kad sam ustao imao sam…sa sobom sam doneo dosta knjiga, ali baš sam jutros čitao i onu knjižicu Svetog i ravnoapostolnog Nikolaja Srpskog ,,Iznad Istoka i Zapada“, i on kaže šta je Istok i šta je Zapad, a Srbija je zapravo ono što je iznad Istoka i iznad Zapada! Ovamo je jedna filosofija, ovamo je jedna suva nauka, a mi smo nešto što je iznad toga“.
Svoje pjesničko djelo dijeli na dvije etape. Ono prije čitanja knjige Veliki kod(eksi) i poslije toga.
„I u toj knjizi sam kao mlad čovek našao šta je taj veliki kod i šta književnost duguje tom velikom kodu umetnosti, odnosno Stari i Novi zavet. Našao sam zapravo da su sve književne matrice smeštene u tom velikom kodu, od Danteove arhitektonike do Rableove dezintegracije, i da se isti model slikovnosti, koji srećemo u velikom kodeksu umetnosti, nalazi i u velikim delima srpske, evropske i svetske književnosti, kad je reč o hrišćanskoj civilizaciji, dakle civilizaciji od dve hiljade godina.
Da vi, recimo, u jednoj od strukova jevanđeoskog buketa pročitate, On je čokot, a vi loza rodiva, onda vidite da je to isti model slikovnosti kao ona slikovnost koja se nahodi u delima, recimo, velikih nemačkih pesnika, velikih srpskim pesnika, velikih engleskih pesnika. Dakle, hoću da kažem da pesništvo, jednostavno, nasleđuje, prenosi, verifikuje mit i govori mitskim jezikom. Ali obično se kaže, recimo, da je istorija ono što je istinito, a da je mitotvorstvo, odnosno pesništvo, ono što je neistinito ili izmišljeno. A ja mislim sasvim obratno: da su mit, mitotvorstvo i pesništvo istina veća od svake druge istine“.
Rođen je i odrastao na Cetinju, u koje povremeno dolazi da posjeti sestru i okusi mirise djetinjstva. Pogled sa njegovog kućnog praga pružao se na Lovćen i kapelu. Iz Cetinja je otišao na studije u u Novoi Sad, a ta nova sredina ga je kako kaže: „popravljala, doterivala i smirivala“.
„Pa ja sam, dobro ste primetili, rođen, rastao do dvadesete godine na Cetinju, živeo sam na uglu između Ivan-begove i Vuka Mićunovića ulice, tu na dvadeset metara od OŠ ,,Njegoš“, a moj izlazak, svaki izlazak iz našeg stana, kuće u kojoj smo živeli, otvarao je pogled ka Lovćenu, ka kapeli. E sad, mislim da sam tu bez ostatka izgrađen i kao čovek i kao pesnik, a ostalo je bilo ono što bi se reklo fini prelaz. E sad, ako bih hteo da kažem šta je, recimo, na mene uticalo da se okrenem pesništvu, to je neki smisao za igru koji sam posedovao. Da li je to reč o košarci, o fudbalu ili o klikerima, a potom o pesništvu, koje je takođe neka vrsta igre, to je sasvim svejedno. Ali recimo ja sad, čim dođem na Cetinje, tamo je moja sestra Slavka i ja dolazim svakoga leta i veliki broj mojih prijatelja. Ja odlazim u taj stari komšiluk i kao neka životinja hoću da osetim te mirise i ukuse detinjstva.
Tu je bila jedna lipa koju smo mi iskrivili, mi deca jer smo ležali na nju, naslanjali se na nju, sedeli uz nju, pa je tu bila crkvica tačno pored naše kuće, gde su donošeni oni koji su prethodne noći preminuli, i ta crkvica je ranjavala te mlade duše i te slike su ostajale u nama. Pa je tu bila neka trešnja na samom kraju novog krila bolnice ,,Danilo I“, gde smo mi, preko nekih žica nagrđujući se, brali te trešnje koje su bile divlje i brali smo ih kao zelene. I te prve igre su ostajale u mom sećanju, kao što je u mom sećanju ostajao prvi odlazak u školu, što je za mene bilo izuzetno neprijatno, jer sam osetio da sam izgubio prostor igre, da sam izgubio svoju slobodu, i ta osnovna škola i gimnazija meni nikako nisu prijali.
Povratio sam se, što se kaže, u život kada sam otišao na studije u Novi Sad. I konačno, tamo na Cetinju, prvi susret sa preminulim čovekom, kada je poginuo od jednog našeg rođaka, daleko bilo, sin, ja sam tada prvi put u životu video mrtvog čoveka i to je na mene veoma mnogo uticalo. E sad, imao sam veliku sreću. Ja sam krenuo da studiram za Beograd, hteo sam da studiram prvo filosofiju, a posle i književnost, pa nisam mogao da se upišem, i otišao sam u Novi Sad i to je za mene bila velika sreća, iz jednostavnog razloga što sam iz jedne violentne, dinarske sredine, otišao u jednu sredinu mirnog ravničarskog hoda, koja me je popravljala, doterivala i smirivala. Prvih deset godina za mene su bili veoma teški, jer sam se prilagođavao, i kad je reč o jeziku, izgovoru, ponašanju ljudi i sve ostalo, ali posle je ta sredina uticala na to da nađem pravu meru, i u pesničkom smislu da mogu da stasam do mere do koje sam sad stasao“.
Prvih deset godina za mene su bili veoma teški, jer sam se prilagođavao, i kad je reč o jeziku, izgovoru, ponašanju ljudi i sve ostalo, ali posle je ta sredina uticala na to da nađem pravu meru, i u pesničkom smislu da mogu da stasam do mere do koje sam sad stasao. Jer ja sam došao iz jedne sredine koja je bila vezana za epsku poezija, i koja su za gusle i za Njegoša, i otišao sam u jednu sredinu gde sam se otčas, na prvoj godini studija suočio sa pesništvom velikih srpskih i evropskih lirskih pesnika. I krenulo je okretanje ka lirskoj noti, što je karakteristično za moje pesništvo, i kasnije sam zaplivao, kao što sam već rekao, u jednom rukavcu preko večite biblijske reke, misleći da je to samo moj rukavac ili imajući iluziju da je samo moj rukavac, ali sam zaplivao ne samo imaginativno, nego i doktrinarno.
Tako da, danas ja sam sad došao na odmor, i ništa u jednoj torbi koja je puna knjiga nemam osim literature Svetih otaca, monaha i sličnu literaturu”.
Radulovićevi roditelji izrodili su osmoro djece. Kaže da je to bila rijetka kuća u ono doba na Cetinju u kojoj se slavio Božić i Vaskrs. Prisjeća se manastira u kojem tada nije bilo naroda i kaže da je blaženopočivši Mitropolit Amfilohije vratio Gospoda u Crnu Goru, te da će se njegovo djelo tek tumačiti.
„Ja sam podignut u jednoj porodici koja je bila verujuća. I to je u ono vreme bila retkost, i svaki naš odlazak na spavanje (a ja sam sedmo dete u porodici, a bilo nas je osmoro) završavao se time što sam video majku pored prozora koja se krsti i moli se za sve nas. Osim toga, mi smo bili jedna od retkih porodica u tom komšiluku o kome sam pričao gde se obeležavao Božić ili Vaskrs. Ali se obeležavao na jedan način da ne bodemo oči, jer otac je jednostavno bio verujući čovek, ali se plašio za nas, da ćemo stradati i sve ostalo, ali smo obeležavali. I o tome sam ja u više navrata govorio u intervjuima. Onda se sećam odlazaka pod Ćipur, odlazaka do manastira, pa pravo je reći da u to vreme u manastiru nije bilo ljudi. Manastir je oživeo i čitava Crna Gora je oživela u hrišćanskom smislu onog trenutka kada je došao jedan velik čovek tamo, jedan čovek čije će se delo tek tumačiti na pravi način i koji raste u vremenu. Reč je o blaženopočivšem mitropolitu Amfilohiju, koji je vratio Gospoda u Crnu Goru”.
