Записи из Дневника Оливере Радић из Ораховца на Велики четвртак (8. април), Велики петак (9. април) и Васкрс (11. април) 1999. године
Велики четвртак, 8. април 1999. године
Очекујемо Васкрс уз свакодневне вести о бомбардовању наше земље. Чујемо и звук авиона, а бомбе падају по нашој околини. Светлеће кугле читаву ноћ осветљују околна брда. И мене испуњава страх. Трудила сам се да децу учим различитим играма , како не би примећивала авионе. Са оцем Миленком смо се договорили да дође поподне у нашу цркву и изнесе Плаштаницу. Рекао је да ће доћи чим обави сахрану у Зочишту.
Мирослав Крстић (1969) погинуо је јуче у селу Добродољане. Ово село се налази изнад пута Зочиште – Сува Река. Тамо је наша полиција била на положају, а он је отишао да им поправи нека возила. Шиптарски терористи су пуцали у њега и убили га. Тело му је на трактору пренето у Зочиште. Његова млада жена, Виолета, је изгубила домаћина и оца своје четворо деце која су све једно другом до увета. Оставио је Мирослав и родитеље и стару бабу иза себе. Њихова бол је већа јер му је прошле године умро и млађи брат.
На сахрану су отишли многи из Ораховца, вероватно они храбрији јер присуствовати било каквом скупу док траје бомбардовање, па нек је то и сахрана, је опасно. Ја нисам отишла и седела сам на тераси чекајући да се појави отац Миленко. Авиони су кружили небом. Моја свекрва је послове у уређивању цркве за Васкрс приводила крају. Ужурбано је износила понешто из цркве и очистивши га враћала се назад, унутра. Суд са водом јој испаде из руке у тренутку кад заглушујући прасак испуни сав простор око нас.
-Ово је негде близу, рекох. Утрчах у собу и изведох децу ван. Поневши Стефану у наручју и у једној руци торбу са неопходним стварима, трчала сам низ степенице. Јован је трчао за нама. Улицом су људи јурили. чинило ми се без циља. Ми смо јурили ка тетка Љиљином подруму, верујући да подрум може да нас заштити. У пролазу сам чула да су авиони свој паклени товар испустили на Велику Хочу. Оставих децу у подруму са бабом, па отрчах до телефона да назовем родитеље. Јавља се мој млађи брат, задихан и каже:
– На крају села…Попуцала су нам стакла…Не могу сада да причам…
Веза се прекиде. А мене ухвати паника. Опет прасак још већи од претходног и за њим још неколико. Ћутимо у подруму са целим комшилуком. Чика Жарко Кујунџић, тета Љиљин супруг сишао у подрум своје куће, где смо се ми склонили од бомби. Искористио је паузу између одјека бомби, да запали цигарету и обрати нам се нимало утешним речима:
-А ви мислите да ће подрум да вас спаси. Ееее, да сте само видели тај кратер од бомби пре пар дана у селу Ногавац где сам ишао да пребацим неку робу камионом, схватили би да кад те бомбе падну спаса нема. Па кад би једна таква бомба пала у овај наш део Ораховца, где се кућа наслања на кућу, то би било …Ал, да не причам пред децом…
Чика Жарко изађе из подрума, а нас још већи страх ухвати. А било нас је двадесетак. Сабрали се из целог комшилука, жене и деца углавном.
После краће паузе опет се пењем до тетка Љиљиног предсобља и узимам слушалицу.
– Добро смо ми – каже ми мама са друге стране жице. – Гађали су доњи део села, изгледа куће Мицића и Гогића. Нама осим стакала никаква друга штета није нанета. Пази ти децу , не брини за нас.
После сат времена враћамо се кући. Испред мале амбуланте камионче. Неко рече:
– Довезли су рањене из Хоче: Наташу Мицић, Ђурђу Илић, и једну бебу којој су гелери изрешетали ћебенце.
Отац Миленко није дошао да изнесе Плаштаницу. Мама ми у поновном телефонском разговору прича да је двадесетак људи са четрдесетнице убијеном Добривоју Шавелићу након првих бомби побегло код њих у подрум. А други , међу којима и Новица са супругом Смиљом, трудном, бежали су у поље. Чинило им се сигурнијим. Срећом жртава нема.
Велики петак, 9. април 1999. године
Отац Миленко је дошао у 10 ч. Изнео је Плаштаницу уз уобичајену молитву. Јуче није могао, због бомби. Били су на сахрани у Зочишту кад су авиони почели кружити небом. Мислили су да ће гађати људе у погребној поворци. Али, одјек бомби које су ударале у тло долазио је из правца Велике Хоче. Сви су били уплашени.
– Људи су се са сахране брзо разишли. Једва смо и покопали мученика Мирослава. Вратио сам се у село и сазнао да су гађали део села код великог сеоског игралишта, према Брестовцу. Рекли су ми да су уништене куће браће Мицића : Живка, Звонка и Саве, као и делови кућа Зорана Гогића и Ђурђе Илић. Оштећене су и куће Ђуричића. О поломљеним прозорима, цреповима, уништеним воћњацима и баштама да и не говорим. Читава киша касетних бомби је избачена из авиона и пала на тај део села. Људи из погођених кућа су се после првих бомби разбежали по пољу иза кућа. Рањени су Наташа Мицић, Ђурђа Илић, Сања Ђуричић која је са тромесечном бебом била у Наташином подруму. Читаво ћебе у које је беба била савијена, је изрешетано гелерима, а беба је остала неповређена. Рањен је и Млађан Маврић који им је после првих бомби притекао у помоћ. Ђурђи је , како сам сазнао гелер поломио руку па су јој ставили гипс. Јој, само да видите куће, готово све им је уништено. Није ми јасно зашто су гађали село? Зашто ?—завршио је о. Миленко и отишао кући.
Васкрс, 11. априла 1999. године
Васкрс под бомбама. Литургији у нашој цркви осим Ораховчана ,присуствују и неки војници који су распоређени у околини Ораховца. Један од њих, војни полицајац, долази на Литургије, кад год може. У дворишту скида бео опасач са пиштољем и даје ми да га склоним у просторију крај цркве до краја Литургије. Никад га нисам питала ни како се зове, а и он не прича пуно.
Понекад сам скувала и кафу после службе неким војницима, то им пуно значи. Мобилисани из разних делова Србије, страхују за своје животе, а брину и за породице тамо негде у подруму. Многи од њих носе слике своје деце у новчанику и причају о томе каква им је ћерка, син. Неки нису ишли кући више од месец дана. Грле двогодишњу Стефану и доносе јој млеко у тетрапаку које добијају на терену. Жао ми је тих људи. Неки су им другови изгинули горе око Малишева. Куповали су велике воштане свеће да им горе док их однесу кући. Моја свекрва је некима сашила амајлију од освећене кошуље, крстића и воска славских свећа.Онако како се у нашем крају ушивало у новчаник сваком војнику.
После Васкршње литургије туга , бол. Сама са децом у кући. На столу припремљено јело за госте , а њих нема. Плачем. Проклети авиони круже и траже место где ће да испусте свој паклени товар. На ТВ-у слике бомбардованих места, на путевима полупани аутомобили, у рекама порушени мостови, на гробљима свеже хумке… Србија плаче, а свет ћути. НАТО нас гађа , рањава и убија. Крвари рањена земља, реке без мостова савијају се од бола. Чини ми се да и оне брже теку желећи да побегну од оволиког зла. Али, бежања нема.
